Суочавање с кушњама уз снагу од Бога

ИСПРИЧАО СТЕПАН КОЖЕМБА

Једне ноћи, почетком априла 1951. камиони пуни совјетских војника дошли су у наше украјинско село Стењатин. Наоружани војници опколили су већ унапред одабране куће, покупили читаве породице Јеховиних сведока и депортовали их за Сибир. Као осетљив дванаестогодишњак, питао сам се зашто тако поступају с њима и како ће они поднети такве патње.

РОДИО сам се октобра 1938. у селу Стењатину. Мајка је умрла две недеље после мог рођења, а отац је погинуо 1944. борећи се у совјетској армији против Немачке. Очеве сестре Олена и Ана су ме примиле код себе и одгајиле.

Као дечак познавао сам неколико Јеховиних сведока из нашег места. Они су причали са мном и с другима о Месијанском краљевству кад год им се пружила прилика. С временом сам се спријатељио с неким младим Сведоцима. Када су их совјетске трупе покупиле и депортовале у Сибир био сам потпуно запрепашћен.

Али нису били сви Сведоци прогнани. Степану, једном Сведоку који је живео близу мене, дозвољено је да остане пошто његови нису били Сведоци. Био је шест година старији од мене и када сам напустио школу радио сам с њим као столар. Он је проучавао Библију са мном користећи било који примерак Куле стражаре који је био доступан. Степан, који и данас служи истинитом Богу Јехови у Естонији, био је сав усхићен када сам се у јулу 1956. крстио.

Противљење је било део живота сваког Јеховиног слуге у Украјини. Власти су претресале куће тражећи библијску литературу, зато сам имао много скривених места. Моје тетке Олена и Ана, које су биле грекокатоликиње нису одобравале мој контакт са Сведоцима. Покушавале су чак да ме одврате од дружења с њима. Попут апостола Павла, и ја сам понекад осећао да сам ’под крајње великим притиском изнад моје снаге‘. Али однос с Јеховом Богом ојачао ме је да издржим сваку кушњу (2. Коринћанима 1:8; Филипљанима 4:13).

Борба да останем неутралан

Било је обавезно да младићи од 18 година служе у совјетској војсци. Због мог спознања из Библије одлучио сам да останем неутралан у погледу светских збивања, што је значило да не приступим совјетској војсци (Исаија 2:4; Јован 17:14-16). Олена и Ана су ме подстицале  да будем војник иако је њихов рођени брат, мој отац, убијен у рату.

Када сам добио позив за регрутацију, отишао сам у војни одсек за наше подручје и објаснио им мој став. Одмах сам био ухапшен и чуван у притвору док није поднесена тужба против мене. Суђење није било јавно; чак ни моје тетке нису биле обавештене о датуму. Дао сам темељно сведочанство судији, тужиоцу и двочланој пороти. Све је било готово за 20 минута. Осуђен сам на пет година затвора плус још пет година током којих би ми била ускраћена нека грађанска права.

Одслужење казне

После суђења одведен сам у затвор у Лавову. Три месеца од мог хапшења па до премештања у радни логор, нисам имао хришћанско друштво, ни Библију, а ни библијску литературу. Ипак сам остао духовно активан тако што сам сведочио онима који су били са мном у затвору, а којима је било тешко да схвате зашто сам одбио да служим војску. Током тих месеци ослањао сам се на оно што сам научио током личног студија пре него што сам одведен у затвор. Из тог искуства сам научио једну драгоцену лекцију: лични библијски студиј нам помаже да пунимо духовне резерве, што ће нас подржавати кад се појаве кушње (Јован 14:26).

У априлу 1958. пребачен сам у радни логор 21, близу Дњепропетровска, преко 700 километара од куће, да бих одслужио остатак казне. Устајали смо у шест ујутру и после доручка су нас камионима возили 50 километара изван логора до радног места. Радили смо по осам сати на једном градилишту, а затим смо се враћали у логор на преноћиште.

Спавали смо у баракама у којима је било смештено по стотинак логораша. Храна је била оскудна, а животни услови спартански; али на крају су са мном у баракама била још два Сведока. Сваки од нас се савесно трудио да охрабри другу двојицу. То је још један начин на који Јехова пружа снагу својим слугама у невољи — кроз дружење са суверницима (2. Коринћанима 7:6).

У логору је све укупно било 12 Сведока. Неки од њих су напољу имали рођаке који су кријумчарили странице Куле стражаре тако што су их сакривали у пакете с храном. Пре него што би нам их проследили, стражари су већину пакета отварали да провере шта је у њима. Али да се не би откриле, странице Куле стражаре су биле умотане у најлон и стављене у лимене кутије с пекмезом, а стражари нису хтели да се муче да их отварају. Када смо добили чланке ручно смо их умножавали и делили међу собом.

