Моја главна брига — остати лојалан

ИСПРИЧАО ОЛЕКСИЈ ДАВИДЈУК

Била је 1947. година. Место, неколико километара од нашег села Ласкива у Украјини, близу пољске границе. Мој старији пријатељ Степан служио је као курир кријумчарећи библијску литературу из Пољске у Украјину. Једне ноћи граничари су га приметили, дали се у потеру и убили га. Дванаест година касније, Степанова смрт драматично је утицала на мој живот, као што ћу касније објаснити.

У ВРЕМЕ када сам се родио, у Ласкиву 1932, десет породица из нашег села биле су Истраживачи Библије, како су Јеховини сведоци тада били познати. Међу њима су били и моји родитељи, који су остављали изврстан пример лојалности Јехови све док нису умрли средином 1970-их. Целог мог живота, бити лојалан Богу била је и моја главна брига (Псалам 18:25, NW).

Године 1939, када је почео Други светски рат, подручје у којем смо живели у источној Пољској припојено је Совјетском Савезу. Под совјетском управом били смо до јуна 1941. када су Немци напали и окупирали наш крај.

У школи сам током Другог светског рата имао неких тешкоћа. Деца су учила да певају националистичке песме и учествовала су у војним вежбама. У ствари, део нашег школовања укључивао је и учење како да бацамо бомбе. Али, одбио сам и да певам патриотске песме и да учествујем у било каквој војној обуци. Учење да се већ од малих ногу чврсто држим својих на Библији темељених убеђења, помогло ми је да у годинама које су следиле останем лојалан Богу.

На подручју наше скупштине било је толико много заинтересованих за истину из Библије да су два пионира, како се називају пуновремене слуге Јеховиних сведока, била додељена нашем подручју да помогну око њиховог поучавања. Један од пионира, Иља Федорович, и са мном је проучавао Библију и поучавао ме у служби. Иља је током немачке окупације био депортован и затворен у један од нацистичких  концентрационих логора, где је и умро.

Очева борба да остане неутралан

Године 1941, совјетске власти су покушале да натерају оца да потпише један документ којим би обећао да ће давати новац за финансирање рата. Рекао им је да не може да подржи ниједну страну у рату и да ће као слуга правог Бога остати неутралан. Отац је ожигосан као непријатељ и осуђен на четири године затвора. Али, одслужио је само четири дана. Зашто? Зато што је у недељу после његовог затварања немачка армија окупирала подручје у којем смо живели.

Када су затворски чувари чули да су Немци близу, отворили су врата затвора и побегли. Совјетски војници су напољу убили већину затвореника. Отац није одмах отишао већ је касније побегао у кућу неких пријатеља. Одатле је мајци послао поруку да му донесе његова документа која су потврђивала да је био затворен због одбијања да Совјете подржи у рату. Када их је отац показао немачким властима, они су му поштедели живот.

Немци су желели да знају имена свих људи који су сарађивали са Совјетима. Вршили су притисак на оца да их открије, али он је одбио. Објаснио је свој став неутралности. Да је рекао било чије име, тај би био убијен. Тако је очева неутралност спасла и животе других људи који су му били веома захвални.

Рад у илегали

Августа 1944. Совјети су се вратили у Украјину, а маја 1945. завршена је европска фаза Другог светског рата. После тога, такозвана Гвоздена завеса је нас у Совјетском Савезу држала одсеченима од остатка света. Чак је и одржавање контакта с Јеховиним сведоцима преко границе у Пољској било тешко. Храбри Сведоци би кришом прешли границу и вратили се с неколико драгоцених часописа Кула стражара. Пошто је граница од нашег дома у Ласкиву била удаљена само осам километара, слушао сам о опасностима с којима су се суочавали ови курири.

