Како је сачувана вера под тоталитарним угњетавањем

ИСПРИЧАО МИХАЕЛ ДАСЕВИЧ

„Тамо у Немачкој убијамо Јеховине сведоке. Је л’ видиш ту пушку?“, питао је службеник Гестапоа показујући на пушку у углу. „Могу да те прободем бајонетом, а да уопште не осетим кривицу.“

Имао сам само 15 година када сам се суочио с овом претњом, током нацистичке окупације моје земље 1942. године.

РОДИО сам се новембра 1926. у малом селу близу Станислава (сада Ивано-Франкивск), који је тада био део Пољске. Током Другог светског рата, од септембра 1939. до маја 1945, наше подручје је прво окупирао Совјетски Савез, затим неко време Немачка, и на крају опет Руси. Након рата оно је постало део Украјинске Совјетске Социјалистичке Републике, а након распада Совјетског Савеза 1991. постало је део Украјине.

Мој отац који је био Пољак и мајка Белорускиња, били су чланови Грчке католичке цркве. А онда су нам 1939. године две жене које су припадале скупштини Јеховиних сведока од 30 чланова, из оближњег села Хорихљади, оставиле брошурицу Свеопшти рат је близу. У њој су били описани догађаји које сам могао да видим око себе. Због тога сам, када је у брошурици стајало питање „Који је прави разлог што народи хрле у рат?“ обратио помну пажњу на библијско објашњење које се налазило у њој.

Рат није био наш једини проблем у Украјини. Владала је и велика глад. Политика совјетског председника Јосифа Стаљина довела је до принудних депортација у Русију. Патње које сам видео само су допринеле томе да поближе испитам Библију. Замолио сам једног Сведока из Хорихљадија да са мном проучава Библију.

Наше село Одајив и Хорихљади дели река Дњестар и тако сам неколико пута недељно прелазио малим чамцем то водено пространство да бих ишао на свој библијски студиј. Баш у тој реци смо се августа 1941. крстили моја сестра Ана и ја, заједно с још некима.

Гестапо ме испитује

Немачка окупација је почела 1941. и упркос томе што су нам стално претили да ће нас казнити, ми нисмо престали с нашом хришћанском активношћу. Следеће године почео сам да пионирим путујући бициклом. Није прошло много и доживео сам онај немио сусрет с немачким  Гестапом који сам споменуо у уводу. Ево шта се догодило.

Враћајући се једног дана из службе, посетио сам две сухришћанке, мајку и ћерку. Ћеркин супруг се супротстављао нашој вери и упорно је желео да сазна одакле она добија библијску литературу. Тог дана нисам само носио литературу већ и извештаје службе осталих сухришћана. Њен муж ме је видео како одлазим из њихове куће.

„Стани!“, викнуо је. Шчепао сам своју торбу и потрчао.

„Стани! Лопове!“, викао је. Радници у пољу су помислили да сам нешто украо, па су ме присилно зауставили. Затим ме је тај човек одвео у полицијску станицу где се налазио службеник Гестапоа.

Видевши литературу у торби службеник је викнуо на немачком: „Ратерфорд! Ратерфорд!“ Није ми био потребан преводилац да бих схватио шта га је узнемирило. Име Џозефа Ф. Ратерфорда, који је био председник Watch Tower Bible and Tract Societyja, појављивало се на насловним странама књига које су издавали Јеховини сведоци. Затим ме је супруг те сестре оптужио да сам њен љубавник. Полиција и службеник Гестапоа видели су да је то апсурдно, пошто је његова жена била толико стара да је могла да ми буде мајка. Затим су почели да ме испитују.

Хтели су да знају ко сам и одакле долазим, а нарочито то где сам набавио књиге. Али то им нисам рекао. Ударили су ме неколико пута и исмејавали, а затим затворили у подрум. Испитивали су ме следећа три дана. Затим су ме одвели у канцеларију службеника Гестапоа где је он претио да ће ме пробости својим бајонетом. У тренутку нисам знао да ли ће то стварно учинити. Сагнуо сам главу и уследила је чини ми се врло дуга тишина. Затим је одједном рекао: „Можеш да идеш.“

Као што видите, проповедање је у то време било прави изазов за нас, а иста ствар је била и са одржавањем састанака. Годишњи Меморијал Христове смрти 1943. године прославили смо 19. априла користећи за то две собе у једној кући у Хорихљадију (Лука 22:19). Када је требало да почнемо са састанком неко је повикао да се полиција приближава кући. Неки од нас су се сакрили у башти, али моја сестра Ана и још три жене отишле су у подрум. Полиција их је пронашла и довлачила једну по једну на испитивање. Неколико сати су грубо поступали с њима, а једна од њих је била озбиљно повређена.

