Пређи на садржај

Пређи на садржај

Шта се чини да би путовање авионом било безбедније

Шта се чини да би путовање авионом било безбедније

Шта се чини да би путовање авионом било безбедније

КАПЕТАН гура ручице за гас, а копилот потврђује да су од контроле летења добили дозволу за полетање. Док седим иза ових пилота као посматрач у пилотској кабини, осећам како ми бије срце док млазни мотори пригушено хуче. Тело ми је прилепљено за седиште док боинг 747 убрзава. Затим смо савршено меко узлетели, и писта бр. 34 на токијском Аеродрому Нарита полако нестаје иза нас.

Опасност у ваздуху!

Неколико тренутака касније, чујемо јаку експлозију, и авион почиње да се снажно тресе и окреће. Кабину испуњава продоран звук. То је знак за узбуну! На инструмент-таблама светли неколико црвених и жутих лампица за упозорење док капетан настоји да исправи авион.

„Пожар на мотору број три!“ узвикује капетан док притиска једно дугме за искључење аларма. „Нема ротације, нема уљног притиска, нема хидрауличног притиска у броју три“, каже он. „Ручица за гас до краја назад. Довод горива прекинут. Еркондишн број три ван употребе.“ Након издавања сваке команде, један од пилота предузима одговарајућу акцију, а други је затим потврђује. Као да су им покрети режирани, они заједно раде у сређивању ситуације. Задивљен сам како остају смирени, а ипак одлучно поступају да би довели ситуацију под контролу.

Затим капетан тражи преко радио-станице дозволу за принудно слетање и моли да буду спремна ватрогасна кола и кола хитне помоћи. Након тога обавештава чланове посаде да припреме путнике за принудно слетање.

Док посада довршава листу провере за ванредну ситуацију, покушавам да обришем зној с чела док се чврсто држим за седиште! На моје велико олакшање, авион је меко слетео. Такође се осећам мало глупо што сам се толико уплашио. Знате, ништа од овога није било стварно. Ја нисам летео изнад Јапана. Седео сам у једном савременом симулатору за обуку летача (сличном овом горе) у Америчком ваздухопловном центру, у Денверу (Колорадо, САД). Ова посада се само обучавала. За мене — ветерана за симулаторе летења на персоналном компјутеру — ово је било узбудљиво искуство.

Симулирање у интересу безбедности

Многе посаде свакодневно изводе на стотине сличних сценарија у оваквим симулаторима. Ради чега? Ради њиховог обучавања и сигурности путника — ваше сигурности. Али зашто се оваква обука врши у симулаторима, а не у правим авионима? Постоји пуно разлога за то, али пре него што их осмотримо, хајде да најпре погледамо како се развило симулирање летења.

Да би се удовољило потреби за оспособљеним пилотима, током Првог и Другог светског рата биле су основане школе које су користиле просте симулаторе за обуку летача. Велики корак напред у симулирању летења направљен је крајем 1960-их, када су симулатори постали врло реалистични. Чак су почели да опонашају ситне детаље, као што је начин на који се управља авионом у зависности од његове тежине и од количине горива које носи. Такви фактори утичу на управљање авионом. Затим, током лета, гориво сагорева и мењају се перформансе авиона. Напреци у електроници и компјутерској технологији омогућили су да се симулирају ови и још многи други услови.

Циљ је да се направе симулатори који ће што је могуће верније симулирати стваран лет. Да би се то постигло, савремени симулатори имају велика, снажна хидраулична постоља која омогућују кретање у шест праваца. Систем покрећу велике хидрауличне пумпе које могу истог трена подврћи посаду кретањима која производе силу од +1 до -1 g. a

Док пилоти управљају командама, они могу осетити стварне последице — баш као да су у авиону. Убрзавање, успоравање, рулање, пропињање или пропадање, моменат додиривања писте, неравнине на њој, као и временске услове не осећа само унутрашње уво пилота већ и остатак његовог тела.

Постигнут је напредак у употреби компјутерски креираних визуелних система који описују конкретне аеродроме из целог света и њихов околни терен. Ове верне слике се пројектују на екранима који окружују предњи део кабине симулатора. Угао ове слике је до 180 степени у ширину и 40 степени у висину. Симулатори омогућују пилотима да „лете“ у свим временским условима — по снегу, киши, грмљавини, граду и магли — а такође и током дана, сутона или ноћи.

Посета симулатору

Прилаз симулатору који сам посетио био је један метални мост који је прелазио преко 6 метара јаза између „тла“ и велике беле кутије без прозора која је била постављена на једну велику покретну платформу. Ова направа изгледа као неки свемирски модул или као неки огроман паук.