На пример, један Сведок по имену Силвестер, два пута је отишао преко и оба пута се вратио без проблема. Али, приликом трећег преласка, приметила га је гранична патрола и пси чувари. Војници су викали за њим да стане, али Силвестер је трчао да спаси живот. Једина шанса да умакне псима била је да улети у оближње језеро. Целу ноћ је провео кријући се у високој трави, у води која му је допирала до врата. Коначно, када је патрола одустала од потраге, Силвестер се исцрпљен дотетурао кући.

Као што сам раније споменуо, Силвестеров нећак Степан био је убијен док је покушавао да пређе границу. Упркос томе, било је важно да и даље одржавамо контакт с Јеховиним народом. Захваљујући напорима храбрих курира, добијали смо духовну храну и корисна упутства.

Следеће године, 1948, крстио сам се једне ноћи у језерцету близу наше куће. Они које је требало крстити окупили су се у нашој кући, али пошто је било мрачно и све се одиграло у највећој тајности нисам ни знао ко су они. Ми, кандидати за крштење, нисмо причали једни с другима. Не знам ко је одржао говор за крштење, ко ми је док смо стајали близу језера поставио питања за крштење, нити ко ме је крстио. Када сам годинама касније с једним добрим пријатељем обнављао сећања, открили смо да смо обојица били међу онима који су се крстили те ноћи!

Године 1949, Сведоци у Украјини су примили једно писмо из Бруклина које их је охрабрило да Москви поднесу молбу за признање дела проповедања у Совјетском Савезу. Следећи то упутство, преко министра унутрашњих послова упућена је молба Президијуму Врховног Совјета СССР-а. После тога су Микола Пјатоха и Иља Бабијчук били замољени да оду у Москву да би добили владин одговор на нашу молбу. Они су се сложили и тог лета су отпутовали у Москву.

 Званичник који је примио ову делегацију слушао је док су износили библијски разлог за наше дело. Објаснили су да се наше дело врши као испуњење Исусовог пророчанства да ће се ’добра вест о краљевству проповедати по целој настањеној земљи за сведочанство свим нацијама‘ (Матеј 24:14). Међутим, званичник је рекао да нас држава никада неће законски признати.

Сведоци су се вратили кући и отишли у украјинску престоницу Кијев да би овде у Украјини добили законско признање за наше дело. Власти су поново одбиле захтев. Рекли су да Јеховине сведоке нико неће дирати само ако буду подржавали државу. Такође су рекли да Сведоци морају да служе војску и да учествују на изборима. Наш став неутралности је поново објашњен, наиме, да опонашајући нашег Господара, Исуса Христа, ми не смемо бити део света (Јован 17:14-16).

Убрзо после тога, браћа Пјатоха и Бабијчук били су ухапшени, оптужени и осуђени на по 25 година затвора. Отприлике у то време, 1950, власт је одвела многе Сведоке, укључујући и мог оца. Осуђен је на 25 година затвора и послат у Хабаровск, у најисточнији део Совјетског Савеза удаљен скоро 7 000 километара!

Прогнани у Сибир

Затим је априла 1951. Совјетски Савез задао организовани ударац Сведоцима у својим западним републикама, сада познатим као Летонија, Естонија, Литванија, Молдавија, Белорусија и Украјина. Током тог месеца, нас око 7 000, укључујући и мајку и мене, било је послато у изгнанство у Сибир. Војници су једноставно дошли у нашу кућу током ноћи и одвели нас на железничку станицу. Тамо смо били закључани у вагоне за стоку — око 50 у сваки вагон — и после више од две недеље били смо искрцани у месту званом Цалари, које је близу Бајкалског језера у области Иркутск.

Док сам тако стајао на снегу, под ударима леденог ветра и окружен наоружаним војницима, питао сам се шта нас чека. Како ћу овде успети да останем лојалан Јехови? Почели смо да певамо песме Краљевства да не би мислили на хладноћу. Затим су дошли управници локалних државних предузећа. Некима су требали мушкарци за тежак физички рад, док су други хтели жене за послове као што је брига око стоке. Мајка и ја смо одведени на градилиште хидроелектране Тагњињскаја.

