Пређи на садржај

Пређи на садржај

Земља — да ли је случајно ’основана‘?

Земља — да ли је случајно ’основана‘?

Земља — да ли је случајно ’основана‘?

ДА БИ се избегле крајности у температури, Земља мора да кружи на тачној удаљености од Сунца. И у другим сунчевим системима откривене су планете које круже око звезда налик Сунцу и сматра се да се налазе у ’зони погодној за становање‘ — то јест, имају ту способност да одржавају воду у течном стању. Међутим, чак и ове такозване ’погодне за живот‘ планете, можда још увек нису погодне за живот људи. Оне такође морају и да ротирају одговарајућом брзином и да буду одговарајуће величине.

Да је Земља само мало мања и лакша, сила гравитације би била слабија и велики део Земљине атмосфере би нестао у свемиру. То се може видети из Месечевог случаја и случаја две планете, Меркура и Марса. Пошто су те планете мање и лакше од Земље, имају малу атмосферу или је уопште немају. Али шта би било кад би Земља била мало већа и тежа него што јесте?

Тада би Земљина гравитација била јача, и лакшим гасовима, као што су водоник и хелијум, требало би више времена да ишчезну из атмосфере. „Што је још важније“, објашњава научни приручник Environment of Life, „осетљива равнотежа између гасова у атмосфери била би нарушена.“

Или, запазите само кисеоник, који потхрањује сагоревање. Ако би се његов ниво повећао за само 1 посто, шумски пожари би избијали много чешће. С друге стране, ако би се повећао угљен-диоксид, гас стаклене баште, тада бисмо патили услед последица прегревања Земље.

Земљина орбита

Још једна идеална карактеристика јесте Земљина орбита. Када би орбита била у још већој мери елиптична, доживљавали бисмо неподношљиве разлике у температури. За разлику од тога, Земља има скоро кружну орбиту. Наравно, ситуација би се променила када би поред Земље прошла нека огромна планета попут Јупитера. Недавних година научници су открили да постоје докази да неке звезде имају огромне планете попут Јупитера које круже веома близу њих. Многе од ових јупитероликих планета имају ексцентричну орбиту. Било која земљолика планета у таквим системима нашла би се у невољи.

Астроном Џефри Марси је упоредио ове спољње планетарне системе с четири планете, Меркуром, Венером, Земљом и Марсом, које сачињавају наш унутрашњи соларни систем. У једном интервјуу Марси је узвикнуо: „Погледајте како је ово савршено [уређено]. Као неки драгуљ. У питању су кружне орбите. Све су у истој равни. Све се окрећу у истом смеру... То је скоро необјашњиво.“ Да ли је то стварно могуће тумачити као пуку игру случајности?

Наш соларни систем поседује још једну величанствену одлику. Огромне планете као што су Јупитер, Сатурн, Уран и Нептун круже око Сунца на безбедној удаљености од нас. Уместо да су опасне за нас, ове планете имају једну важну улогу. Астрономи су их назвали ’небеским усисивачима‘ пошто њихова гравитација повлачи к себи огромне метеоре, који би иначе могли да угрозе живот на Земљи. Заиста, Земља је веома добро ’основана‘ (Јов 38:4). Њена величина и положај у нашем Сунчевом систему баш су одговарајући. Али то није све. Земља има и друге јединствене одлике које су неопходне за људски живот.

Кисеоник и фотосинтеза

Атоми кисеоника сачињавају 63 посто укупне тежине живих организама на Земљи. Осим тога, кисеоник из горње атмосфере штити биљке и животиње на Земљи од Сунчевих ултраљубичастих зрака. Али, кисеоник брзо реагује при додиру с другим елементима, као на пример када у додиру с гвожђем створи рђу. Како је онда могуће да у атмосфери увек буде 21 посто ове веома реактивне супстанце?

Одговор лежи у фотосинтези — једном чудесном процесу путем којег вегетација на земљи користи сунчеву светлост за производњу хране. Један од нуспродуката фотосинтезе је кисеоник — који се свакодневно ослобађа у атмосферу у количини већој од милијарду тона. „Без фотосинтезе“, објашњава The New Encyclopædia Britannica, „не само што би престала надопуна основних залиха хране већ би Земља на крају сасвим остала без кисеоника.“

Научни приручници на само неколико страница објашњавају процес фотосинтезе корак по корак. Неки кораци се још увек не разумеју у потпуности. Еволуционисти не могу објаснити на који је начин сваки од тих корака еволуирао из нечег једноставнијег. Заиста, изгледа да је сваки корак толико сложен да га је немогуће упростити. „Не постоји неко општеприхваћено гледиште о самом пореклу процеса фотосинтезе“, признаје The New Encyclopædia Britannica. Прешавши олако преко овог проблема, један еволуциониста је изјавио да је фотосинтезу „осмислила неколицина развојних ћелија“.

Та изјава, премда ненаучна, открива нешто што је такође задивљујуће: за фотосинтезу су потребни ћелијски зидови унутар којих овај процес може безбедно да се одиграва, а наставак овог процеса захтева умножавање ћелија. Да ли се све то само по себи догодило захваљујући неколицини „развојних ћелија“?

