Како је у Пољској вера била на испиту

ИСПРИЧАО ЈАН ФЕРЕНЦ

БИО сам дечак у време кад је беснео Други светски рат. Добро се сећам једног ујака који је био Јеховин сведок. Он би долазио код нас и читао нам Библију. Моји родитељи нису били заинтересовани, али смо зато мој брат Јозеф, сестра Јанина и ја били заиста заинтересовани. Ускоро смо нас троје крштењем симболизовали своје предање Јехови. Кад сам се крстио имао сам само 14 година.

Приметивши како је библијски студиј добро утицао на наше животе, наши родитељи су почели да слушају. Када је отац схватио да Библија забрањује идолопоклонство, он је рекао: „Ако је то оно што каже Реч Божја, онда су нас свештеници држали у незнању. Сине, скини све ликове са зидова и баци их!“ Око две године касније, родитељи су се крстили. Верно су служили Јехови све до своје смрти.

Невоље с којима смо се суочавали

За Јеховине сведоке је послератно време било тешко. На пример, Министарство безбедности је упало у канцеларију Заједнице у Лођу и извршило рацију, а они који су тамо радили били су ухапшени. У источној Пољској су герилци Државних оружаних снага, под утицајем католичког свештенства, брутално напали Јеховине сведоке. a

Негде у то време комунистичке власти су повукле дозволу коју су нам раније дали за одржавање наших конгреса и покушавали су да прекину конгресе који су већ били у току. Али, повећано противљење је само појачало нашу одлучност да наставимо с проповедањем о Божјем Краљевству. Извештај показује да је у Пољској 1949. године било преко 14 000 Сведока.

Није прошло дуго и постао сам пионир, пуновремени слуга Јеховиних сведока. Моја прва додела била је око 500 километара од куће. Међутим, с временом сам био наименован да служим као путујући надгледник у подручју источно од Лублина, недалеко од места где су живели моји родитељи.

Хапшење и прогонство

Јуна 1950. комунистичке власти су ме ухапсиле и оптужиле да шпијунирам за Сједињене Државе. Стрпан сам у један влажан подрум. У току ноћи су ме одвели пред једног истражног полицајца на испитивање. „Религиозно удружење којем припадате јесте секта и непријатељ наше државе“, рекао ми је. „Ваша канцеларија ради за Америчку обавештајну службу. То можемо и да докажемо! Ваша браћа су већ признала да су путовала по земљи и прикупљала податке о војним објектима и фабрикама.“

Ове оптужбе су наравно биле у потпуности лажне. Па ипак, полицајац ме је саветовао да потпишем изјаву којом се одричем „срамне организације“, како ју је он назвао. Стално је изнова покушавао да ме наведе да потпишем. Чак је и покушао да ме наведе да испишем имена и адресе свих Сведока које знам као и називе места одакле се  дистрибуишу наше публикације. Његови покушаји су били узалудни.

Након тога су ме полицајци палицама тукли док нисам пао у несвест. Затим су ме полили водом како бих се освестио, а онда се испитивање настављало. Сутрадан увече су ме жестоко ударали по табанима. Наглас сам се молио Богу да ми да снагу да издржим. Осећам да ми је дао. Та ноћна испитивања трајала су редовно скоро годину дана.

Из затвора сам пуштен априла 1951, али су у затвору били још многи Сведоци. Отишао сам до једног Сведока који је био на одговорном месту и замолио за нову доделу. „Зар се не бојиш поновног хапшења?“, упитао ме је. „Још сам одлучнији да радим тамо где је већа потреба“, одговорио сам. Поново сам кренуо с путујућом службом и касније сам био позван да организујем штампање и дистрибуисање наших публикација у Пољској.

У то време смо за умножавање Куле стражаре користили примитивне мимеографе и воштане матрице. Квалитет штампе нам је био лош, и морали смо превише да плаћамо за папир који је тада био дефицитаран. Умножавање се морало вршити на осамљеним местима, као што су амбари, подруми и тавани. Онима који су били откривени, следила је затворска казна.

Сећам се једног пресушеног бунара који смо користили. У његовом зиду, на дубини од око 10 метара, била су вратанца која су водила у малу просторију где смо мимеографом умножавали часописе. Да бисмо дошли до тамо, морали смо се спуштати ужетом. Једног дана су ме у тај бунар спуштали у огромном дрвеном ведру, а онда је уже одједном пукло. Пао сам на дно и сломио ногу. По изласку из болнице вратио сам се раду с мимеографом.