 Сцена света се мења

У лето 1944. Немци су се повукли, а Руси су се поново вратили на наше подручје. Као Јеховине слуге држали смо се истих библијских начела по којима смо живели и под нацистичком окупацијом. Одбили смо да учествујемо у било каквим војним и политичким активностима. Наша лојалност тим библијским начелима убрзо је стављена на испит (Исаија 2:4; Матеј 26:52; Јован 17:14).

Руси су за неколико дана почели да регрутују за војну службу све младе људе. Да би ствари биле још теже, Руси нису били једини који су тражили регруте. Украјински партизани су пречешљавали подручје тражећи младиће које би одводили у шуму и обучавали их за борце. Зато смо ми Сведоци били у тешком положају, јер смо морали да доказујемо своју неутралност двема супротним фракцијама — Русима и партизанима.

Ове две групе сукобиле су се баш у нашем селу, и на улици близу наше куће оставиле двојицу мртвих партизана. Совјетске власти су дошле у наш дом да виде да ли смо познавали мртве. Службеници који су дошли одлучили су да ме поведу са собом и регрутују ме у своју војску која је формирала један пук пољских војника. Пошто сам био пољског порекла, требало је да ступим у војску.

Четворица Сведока и ја одбили смо да се придружимо војсци и зато смо возом одведени у Дњепропетровск, град око 700 километара источно. Кад смо објаснили да због наших на Библији темељених убеђења не можемо служити војску, ставили су нас у притвор, док су се против нас припремале тужбе. Када смо се појавили на суду, сазнали смо да је државни иследник Јеврејин. У нашој одбрани, коју је овај иследник пажљиво слушао, објаснили смо своја веровања. Споменули смо ствари за које смо знали да би га занимале, између осталог како су Израелци били угњетавани и како их је Мојсије ослободио из Египта.

Током месеци који су прошли док суд није изрекао казну, ставили су нас у ћелију заједно с још око 25 других затвореника. Када су сазнали да смо одбили да се придружимо војсци, узвикнули су: „Ви сте наша браћа!“ Међутим, убрзо смо сазнали да они нису били Сведоци, већ баптисти. Они су хтели да иду у војску, али су ухапшени јер су одбили да носе оружје.

У мају 1945, док смо још увек били у притвору у Дњепропетровску, усред ноћи су нас пробудили пушкарање и вика који су долазили из барака и са улица. Питали смо се да ли је то нека побуна, битка или славље. Следећег јутра за доручком чули смо вести из бербернице — рат се завршио! Кратко након тога, суд је изрекао наше казне. Иста пресуда била је и за баптисте и за нас — десет година у затвореничким логорима.

Затворенички логор у Русији

Нас петорица Сведока послани смо у један затворенички логор у Русији. Након двонедељног путовања возом, коначно смо се искрцали у Сукхобезводњоје, неких 400 километара од Москве. Сукхобезводњоје је био административни центар од 32 радна логора која су се пружала дуж железничке пруге. Сваки логор је имао на хиљаде затвореника. Након  шест месеци у Сукхобезводњоју, послали су ме у логор бр. 18. Тамо су затвореници углавном били криминалци и политички кажњеници.

Власти су нам одредиле да обарамо дрвеће, што је био прилично тежак посао. Понекад смо морали да се пробијамо по снегу дубоком до струка, да ручном тестером сечемо дрвеће, а затим дебла вучемо кроз снег. Једном седмично, у недељу након доручка, имао сам прилику да с другом четворицом Сведока из логора поразговарам о нечему из Библије. То су били наши састанци. Такође смо у купатилу једанпут годишње славили Меморијал. Као симбол Исусове крви користили смо сок од купине, јер нисмо имали вино.

Осећаји изолованости били су поразни. Изливао сам срце Јехови који ме је јачао као што је јачао пророка Илију кад су га оптеретила слична осећања (1. Краљевима 19:14, 18). Бог ми је помогао да увидим да нисмо сами. Он је заиста био стабилан, снажан ослонац у мом животу, чак и под тим тешким околностима.

У другим логорима близу Сукхобезводњоја била је по шачица Сведока, и с њима смо успели да понекад успоставимо контакт преко Сведока коме је посао дозвољавао да посећује све логоре. Он је деловао као посредник, кријумчарећи литературу у логор и из њега. На тај начин смо могли да поделимо оно мало литературе што смо имали. Како се само то показало као охрабрење!

Назад за Украјину

Због амнестије коју је држава објавила, моја казна је смањена с десет на пет година. Тако сам се априла 1950. вратио у своју матичну скупштину у Хорихљадију. Наше дело у Украјини је још увек било под забраном и било је веома ризично учествовати у служби. Али су и награде биле велике.

