Пређи на садржај

Пређи на садржај

Истина скривана 50 година — зашто?

Истина скривана 50 година — зашто?

Истина скривана 50 година — зашто?

Рам је једно мало острво Унутрашњих Хебрида код западне обале Шкотске. Пре неких 70 година, његова власница је дала дозволу ботаничару Џону Хеслопу Харисону, једном универзитетском професору и члану угледног британског Краљевског друштва, да истражи његов биљни свет.

Током година које су уследиле, Харисон је извештавао о проналажењу многих ретких врста, биљака које су виђене да расту само стотинама километара јужније. Харисону се клицало са одушевљењем, његова достигнућа су умногоме допринела његовој репутацији. Али, упоредо с његовим списком, растао је и скептицизам других ботаничара.

Године 1948, Џон Рејвен, један наставник класике на Кембриџу и страствени ботаничар аматер, прихватио је изазов да све то истражи. Али, његов извештај никада није објављен. Уместо тога, био је сакривен, а његов садржај је угледао светлост дана тек 1999. Зашто? Зато што је Рејвен доказао да је Харисон био варалица. Како је часопис New Scientist известио, биљке су узгајане на другим местима и тајно преношене на Рам.

Рејвен је имао природан осећај за биљке у њиховом станишту и ускоро је међу корењем неколико Харисонових „открића“ запазио корење које је било уобичајено у Енглеској, али ретко на Раму. Друге биљке биле су заражене једном мушицом за коју се знало да постоји на само два места у Британији — једно од та два био је Харисонов врт у Енглеској. Даљњи доказ пружило је корење једне биљке, које је садржавало честице кварца — који је пореклом далеко од било ког природног кварца с Рама.

Било је тога још. Знало се да су Харисонове изјаве о острвским лептирима и бубама неистините. Часопис The Sunday Telegraph Magazine је приметио да се један становник Рама поверио: „Професор је увек држао нешто у рукаву — било да се радило о неком лептиру или биљци — да би сваке године имао нешто што ће открити.“ Зашто онда Харисон никада није био раскринкан?

Истраживач Карл Сабак закључује да је одлука да се не предузме било каква акција била чин љубазности којим би се заштитила Харисонова породица, али у обзир се мора узети и чињеница да је Харисон био моћан човек, опасан кад би му се стало на пут. Сабак такође запажа да је јавна осуда „могла да баци љагу на целокупну професију ботаничара“.