Такође смо дали све од себе да проповедамо о Божјем Краљевству и Јехова је благословио наш труд. На пример, упознао сам једног логораша по имену Сергеј који је радио као рачуновођа у једном државном предузећу у источној Украјини. Када је на његовом радном месту откривена превара, он је сносио одговорност и осуђен је на десет година затвора. Неколико Сведока је проучавало с њим у затвору користећи часописе које су имали. Сергеј је повољно реаговао и на крају ми је рекао: „Кад изађем из логора желим да се крстим као Јеховин сведок!“ И баш како је и рекао, крстио се убрзо после отпуштања и служио је верно Јехови све до смрти.

 Збуњеност око 13. поглавља Римљанима

Отпуштен сам из затвора у јануару 1963. и вратио сам се у моје родно село Стењатин. Скоро одмах сам запазио да нешто није у реду с локалном скупштином у Сокалу. Атмосфера међу браћом је била затегнута. У чему је био проблем? Шта је довело до те несигурности?

Годинама је совјетска власт покушавала да посеје нејединство међу Јеховиним народом тако што је хватала браћу, испитивала их и убеђивала да Сједињене Америчке Државе користе Сведоке да би унапређивали своје интересе. Званичници су саветовали да Сведоци у Совјетском Савезу оснују своју посебну организацију, рекавши да би тада могли да буду у мирољубивом односу с државом и да би им било допуштено да без прогонстава практикују своју религију. Званичници су учинили да све ово звучи привлачно.

Тада је у Кули стражари од 15. новембра 1962. изнесено ново разумевање 13. поглавља Римљанима, а што се касније појавило у украјинском издању од 1. јула 1964. До тада смо разумели да су „више власти“ поменуте у првом стиху Јехова Бог и Исус Христ, али у Кули стражари је писало да „више власти“ заправо представљају земаљске владавине и да су оне „од Бога постављене на своје релативне положаје“ (Римљанима 13:1).

Неким Сведоцима је било тешко да верују у ово измењено гледиште, пошто су они који су били на челу земаљске власти у Совјетском Савезу тако окрутно покушавали да збришу право обожавање Бога. Зато су ови Сведоци мислили да Кула стражара с тим новим разумевањем не потиче од званичне организације Јеховиних сведока. Сматрали су да су те информације измислили они који сарађују с властима како би навели Сведоке да буду послушнији Совјетској држави.

Тако се сваки Јеховин слуга у Украјини суочио с питањем: која група је у праву, а која греши? Приметио сам Сведоке који су подржавали аргументе обеју страна и питао сам се: ’Какви су њихови мотиви?‘ Брзо сам уочио јасну разлику између ових двеју страна.

Већина Јеховиних сведока, од којих и неки који нису сасвим разумели објашњење 13. поглавља Римљанима, желели су да остану лојални Јехови и његовој организацији. Међутим, други су почели да сумњају да нова издања Watch Tower Bible and Tract Societyja више не долазе од званичне организације Јеховиних сведока. Такви су нагињали ка томе  да иду у крајности у многим стварима. На пример, сматрали су да је погрешно да млада носи белу одећу на венчању и да брачни партнери носе бурме. Доста њих је напустило организацију. Међутим, с временом су многи увидели своју грешку и вратили се да служе Јехови.

Илегални рад

Премда је наше хришћанско дело било забрањено, кад год смо могли одржавали смо наше недељне састанке у групама од по 10 до 15 људи. На састанцима смо добијали духовну снагу, и кроз проучавање Библије и кроз дружење након проучавања. Размењивали смо искуства и то нам је помогло да схватимо да свако од нас води исту борбу. Узели смо к срцу оно што је апостол Павле написао: „Исте патње сналазе целу заједницу ваше браће по свету“ (1. Петрова 5:9).

Наше разговоре смо темељили на чланцима из Куле стражаре. Како су часописи стизали до нас? Сведоци који су служили као курири уносили су преко границе у Украјину примерке на микрофилму. Ови филмови су, увек претходно уговореним путем, ишли од једног до другог Сведока. Затим би сваки од њих правио довољно копија за своју скупштину. Понекад сам и ја био укључен у прављење тих копија. Цео дан сам био на послу, а ноћу сам био запослен у Јеховиној служби, припремајући часописе и радећи друге ствари. Био је изазов држати се распореда, али ми који смо имали одговорности у организацији научили смо да Јехова „уморном снагу даје“ (Исаија 40:29).

Стварали смо прилике да разговарамо о Библији с људима које срећемо. Многи од нас су то чинили док смо се возили јавним превозом. Једна уобичајена метода започињања разговора била је та да једноставно читамо дневне новине и затим случајно сапутнику поменемо најновије вести. Када започнемо разговор онда га усмеравамо на неку библијску тему. Тако смо ширили добру вест на нашем подручју.

