Кад је планина  покушала да се споји с морем

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ ВЕНЕЦУЕЛЕ

ИЗМЕЂУ Каракаса, главног града Венецуеле, и мора налази се једна 2 000 метара висока планина по имену Ел Авила. Са северне стране је један узани, густо насељени приобални појас. Тамо се налази главни венецуелански аеродром, а да би са аеродрома стигли у Каракас туристи морају да путују кроз један тунел који је пробијен кроз саму планину.

После обилних киша прошлог децембра засићена Ел Авила више није могла да прима воду. Изгледало је као да су њени обронци експлодирали док се десетине хиљада кубних метара воде у слаповима сливало с планине. Како се једна особа изразила, чинило се као да планина покушава да се споји с морем. Куће — од колиба па до вила — биле су захваћене бујицом воде, муља, стена и дрвећа. Вода је носила кревете, фрижидере, телевизоре, па чак и људе. Један старији човек је рекао да је помислио да је то крај света.

Киша је полако стала и вода је почела да се повлачи. Према једној процени, око 50 000 људи је погинуло, а 400 000 је остало без крова над главом. Ово је с добрим разлозима названо „најгором природном катастрофом у историји Венецуеле“.

Једва су се спасли

Хуан Карлос Лоренцо и његов отац су се 15. децембра заглавили између две набујале реке. Напустили су своје возило и прикључили се групи од 35 људи у једној згради. Међутим, ускоро је вода продрла унутра и брзо надолазила. Сви су успели да се попну на кров. У међувремену, велико камење и стабла дрвећа ударала су у зграду. Убрзо су зидови на првом и другом спрату били разваљени тако да су остали само стубови и кров. Ова оронула зграда се тресла под непрекидним ударима.

Појавио се један хеликоптер, али није могао да слети на ту  климаву зграду. Пошто је хеликоптер отишао, Хуан Карлос и његов отац плачући су се опростили један од другог уверени да је то крај. Тада су стигла два хеликоптера. Сви с крова су један по један спасени док су пилоти вешто лебдели над зградом. Чим су хеликоптери отишли зграда се срушила у побеснелу воду. Умакли су баш на време!

На хиљаде људи је евакуисано — малим авионима, копненим путем и војним транспортним бродовима који су направљени за приобално искрцавање. Дуге колоне људи — неки с децом на леђима — помоћу конопаца су преведене кроз налете воде до бродова. Док су неки успели да спасу нешто од личних ствари многи су отишли само са одећом коју су имали на себи.

Пружање помоћи

У канцеларији подружнице у Венецуели почела је да се организује помоћ чим је стигла вест о тој катастрофи. Међутим, путеви су били или закрчени рушевинама или једноставно однети. После неколико дана за хитне потребе је отворена једна трака главног аутопута и допуштено је да туда прођу возила Сведока с медицинским средствима и квалификованим особљем. Један службеник је касније рекао: „Влада добро зна да су Јеховини сведоци били међу првима који су донели помоћ и склонили људе с тог подручја.“

Сведоци су организовано тражили оне којима је била неопходна помоћ. Био је организован превоз да би се они који су евакуисани пребацили у Каракас, где су многи стигли без ичег. У граду су основани сабирни центри тако да су се храна, одећа и лекови могли расподелити онима којима је то било потребно. Али многима од њих је било потребно више од хране и одеће. Очајнички им је требало место где ће живети. Њихова хришћанска браћа су их радо примила код себе.

Чак дуго након те катастрофе код неких људи су живели њихови пријатељи и родбина. Хоел и Елса, Сведоци из Порто Кабела живе у једном малом стану. Месец дана после тог невремена још увек је 16 особа живело код њих. Многи су изгубили не само домове него и посао. Места где су радили једноставно више нису постојала.

Нажалост, некадашње прометно одмаралиште и лучки градови постали су практично непрепознатљиви. Нека возила су штрчала из муља, док су друга била прилепљена уз зидове, савијена око стубова или заглављена у вратима или прозорима. Један слој скорелог муља — који је на неким местима дебео и до 3 метра — толико је подигао ниво улица да је човек идући њима могао видети горњи спрат па чак и кров зграда поред којих је пролазио!

Неки људи у Венецуели су коментарисали да их је ова катастрофа поучила једној драгоценој лекцији — да не полажу своје поуздање у материјалне ствари (Лука 12:29-31). Много њих је разумело Исусов савет: „Не скупљајте себи благо на земљи, где мољац и рђа нагризају, и где лопови проваљују и краду. Него скупљајте себи благо на небу, где ни мољац ни рђа не нагризају, и где лопови не проваљују и не краду. Јер где је твоје благо, тамо ће бити и твоје срце“ (Матеј 6:19-21).

[Мапа/Слике на странама 16, 17]

(За комплетан текст, види публикацију)

ВЕНЕЦУЕЛА

Каракас

Погођено подручје

КОЛУМБИЈА

[Слика на 17. страни]

Рубен Серано поред онога што му је остало од куће

 [Слике на 18. страни]

1. Добровољци прикупљају хуманитарну помоћ у Каракасу

2, 3. Скупштина Маикетија уклања из своје Дворане Краљевства скорели муљ чија је дебљина била око 2 метра

4. Ови Сведоци су изгубили своје куће, а затим су добровољно градили нове и себи и другима

5. Једна од скоро завршених кућа у Сан Себастијану де лос Рејесу