Од саморепродуктивне ћелије до човека

Какве су шансе да се атоми сакупе и формирају једну најједноставнију саморепродуктивну ћелију? У својој књизи A Guided Tour of the Living Cell, научник и нобеловац Кристијан де Дув, признаје: „Ако поистоветите вероватноћу настанка бактеријске ћелије са случајним спајањем атома од којих је она сачињена, не би ни вечност била довољна да настане једна таква бактерија.“

Пошто смо већ дотле дошли, направимо један огроман скок од једне једноћелијске бактерије до скупа милијарди специјализованих нервних ћелија које сачињавају људски мозак. Научници кажу да је људски мозак најкомпликованија нама позната физичка структура у свемиру. Он је заиста јединствен. На пример, велики одељци људског мозга називају се везним подручјима. Ова подручја анализирају и тумаче информације које долазе из чулног дела мозга. Једно од везних подручја иза вашег чела омогућује вам да размишљате о чудима свемира. Да ли се постојање таквих везних подручја може објаснити пуком игром случаја? „Нешто слично попут ових значајних делова у овим подручјима не може се пронаћи ни код једне животиње“, признаје еволуциониста др Шервин Нуланд у својој књизи The Wisdom of the Body.

Научници су доказали да људски мозак обрађује информације далеко брже од најмоћнијих компјутера. Имајте на уму да је савремена компјутерска технологија настала захваљујући деценијама дугом људском напору. Шта је с тим супериорним људским мозгом? Двојица научника, Џон Бароу и Френк Типлер, признају следеће у својој књизи The Anthropic Cosmological Principle: „Међу еволуционистима је дошло до опште сагласности према којој је еволуција интелигентног живота, до нивоа способности обрађивања информација као код хомосапиенса, тако невероватна да не постоји шанса да се одиграла на било којој другој планети у целом видљивом свемиру.“ Ови научници закључују да је наше постојање „крајње срећна случајност“.

Да ли се све случајно десило?

Какав је ваш закључак? Да ли је свемир, са свим својим чудима, могао случајно настати? Зар се не слажете да свако величанствено музичко дело има свог композитора и да инструменти морају бити фино наштимовани да би оно добро звучало? Шта је онда с нашим свемиром који улива страхопоштовање? „Живимо у веома фино наштимованом свемиру“, примећује математичар и астроном Дејвид Блок. Који је његов закључак? „Наш свемир је дом. Верујем, обликован Божјом руком.“

Ако је то и ваш закључак, тада ћете се сигурно сложити с библијским описом Створитеља, Јехове: „Својом је он силом земљу створио и својом мудрошћу свет основао; својим је разбором небо разапео“ (Јеремија 51:15).

[Оквир⁄Слике на странама 8, 9]

НАРОЧИТА ПЛАНЕТА

„Нарочити услови на Земљи који су резултат њене идеалне величине, хемијског састава и скоро кружне орбите која је на савршеној удаљености од дуговечне звезде, Сунца, омогућили су сакупљање воде на Земљиној површини. Без воде, тешко је чак и замислити настанак живота“ (Integrated Principles of Zoology, шесто издање).

[Извор]

NASA photo

[Оквир⁄Слике на 10. страни]

ЖИВОТ — ДА ЛИ ЈЕ СЛУЧАЈНО НАСТАО?

Године 1988. у часопису Search, који је објавило Аустралијско и новозеландско удружење за унапређивање науке, осмотрена је једна књига која покушава да објасни како је живот могао настати случајно. На само једној страници ове књиге, научни писац Л. А. Бенет пронашао је „16 теоретских изјава где је веродостојност сваке од њих зависила од претходне изјаве“. Који је био Бенетов закључак након што је прочитао целу књигу? „Далеко је лакше“, написао је он, „прихватити Створитеља препуног љубави који је у једном тренутку створио живот и води га својим теолошким [сврсисходним] путевима... него прихватити миријаде ’слепих случајности‘ које су потребне да би се подупрле пишчеве тезе.“

[Слике]

Фотосинтеза је од виталног значаја за производњу хране и кружни ток кисеоника

Шта је одговорно за Земљине идеалне карактеристике које су неопходне за подржавање живота?

Научници описују људски мозак као најкомпликованију физичку структуру у свемиру. Како је он могао случајно настати?

[Извори]

Фотографија: Zoo de la Casa de Campo, Madrid

Monte Costa, Sea Life Park Hawai

[Слике на странама 8, 9]

Планете према њиховим пропорцијама

Сунце

Меркур

Венера

Земља

Марс

Јупитер

Сатурн

Уран

Нептун

Плутон

[Извори]

Сунце: National Optical Astronomy Observatories; Меркур, Јупитер и Сатурн: љубазношћу NASA/JPL/Caltech/USGS; Венера и Уран: љубазношћу NASA/JPL/Caltech; Земља: NASA photo; Марс: NASA/JPL; Нептун: JPL; Плутон: A. Stern (SwRI), M. Buie (Lowell Obs.), NASA, ESA