Моји напори у доношењу мудрих одлука

ИСПРИЧАО ГУСТАВО СИСОН

Са 12 година, иако сам се активно бавио пливањем, одлучио сам да постанем лекар. Али, отприлике у исто време почео сам да проучавам Библију и као резултат тога, желео сам да будем Божји слуга. Шта се десило с мојим различитим амбицијама и интересовањима? Да ли се то могло ускладити?

ГОДИНЕ 1961. је мисионарка Јеховиних сведока у Бразилу, Олива Спрингејт, почела с мајком и са мном да проучава Библију. Због противљења оца, који је био уважени лекар у Порто Алегреу, престали смо с проучавањем. Ипак, Олива је и даље одржавала контакт с нама, и с временом сам почео да схватам да је оно што учим истина. Међутим, тада ме је пливање одвраћало од духовних ствари.

Када сам имао 19 година, у клубу за који сам пливао упознао сам једну привлачну девојку по имену Вера Лусија, и почели смо да излазимо. Моја мајка јој је говорила о нашим веровањима и она се заинтересовала. Стога сам ступио у контакт са Оливом и она је почела да проучава Библију с нама, упркос противљењу оца Вере Лусије.

Вера Лусија је наставила да проучава и напредовала је у библијском спознању. Почела је чак и са запосленима у мом пливачком клубу да води библијске студије. У исто време, ја сам се усредсредио на тренинге за долазеће државно такмичење у пливању.

Након што смо више од годину дана проучавали и посећивали хришћанске састанке, отац Вере Лусије је почео да сумња да се нешто догађа. Једног дана кад смо се вратили са састанка, он нас је чекао и инсистирао да му кажемо где смо били. Рекао сам му да смо били на хришћанском састанку, и иако за њега религија нема никакву важност за нас је религија питање живота и смрти. Он је само дубоко уздахнуо и рекао: „Па, ако је питање живота и смрти, мораћу да прихватим ствари таквим какве јесу.“ Од тога дана па надаље његов став се променио, и иако никада није постао Јеховин сведок, постао је близак пријатељ и друг током тешких времена.

Направити добар избор

Након државног шампионата, одлучио сам да престанем с такмичењима у пливању, међутим, две победе и рекорд Бразила у пливању слободним стилом на 400 и 1 500 метара, омогућили су ми одлазак на Панамеричке игре у Калију, у Колумбији, 1970.  године. Иако је Вера Лусија била против мог одласка, почео сам да тренирам за те игре.

Након доброг пливања у Калију, тренери су ме питали да ли желим да тренирам за Олимпијаду. Помислио сам на своје недовршене студије медицине и дивне истине о Јеховиним намерама које сам научио, и одустао сам од каријере пливача. Отада, мој духовни напредак је био брз. Године 1972, када су се одржавале Олимпијске игре у Минхену, у Немачкој, Вера Лусија и ја симболизовали смо своје предање Јехови крштењем у води. То је моју мајку охрабрило да настави са својим проучавањем Библије, и с временом се и она крстила.

Након мајчиног крштења, очево противљење се појачавало. На крају се наша породица распала, и пошто сам још увек био студент, морали смо да живимо од мајчине мале пензије и прихода од куће коју смо продали. Због тога смо Вера и ја одложили наше венчање. У ствари, добре поуке које сам примио од оца помогле су ми у доношењу одлука. Он би често говорио: „Немој се плашити да будеш другачији“ и „Није увек већина у праву“. Једна од његових омиљених изрека је била: „Вредност човека мери се по ономе што даје другима.“

Као Јеховин сведок, био сам у прилици да очев изврстан савет примењујем у пракси. Налазио сам се поред његовог кревета када је умро 1986. Претходно смо поново постали пријатељи и поштовали један другог. Верујем да се поносио са мном, пошто сам попут њега и ја постао лекар.

У међувремену, 1974. године дипломирао сам медицину. Одлучио сам да будем лекар опште праксе, али касније, размишљајући више о тим стварима, схватио сам да бих био од веће користи својој хришћанској браћи када бих постао хирург (Дела 15:28, 29). Тако сам прихватио изазов и наредне три године сам провео специјализујући се за хирурга.

Тешка правна битка

Један веома тужан случај у који сам био укључен био је случај једне 15-годишње Сведокиње која је имала унутрашње крварење. Била је бледа и имала низак притисак, али бистра и апсолутно чврста у својој одлучности да не прими крв. Након што сам јој повећао волумен крви, извршио сам ендоскопију и опрао оболелу површину расхлађеним сланим раствором како бих зауставио крварење. Најпре се мало опоравила, али 36 сати касније док је била под интензивном негом, крварење је изненада поново почело. Упркос свим напорима, дежурни лекар није био у стању да држи под контролом крварење и одржава њен волумен крви, и девојка је умрла.

Кад се то догодило, етичка комисија је суспендовала мој лекарски стаж и мој случај предала регионалном лекарском већу. Био сам оптужен за кршење три члана лекарског етичког законика, што је довело у опасност моју лекарску дозволу, а самим тим и средства за живот.

Комисија је одредила период од 30 дана током којег је требало да изнесем своју писмену одбрану. Моји адвокати су припремили законске и уставне доказе, а ја сам припремио техничку одбрану уз помоћ локалног Одбора за односе с болницама (ООБ), групе Јеховиних сведока који настоје да унапређују сарадњу између болнице и пацијента. На саслушању, надлежна комисија је постављала питања углавном о мом положају као лекара и као Јеховиног сведока. Међутим, моја одбрана се већином заснивала на медицинским и научним аргументима и извештајима уважених хирурга.