Убрзо након повратка разговарао сам с човеком по имену Козак који је живео у селу Жабокрукију, 20 километара од моје куће. Питао сам га како он и његова породица састављају крај с крајем. Знао сам да је радницима у земљорадничким задругама тешко да преживе, и зато сам знао да је то питање добар начин да започнем разговор. Објаснио сам да је Библија за наше време прорекла несташицу хране и ратове (Матеј 24:3-14). Он је хтео да сазна више. Зато сам га поново посетио. Недељу за недељом пешачио сам око 40 километара до Жабокрукија и назад да бих проучавао Библију с Козаковом породицом. Ризици, а да и не спомињем време које је било у то утрошено, били су заборављени када су се Козакови крстили августа 1950.

Убрзо након што су се крстили, били су одведени у изгнанство заједно с хиљадама других Сведока. Изненада су их почетком априла 1951. ухапсили наоружани војници и — без суђења или саслушања — депортовали за Сибир. Тамо су Козакови и многи моји други пријатељи били присиљени да заснују нов дом. a

У Хорихљадију је од 15 породица Сведока само 4 депортовано. У другим скупштинама, међутим, размера депортованих Сведока била је много већа. Како су ове масовне депортације припремане? Па, власти су имале листу Сведока и зато су могли да ухапсе велики број њих кад год су то желели. Изгледа да су ове листе  израђене 1950. када сам ја још увек био у затвору у Русији, па тако мог имена није било. Месец дана раније, марта 1951. оженио сам се Фењом, лојалном слушкињом Јехове. Цела њена породица је била изгнана, али је она избегла ту судбину јер се удала за мене и сада је носила моје презиме које није било на листи.

Тешки испити вере

Након депортација, ми који смо још увек били код куће морали смо да реорганизујемо дело. Био сам замољен да се старам за скупштине са оближњег подручја Ивано-Франкивска где је, чак и након депортације, било по тридесетак Сведока у свакој од 15 скупштина. Пошто сам био самостални дрводеља, имао сам флексибилан распоред, тако да сам се једанпут месечно тајно састајао с браћом из сваке од тих скупштине.

Често смо се састајали ноћу на гробљу, јер смо били сигурни да ћемо ту бити сами. Главна тема разговора била је како свим скупштинама обезбедити нешто од библијске литературе. Понекад бисмо добили текући примерак часописа Кула стражара на пољском или румунском и преводили их на украјински. Међутим, власти су нам стално биле за петама, покушавајући да нас пронађу и униште наше примитивне машине за умножавање.

Али наш највећи проблем је био тај што смо били изоловани од хришћанске браће из других земаља, као и од браће из Бруклина (Њујорк) која су предводила у нашој хришћанској активности. Због тога су наше скупштине често биле узнемираване нејединством, гласинама и сплеткама. Неки Сведоци су напустили организацију и формирали противничке групе. Лажне и негативне приче кружиле су чак и о онима у Бруклину који су преузимали вођство.

Тако су многи од нас увидели да наши најтежи испити вере нису била прогонства противника већ конфликти унутар скупштине. Иако су неки изабрали да више не деле исто обожавање с нама, научили смо да је важно да се држимо организације и да чекамо на Јехову да среди ствари. На срећу, већина Сведока с нашег подручја је учинила баш то. Такође ми је драго што могу да кажем да су многи који су напустили организацију увидели своју грешку и касније се вратили да служе Јехови заједно с нама.

Чак и током тих тешких времена изолације, били смо запослени у јавној служби и били смо богато благословљени. И како се све то само исплатило! Сваки пут кад идем на скупштински студиј књиге видим Јеховин благослов. Свакоме од њих двадесетак из наше групице чланови моје породице помогли су да сазнају истину.

Моји родитељи и сестра Ана су умрли, остајући верни Јехови. Фења и ја смо још увек активни колико можемо у служби Јехови. Време је заиста пролетело. Током прошлих 30 година, Јеховини сведоци у Украјини доживели су узбудљиве догађаје које је немогуће испричати у овом кратком чланку. Али ја се са задовољством осврћем на дуги низ година службе Јехови и уверен сам да ће он и даље бити мој ослонац и подршка, јер он каже: ’Ја сам Јехова, и ја се не мењам‘ (Малахија 3:6).

[Фуснота]

[Истакнути текст на 21. страни]

Хтели су да знају ко сам и одакле сам, а нарочито то где сам набавио књиге. Али то им нисам рекао

[Истакнути текст на 22. страни]

Осећаји изолованости били су поразни. Изливао сам срце Јехови који ме је јачао

[Слика на 20. страни]

Фења и ја 1952.

[Слика на 23. страни]

С Фењом данас