Негде у то време сам упознао једну ревну пионирку Дануту. Венчали смо се 1956, и наредне четири године заједно радили у служби у централној Пољској. До 1960. имали смо двоје деце и одлучили смо да Данута прекине пуновремену службу да би се бринула о њима. Убрзо сам поново ухапшен и овог пута стрпан у ћелију препуну пацова. Седам месеци касније, осуђен сам на две године затвора.

У затвор и из њега

У затвору у Бидгошчу је било више од 300 затвореника, и стога сам се молио Јехови да могу поделити вест о Краљевству са искреним појединцима. Разговарао сам са управником затвора и рекао му да бих могао да радим као берберин. На моје изненађење, он је пристао. Ускоро сам бријао затворенике, шишао их и сведочио онима који су изгледали пријемљиви.

Затвореник који је са мном радио као берберин убрзо је повољно реаговао на наше разговоре. Чак је почео и да прича  другима о ономе што је учио из Библије. Ускоро нам је управник наредио да престанемо са ширењем оног што је он звао „субверзивном пропагандом“. Мој колега берберин је остао чврст. Он је објаснио: „Некада сам имао обичај да крадем, али сада то више не радим. Некада сам пушио, али сам престао. Пронашао сам смисао у животу и желим да будем Јеховин сведок.“

По изласку из затвора, послан сам у Познањ да бих надгледао „пекару“, како смо звали наше тајне штампарије. До краја 1950, наше штампање се у многоме побољшало. Научили смо да фотографски смањимо величину страница — што је била прекретница у нашој технологији израде — и да рукујемо „ротапринт“ офсет-пресама. У 1960. смо такође почели да штампамо и увезујемо књиге.

Убрзо после тога, један сусед је пријавио нашу делатност и поново сам био ухапшен. Након отпуштања 1962, добио сам доделу да заједно с још неколико њих служим у Шћећину. Али пре него што смо пошли, примили смо смернице за које смо веровали да су упутства од лојалне хришћанске браће, наиме да идемо у Кјелце. Међутим, тамо смо ухапшени и опет сам послат у затвор на годину и по дана. Издале су нас варалице изнутра. С временом су откривени и уклоњени из наших редова.

Када сам најзад био пуштен из затвора, наименован сам да надгледам наше штампање у целој Пољској. Након десет година су ме открили и био сам ухваћен и ухапшен у месту Ополеу. Убрзо сам послат у затвор у Забжеу. „Ваше бискупске дужности су окончане“, рекао ми је управник затвора. „Уколико наставите да ширите своју пропаганду, ићи ћете у самицу.“

Проповедање у затвору

Наравно, мој рад за Бога никако није био окончан. Штавише, започео сам библијски студиј с два затвореника која су била са мном. На крају су она напредовала до те мере да сам их крстио у једној великој затворској кади за купање.

На наше проповедање су се одазвали и други затвореници, и у априлу 1977. окупили смо се да обележимо Меморијал Христове смрти (Лука 22:19). Пуштен сам два месеца касније у јуну 1977, и више нисам био хапшен.

Од тада су власти постале толерантније према нашем делу. Несумњиво су у томе много помогле посете браће из Водећег тела Јеховиних сведока. Тројица њих су 1977. разговарала с надгледницима, пионирима и дугогодишњим Сведоцима из различитих градова. Наредне године су двојица њих дошла у куртоазну посету Министарству за верска питања. Међутим, тек је 1989. скинута забрана с нашег дела. Тренутно је у Пољској активно око 124 000 Сведока.

Задњих година Данута због слабог здравља не може да путује са мном, али ме храбри и жели да наставим с посећивањем скупштина. Заувек ћу бити захвалан за помоћ која ми је давала снагу током честих затварања.

Одлука коју сам донео пре 50 година да служим Јехови Богу засигурно је била права одлука. Проналазим велику радост док му служим целом душом. Супруга и ја смо искусили тачност речи записаних у Исаији 40:29: „Он [Јехова] уморном снагу даје и сусталом живот крепи“ (Исаија 40:29).

[Фуснота]

[Слике на 20. страни]

У штампању литературе користили смо мимеограф, а касније офсет пресу ротапринт

[Слике на 21. страни]

Моја супруга Данута и ја