Докази који су изнети потврдили су да је пацијенткиња одбила да прими трансфузију крви, а да ја нисам ништа учинио чиме бих на њу вршио притисак да донесе такву одлуку. Саслушањем се такође утврдило да од четири консултована лекара, једино сам ја започео лечење које је  било у складу са жељама пацијенткиње и њеним здравственим стањем.

Мој случај је затим био предат једној комисији која је требало да гласа на пленарној седници. Имао сам десетоминутну усмену одбрану у којој сам се усредсредио искључиво на медицинска гледишта, као и у својој претходној писменој одбрани. Након саслушања, два члана комисије су споменула да иако нисам користио трансфузију, лечење које сам применио имало је чврсту научну основу. Један други лекар је нагласио да је бескрвно лечење делотворно и да је резултат тога нижа стопа смртности. Последњи члан комисије је нагласио да није у питању то да ли су трансфузије добре за пацијенте или нису. Питање је гласило да ли лекар може свом пацијенту да наметне лечење које пацијент не жели, и тај саветник је био мишљења да лекар нема право на то. Стога, већином од 12 наспрам 2, саветници су гласали у прилог томе да се одбаце све оптужбе и да на тај начин будем ослобођен.

Одбрана пацијентових права

Неки ауторитети на подручју медицине добили су судски налог да присиле пацијенте Јеховине сведоке да приме трансфузију крви, а ја сам понекад износио доказе на судским саслушањима што је помогло да се такви налози пониште. Један такав случај укључивао је једног Сведока који је имао отечене крвне судове једњака, проблем који изазива тешка желудачна крварења. У време када је био смештен у болницу био је већ веома анемичан — његов хемоглобин је пао на 4,7 грама по децилитру. a У почетку на њега нису вршили притисак да прими крв и добијао је само симптоматску терапију.

Затим, након недељу дана проведених у болници, овај пацијент је био изненађен када му је дошао у посету један судски службеник и уручио налог за примање трансфузије. До тада је његов ниво хемоглобина порастао на 6,4 грама по децилитру, и био је у клинички стабилном стању. Изгледа да је судија своју одлуку донео на основу претходног нивоа хемоглобина а не оног задњег, вишег.

ООБ је понудио помоћ. Пацијент ме замолио да га прегледам. То сам и учинио, и затим нам је пошло за руком да га преместимо у болницу где је било могуће лечити га без крви. У исто време, његови адвокати су оспорили судски налог да се пацијенту да трансфузија крви.

Позван сам на саслушање пред судију, и он ме је питао о стању пацијента. Током саслушања, опуномоћио ме је да и даље лечим пацијента док се разматра правоваљаност судског налога. До поновног саслушања, пацијент се опоравио и био је отпуштен из болнице. Када су ме позвали да поново посведочим, адвокат болнице ме је позвао да докажем да лечење које сам предложио има научну основу. На његово запрепашћење, показао сам чланак из једног медицинског часописа који је објавила баш та болница коју је он заступао, а у том чланку се предлагало баш такво лечење!

Након изречене одлуке били смо одушевљени када смо чули да је одбрањен наш став заступања медицинског лечења које је другачије од трансфузије крви. Болници је било наређено да плати све трошкове, укључујући и правне. Иако је болница уложила жалбу, поново је изгубила парницу.

Старање о нашој породици

Откако сам постао Сведок имао сам подршку Вере Лусије као преданог животног сапутника, способне жене и примерне мајке наше деце. Како је успевала да се суочи са свим тим изазовима, да одржава наш дом и помаже у одгајању деце, која су сада енергични омладинци? То је било могуће јер је имала дубоку љубав према Јехови и хришћанској служби.

Као родитељи, посредовали смо својој деци библијска учења и начела још од њихове  ране младости. Упркос веома испуњеном животу, трудимо се да служимо у пуновременој служби неколико месеци годишње. И чинимо све што можемо да се држимо распореда који укључује редовно читање Библије, свакодневно разматрање библијског стиха и разговор о нашим веровањима с другима у хришћанској служби. Недавно, наша породица је седмично водила укупно чак 12 библијских студија с људима који нису Сведоци.

Вера Лусија и ја такође покушавамо да укључимо своје синове у наше активности, док истовремено поштујемо њихов лични укус. Верујемо да су за родитеље неопходне три основне ствари да би се исправно бринули о својој породици. Прва ствар је одговарајуће поучавање које се темељи на Божјој Речи, Библији. Друга је одговарајући пример, који деци пружа јасне доказе о томе да њихови родитељи имају здрав страх од Бога. И трећа ствар јесте дружење с хришћанима различите доби и друштвеног сталежа, који члановима породице могу пренети различите дарове и способности. Као брачни пар, поставили смо себи циљ да нашој породици пружимо све ово.

Осврћући се уназад на наших скоро 30 година служења Јехови, моја жена и ја без сумње можемо рећи да нам је Бог дао најбоље у животу и пружио многа задовољства и благослове. Иако нисам успео да одем на Олимпијаду, још увек уживам у томе да седмично препливам неколико километара. Истина, захваљујући томе што сам лекар и Јеховин сведок, имам веома испуњен живот, али сматрам да је веома награђујуће помагати својој хришћанској браћи и сестрама да упркос кушњама истрају у својој служби Богу.

Често ме питају, да ли сам забринут због тога што ћу изгубити свој посао када дође Божји нови систем ствари и када више не буде болести. А ја им одговарам да ћу бити први који ће поскакивати од радости када ’хромац као јелен буде скакао, и када језик немога буде радосно клицао‘ и када ’нико од житеља не буде говорио: Болестан сам!‘ (Исаија 33:24; 35:6).

[Фуснота]

[Слика на 15. страни]

Операција пацијента

[Слике на 15. страни]

С Вером Лусијом и наш породични студиј