Када смо стигли, видели смо редове дрвених барака, смештај за изгнанике. Ја сам радио као тракториста и електричар, а мајка је радила на фарми. Званично смо се водили као прогнаници, а не као затвореници. Због тога смо били слободни да се крећемо на мањој удаљености од електране, мада нам је било забрањено да идемо у суседно насеље које је било удаљено око 50 километара. Власти су нас присиљавале да потпишемо изјаву да ћемо овде остати заувек. Мени, једном 19-годишњаку, то је звучало као ужасно много времена, тако да сам одбио да потпишем. Па ипак, ту смо остали 15 година.

Тамо у Сибиру, пољска граница више није била само 8 километара од нас, већ преко 6 000! Ми Сведоци учинили смо све што смо могли да се поново организујемо у скупштине и наименовали смо људе који ће предводити. У почетку нисмо имали библијску литературу осим неколико чланака које су неки Сведоци из Украјине успели да понесу са собом. Њих смо ручно умножавали и делили их међу собом.

Убрзо смо почели да одржавамо састанке. Пошто су многи од нас живели у баракама, састајали смо се углавном увече. Наша скупштина се састојала од око 50 људи, а мени је било додељено да водим Теократску школу службе. У нашој скупштини је било мало мушкараца, тако да су и жене имале ученичке говоре, што је 1958. године уведено у скупштине Јеховиних сведока и на другим местима. Сви су озбиљно схватали своје задатке, гледајући на школу као на начин да хвале Јехову и да храбре друге у скупштини.

 Наша служба је благословљена

Пошто смо бараке делили с људима који нису били Сведоци, тешко да је прошао иједан дан, а да с другима нисмо разговарали о нашој вери, иако је то било строго забрањено. Услови су се побољшали када је 1953. умро совјетски премијер, Јосиф Стаљин. Дозвољено нам је да отвореније разговарамо с другима о нашим библијским веровањима. Путем дописивања с пријатељима из Украјине, сазнали смо где још има Сведока у нашем подручју и с њима смо ступили у контакт. То нам је омогућило да наше скупштине организујемо у покрајине.

Године 1954, оженио сам се Олгом, која је такође била прогнана из Украјине. Она ми је током година моје службе Јехови била велика подршка. Степан који је убијен 1947. на граници између Украјине и Пољске, био је Олгин брат. Касније нам се родила ћерка Валентина.

Олга и ја смо се радовали многим благословима наше хришћанске службе у Сибиру. На пример, срели смо Георга, вођу једне баптистичке групе. Редовно смо га посећивали и с њим проучавали било које издање Куле стражаре које смо имали. Георг је убрзо почео да схвата да је оно што Јеховине слуге проповедају из Библије истина. Почели смо да проучавамо и с неколико његових пријатеља који су били баптисти. Како смо само били узбуђени када су се Георг и неколико његових пријатеља крстили и постали наша духовна браћа!

Године 1956, наименован сам за путујућег надгледника, што је захтевало да сваке седмице посетим по једну скупштину у нашем подручју. Радио бих цео дан и увече бих сео на мој мотоцикл да бих се састао са скупштином. Рано следећег јутра бих се вратио и ишао на посао. Михајло Сердински, који је био одређен да ми помаже у путујућем делу, погинуо је 1958. у саобраћајној несрећи. Погинуо је у среду, али сахрану смо одложили до недеље, како бисмо што већем броју Сведока омогућили да присуствују.

Када је велика група нас пошла ка гробљу, за нама су кренули чланови Државне безбедности. Изнети говор о нашој библијској нади у ускрсење значило је изложити се ризику да будем ухапшен. Али био сам подстакнут да говорим о Михајлу и његовим дивним будућим изгледима. Иако сам користио Библију, Државна безбедност ме није ухапсила. Очигледно су мислили да од тога не би имали неке користи, а и иначе сам им био добро познат пошто сам био „гост“ кога су у својој команди често испитивали.