Врсна жена

Године 1965. оженио сам се Тамаром која је одгајана као слуга истинитог Бога и која је знала шта значи бранити своју веру под кушњом. Њен брат Сергеј је био три пута хапшен и испитиван због свог деловања као Јеховин сведок. Последњи пут је ухапшен јер су код њега пронађени примерци Куле стражаре и осуђен је на десет година затвора. Власти су и Тамару одводиле у штаб, испитивали је и претили јој затварањем.

Када смо се венчали било нам је тешко да пронађемо стан, али једна породица из Сокала која је према Сведоцима била пријатељски наклоњена понудила нам је по ниској цени једну малу собу у свом дому. Ова породица нам је обећала да ће Тамара моћи да остане да живи у тој соби уколико ја поново будем ухапшен и затворен. Супруга и ја смо били захвални Јехови за његов благослов и овој породици за њихову доброту. Касније када је породица доживела тежак губитак, Тамара је искористила прилику да њиховој ћерки Галини објасни наду у ускрсење. Семе  библијске истине је донело плод и Галинина љубав према нашем Створитељу је расла. Крстила се и сада са својим супругом служи Јехови.

Током 1970-их сам већину викенда путовао по различитим деловима Украјине као и по Молдавији (Молдови) и Карпатима, састајући се са онима који су предводили у Јеховиној организацији и храбрећи их. Обично сам одлазио петком увече и враћао се кући касно у недељу. Тамара је ретко кад знала где идем и понекад чак није знала ни да ли ћу се вратити. То је трајало годинама. Могу само да се сложим са оним што Библија каже о врсној жени: „Она много више од бисера вреди“ (Пословице 31:10).

У то време је све што би неко радио као Јеховин сведок подразумевало одређен ризик. Успевали смо само уз снагу коју је Јехова пружао. Безброј пута сам се суочио с тешким ситуацијама и нисам знао шта да радим. Помолио бих се у себи и ослонио на Јехову за снагу. То нам је постао начин живота (Дела апостолска 4:29).

Скорашња времена

Како је време пролазило живот је постајао лакши за Јеховине слуге у Украјини. Прогонство се смањило, а затворске казне су замењене новчаним казнама. Током 1980-их власти су схватиле да су Јеховини сведоци стварно једна међународна организација. Због затварања Сведока у Украјини и у другим деловима Совјетског Савеза држава је нарушила своју репутацију у иностранству. Сећам се да ми је један службеник који ме је испитивао рекао: „Сада схватамо да религија не мора бити нешто лоше. Наша главна брига је да једна религиозна група не штети држави.“

У Источној Европи је крајем 1980-их почела да се подиже „гвоздена завеса“, и од тада у Украјини имамо све већу слободу. Наше дело проповедања је законски признато 1991. Затим је у септембру 1998. Watch Tower Society основао канцеларију подружнице у Лавову. Почетком 1999. почела је изградња нових објеката подружнице који ће моћи да приме 170 радника. Сада у Украјини има преко 112 000 оних који учествују у делу проповедања, а 2000. године је више од 250 000 било присутно на Меморијалу. Посебно је упадљив број младих у нашим редовима. Једна  новинарка ме је 1991. на конгресу у Кијеву питала:

„Одакле сви ови људи? Мислила сам да у Совјетском Савезу није било Сведока, а сада их одједном има на хиљаде!“

„Нисмо се појавили изненада, преко ноћи“, рекао сам јој. „Служили смо Јехови овде многе године.“

„Како привлачите тако пуно младих вашој религији?“, желела је да зна.

„Најбоље је да питате лично њих. Нека вам они кажу зашто желе да служе Јехови.“

„Већ сам их питала“, рекла је новинарка. „Казали су ми да уживају у томе.“

„Онда је то разлог“, додао сам. „Ако то наши млади кажу, онда је то објашњење.“

Не уживају само млади у служењу Јехови. Тамара и ја му заједно служимо преко 80 година и низашта не бисмо мењали нашу веру. Иако смо Јеховини сведоци ми још увек имамо проблеме. Свесни смо тога да ћемо се сви и даље суочавати с потешкоћама све док траје овај стари систем. Али ми смо боље од било које групе људи на земљи опремљени да се суочавамо с кушњама. И даље смо, као и раније, одлучни да се боримо са овим кушњама уз снагу од нашег Свемоћног Бога Јехове. Осећамо се као и Мојсије када је певао песму победе: „Јехова је сила моја и песма моја, он је спас мој био“ (Излазак 15:2).

[Слика на 22. страни]

С другим Сведоцима у радном логору 21

[Слика на 22. страни]

Украјинска „Кула стражара“ на микрофилму (у природној величини)

[Слика на 23. страни]

Са супругом Тамаром

[Слика на 24. и 25. страни]

Уметнички приказ новог комплекса подружнице чија је градња у току у Лавову

[Слике на 25. страни]

Зашто тако пуно младих у Украјини служи Јехови?