Посета „најстаријем граду у Русији“

МОЈА супруга Линда и ја доселили смо се у Москву јула 1998. из пословних разлога. Никада раније нисмо били у Русији, па смо зато једва чекали да сазнамо нешто о тој земљи, њеном језику и људима.

Недуго након доласка, запазио сам интересантну гравуру на полеђини зелене папирнате новчанице од пет рубаља. На њој је била приказана једна тврђава од цигала из 14. или 15. века која гледа на реку, и неко острво и језеро у позадини. У углу је било урезано име овог места: Новгород.

Питао сам неке Московљане за тај град. Сви су знали за Новгород, али је само један у ствари био тамо. Рекли су ми да је удаљен нешто мање од 550 километара од Москве, и да до тамо иде један ноћни воз који иде и за Санкт Петербург. Моја супруга и ја смо одлучили да одемо тамо.

Наше путовање до Новгорода

Пошто сам раније куповао карте до Санкт Петербурга, знао сам где сада да их набавим. Број наших кола, као и број купеа били су исписани на нашим картама. Једне вечери прошлог септембра стигли смо на железничку станицу нешто после девет и сместили се у наш купе у колима број 5.

Уз јеку и трзај кола су се затетурала. Ово се понављало целе ноћи као да смо у неком локалном возу. Онда бисмо стали и након неколико минута други воз би протутњао. Онда још неколико минута чекамо на споредном колосеку у тишини ноћи. Затим би се кочнице откочиле и наша кола би протестовала, јечала, стењала и, на крају, следила остатак воза. Затим бих поново заспао.

Домаћица вагона куцнула нам је на врата нешто пре доласка у Новгород. Железничка станица била је пуна света иако је било седам ујутру. На једном киоску смо пронашли мапу града и питали продавца колико би коштао такси до нашег хотела. За 20 рубаља (око 70 центи) таксиста нас је у својој руској лади одвезао до хотела, преко Волхова — реке с гравуре.

Возач нам је рекао да он није из Русије али да његова жена јесте. Зато живи у Русији. У хотелу нам је рецепционарка изразила добродошлицу и чак нам дозволила  да се упишемо у књигу гостију иако је било тек 7.30. Дала нам је идеје где можемо да идемо. Шетали смо се поред реке, а затим доручковали.

Запазили смо један парк са уредно ошишаном травом и поткресаним дрвећем. Шеталиште крај реке блистало је од декоративних леја цвећа. Иако има туриста — понекад аутобус корејске производње довози туристичке групе — Новгород није туристички град. Већина људи које смо видели били су Руси.

Многи грађани су нам рекли да је Новгород најстарији руски град. Каже се да је стар преко 1 100 година. У прилог сведочанству за своје религиозно наслеђе, по целом граду има на десетине старих цркава. Линда је на мапи избројала да их само у подручју око хотела има 25.

Пронашли смо кулу унутар кремља — не Кремља у Москви; „кремљ“ је руска реч за „градску тврђаву“. Кула је била приступачна све до врха. За 5 рубаља (мање од 20 центи) могли смо се спиралним степеништем попети до врха. Упоредио сам поглед са сликом на новчаници од пет рубаља. Дрвеће је порасло и шеталиште на кремаљском зиду било је заклоњено. Али, ту је била река Волхов — иста река и исто острво и језеро у позадини.  Једино кран који је вадио муљ из реке није био угравиран.

Другог дана у Новгороду приметили смо једну значајну ствар. Руси овај град сматрају малим — иако има 250 000 становника — и његови људи су нас запамтили, па чак и неке детаље везане за нас! Конобарица у хотелу нас је запамтила од претходног дана. Запамтила је да волимо кафу, те нам је доносила. Такође је запамтила да нисмо желели сок и зато нас другог дана није питала да ли га желимо. Када сам питао за рачун, Олга се — сећам се имена — насмешила и рекла гледајући ме право у очи: „Соба је 356, зар не?“

У недељу је на хиљаде људи врвело кремљом, пешачким мостом преко реке Волхов, улицама и шеталиштем. Линда је отишла да купи кокице од уличног продавца близу моста, који се — погодили сте! — сетио ње од претходног дана.

Када смо отишли до куле да поново видимо панораму, девојка која је наплаћивала улаз насмешила се и рекла: „Били сте јуче, зар не? Па, ви сте већ платили јуче, тако да не морате поново да платите.“

Срели смо Дејвида, пријатеља кога знамо одавно из Њујорка. Он се оженио Рускињом Аљоном, и сада живе у Новгороду и служе у скупштини Јеховиних сведока. Срели смо их испред ресторана Дјетинетс, који је саграђен баш у зиду на врху кремља. Ту су нам послужили најбољу руску храну коју смо икада јели. Чинило нам се да је ручак од три јела (салата, супа, главно јело, кафа и десерт) релативно јефтин за нас.

Новгород је град с пријатељски настројеним људима који су нас се сећали, са одличном храном и историјом и разноликошћу који су довољни да заинтересују. Доћи ћемо опет. (Приложено.)

[Слике на странама 22, 23]

Руска новчаница од пет рубаља и фотографија са истим погледом из Новгорода

[Слика на 23. страни]

Кремљ с реке Волхов

[Слика на 24. страни]

Прелазак преко пешачког моста на реци Волхов

[Слика на 24. страни]

Религија је вековима била проминентна у Новгороду