Издати од доушника

Године 1959. Државна безбедност је ухапсила 12 Сведока који су предводили у делу проповедања. Неколико других је било позвано на саслушање, међу којима сам био и ја.  Када сам дошао на ред да будем саслушан, пренеразио сам се када сам чуо агенте како износе поверљиве детаље о нашем делу. Како су могли да знају те ствари? Очигледно је постојао доушник, неко ко је много знао о нама, а ко је у исто време радио за државу.

Оних 12 ухапшених били су у ћелијама које су биле једна до друге и сложили су се да властима више неће рећи ни једну једину реч. Доушник би тако морао да се појави на суђењу да би сведочио против њих. Иако нисам био оптужен отишао сам у судницу да видим шта ће се десити. Судија је постављао питања, а њих 12 нису одговарали. Затим је Сведок по имену Константин Полишчук, кога сам познавао годинама, сведочио против њих 12. Суђење се завршило тако што су неки Сведоци добили затворске казне. На улици испред зграде суда, налетео сам на Полишчука.

„Зашто си нас издао?“, питао сам.

„Зато што више не верујем“, одговорио је.

„У шта више не верујеш?“, питао сам.

„Једноставно више не могу да верујем у Библију“, одговорио је.

Полишчук је и мене могао да изда, али када је сведочио није споменуо моје име. Питао сам га зашто није.

„Не желим да одеш у затвор“, објаснио је. „Још увек се осећам кривим због брата твоје жене, Степана. Ја сам одговоран за то што је послат преко границе оне ноћи када је убијен. Заиста ми је жао због тога.“

Његове речи су ме запрепастиле. Колико му се савест изопачила! Осећао је грижу савести због Степанове смрти, а ипак је сада издао Јеховине слуге. Полишчука никада више нисам видео. Умро је после неколико месеци. То што сам видео како је неко коме сам годинама веровао издао нашу браћу, на мени је оставило дубоке емоционалне ожиљке. Али, ово искуство ме је научило једној вредној лекцији: Полишчук је био нелојалан зато што је престао да чита Библију и да јој верује.

Сигурно је да морамо држати на уму ову лекцију: ако мислимо да останемо лојални Јехови, морамо редовно да проучавамо Свето писмо. Библија каже: „Срце своје чувај, јер су у њему извори живота.“ Штавише, апостол Павле је рекао хришћанима да се чувају. Зашто? „Да се у коме од вас не развије зло срце које нема вере, па да одступи од живог Бога“ (Пословице 4:23; Јеврејима 3:12).

Повратак у Украјину

Када је 1966. нашем изгнанству у Сибиру дошао крај, Олга и ја смо се вратили у Украјину, у град Сокал, удаљен око 50 километара од Лавова. Имали смо много тога да радимо, пошто је у Сокалу и у оближњим градовима Червонограду и Соснивци, било само 34 Сведока. Данас овде има 11 скупштина!

Олга је остала верна до своје смрти 1993. Три године касније оженио сам се Лидијом и она ми је од тада велика подршка. Поред тога, моја ћерка Валентина и њена породица су ревне Јеховине слуге и такође су ми извор охрабрења. Међутим, највећу радост ми још увек причињава то што сам остао лојалан Јехови, Богу који поступа с лојалношћу (2. Самуилова 22:26, NW).

Олексиј Давидјук је умро лојалан Јехови 18. фебруара 2000, док је овај чланак био у припреми за објављивање

[Слика на 20. страни]

Наша скупштина која се окупљала у баракама у источном Сибиру 1952.

[Слика на 23. страни]

Наша Теократска школа службе 1953.

[Слика на 23. страни]

Сахрана Михајла Сердинског 1958.

[Слика на 24. страни]

С мојом женом Лидијом