Када уђете, осећате се као да сте управо крочили у пилотску кабину правог авиона. Видите дугмиће, лампице, инструменте, прекидаче и ручице које су постављене баш као да су у авиону према ком су израђене. Тери Бансепт, мој водич и техничар симулатора за обуку летача, приметио је да су многе од ових табли и инструмената прави авионски делови.

Тери је објаснио да су симулатори за обуку летача стварне величине, потпуно функционални — верна копија пилотских кабина разних модела авиона. Како је употреба симулирања летења порасла, ваздухопловци су схватили да симулатори пружају висококвалитетну обуку у летењу. Осим што учи пилоте да лете, обука помоћу симулатора такође омогућује и увежбавање процедура за ванредне ситуације.

Ако симулатор удовољава извесном стандарду, пилоти могу чак унети у дневник и време које су провели у њему, као да су летели правим авионом. Под извесним условима, обука и тестирање пилота се могу скоро у потпуности извршити у неком симулатору.

Чему симулатори?

Симулатори служе у многе практичне сврхе. Тиме што се користе уместо правог авиона штеди се гориво и уље. Такође се смањује претрпаност у ваздушном саобраћају, бука и загађивање ваздуха, а и трошкови обуке и оперативни трошкови. Ако се симулатор „сруши“, то не кошта ништа, а и нико се неће повредити.

„Симулатори могу смањити број несрећа приликом обуке“, каже Тери. „Они омогућују обуку за ванредне ситуације, као што су пожар на мотору, ломљење стајног трапа, пуцање гуме, потпун губитак потиска, ружно време, смицање ветра, залеђивање и слаба видљивост.“ Може се пружити и обука у руковању механичким системима, а и поступање приликом кварова и отказивања система може се увежбавати без опасности по авион или људски живот.

Коментаришући о овоме, искусни пилот Џ. Д. Витлач је приметио: „Сценарији које користимо у симулаторима представљају 6 милиона могућих комбинација догађаја и услова. За тако много ситуација, авионске посаде никако не бисмо могли обучити у правом авиону.“

У Сједињеним Државама, исправност симулатора пажљиво проверавају и потврђују Савезна администрација за ваздухопловство (FAA), пробни пилоти и техничари. Пре сваког дана обуке, техничари поправљају симулаторе, проверавају их и „лете“ у њима како би се уверили да ће верно опонашати авион. Када се направе измене на правом авиону, те промене се морају извршити и на симулаторима. Сваких шест месеци, представници из FAA „лете“ у симулаторима како би проверили да ли су у исправном стању.

Учење из прошлих трагедија

Користећи податке из регистратора лета авиона и магнетофона пилотске кабине прибављених с места несреће, инжењери могу програмирати симулаторе да понове исте услове и кварове којих је било у стварним и специфичним авионским несрећама. После се те информације и симулације могу користити као помоћ инспекторима у одређивању узрока сваке несреће. Поред тога, такви подаци могу помоћи да се будуће генерације пилота поуче како да реагују на неочекиване проблеме. Њих користе и произвођачи авиона и авио-делова да би утврдили како да у будућности пројектују и израде боље авионе и делове.

Ако истрага открије да је несрећа или једва избегнута несрећа узрокована грешком пилота, тада се може увести обука како би се у будућности избегле сличне грешке. Лу Косич, искусни пилот, каже: „Сценарији које показујемо нису измишљени; они су се стварно негде догодили.“ У настојању да побољшају реакције пилота, програме обуке и на крају саму сигурност путника, стручњаци у авио-индустрији непрестано процењују и реконструишу стварне ситуације и проучавају како пилот реагује на њих.

Сада, док ја покушавам да „слетим“ са „боингом 747“ на „Аеродром Шарл де Гол“ — под будним надзором мог копилота Терија — очекујем да чујем угодну шкрипу гума које додирују писту. Јаој, један лош потез замрзава слику на симулатору! Управо сам ударио џамбо-џетом у торањ контроле летења!

Можемо бити срећни што су пилоти који стварно возе путничке авионе прави стручњаци — делимично захваљујући симулаторима за обуку пилота. Када следећи пут будете летели, можете бити уверени да сте ви и остали путници у високообученим рукама. (Приложено)

[Фуснота]

a Симбол g се користи да би се означиле силе убрзања које делују на људе у било ком возилу. Сила земљине теже производи убрзање од 1 g, које се узима као стандард. Када се пилот обрушава са авионом, он осећа додатну силу која га гура у седиште. Ако је та сила двапут већа од гравитације, онда се она означава као 2 g.

[Слике на 26. страни]

Симулирано полетање из Сан Франсиска

и лет изнад Њујорка ▾

[Слика на 26. страни]

Симулатор за обуку пилота, Денвер, Колорадо