Од агоније до анестезије

ПРЕ 1840-их пацијенти у операциону салу нису улазили бојажљиви. Улазили су престрављени! Зашто? Зато што није било никакве анестезије. У својој књизи „We Have Conquered Pain“, Денис Фрадин каже: „Хирурзи су били познати по томе што су улазили у операциону салу носећи у обе руке по флашу вискија — једну за пацијента, а другу за себе да би поднели вриштање пацијента.“

Пијан или „опијен“ пацијент!

Доктори, зубари и пацијенти покушавали су све само да смање бол приликом операције. Кинески и индијски лекари користили су марихуану и хашиш. Опијум се такође навелико користио у различитим деловима света, као и алкохол. Древни грчки лекар Диоскорид — прва особа за коју се зна да је користила реч „анестезија“ — приписао је напитку направљеном од мандрагоре и вина моћ да изазове неосетљивост. Касније су неки лекари експериментисали чак и са хипнозом.

Па ипак, ублажавање бола је било још увек далеко од задовољавајућег. Због тога су хирурзи и зубари радили што су брже могли; у ствари били су и класификовани на основу брзине рада. Али и најбржи су још увек наносили огромне патње. Због тога су људи обично радије трпели све врсте болести од тумора па до уста пуних покварених зуба, него да се суоче са агонијом везаном за операцију или вађење зуба.

Сладуњави витриол и гас смејавац

Експериментишући с хемикалијама, шпански лекар Рамон Луљ је 1275. направио једну лако испарљиву, запаљиву течност коју је назвао сладуњави витриол. У 16. веку један лекар швајцарског порекла познат као Парацелзус дао је кокошкама да удишу сладуњави витриол и запазио је да осим што их је то успавало оне нису осећале никакав бол. Као и његов претходник Луљ, он није експериментисао на људима. Године 1730. немачки хемичар Фробенијус дао је овој течности њено садашње име, етар, што је грчка реч за „небески простор“. Али протећи ће још 112 година док се анестетичка моћ етра не буде потпуно разумела.

У међувремену је 1772. енглески научник Џозеф Пристли открио гас азот-субоксид. У почетку су људи мислили да је овај гас, чак и у малим дозама, смртоносан.  Међутим, 1799. године, британски хемичар и проналазач Хамфри Дејви одлучио је да то сазна тако што ће га испробати на себи. На његово изненађење, открио је да га азот-субоксид нагони на смех, и зато му је дао надимак смејавац. Дејви је писао о могућем анестетичком својству азот-субоксида, али у то време се нико није даље позабавио тиме.

Забаве под утицајем етра и смејавца

Дејвијево церекање док је био под утицајем смејавца — од ког је био привремено зависан — постало је опште познато. Убрзо је удисање смејавца ради забаве постало популарно. Чак су и путујући забављачи као део свог програма позивали добровољце из публике да се попну на позорницу и удишу азот-субоксид. Под тим гасом су „отказивале кочнице“ и убрзо су необуздане лакрдије добровољаца засмејавале публику.

Отприлике у исто време је постало популарно и коришћење етра ради забаве. Међутим, једном је један млади амерички лекар који се звао Крофорд В. Лонг запазио да његови пријатељи не осећају бол када се повреде док се тетурају под утицајем етра. Он је одмах помислио на могућност примене у хирургији. Баш у погодно време, један учесник на некој од тих „етарских забава“, студент по имену Џејмс Венабл, имао је два мала тумора која је хтео да одстрани. Одустао је од операције јер се плашио бола. Зато му је Лонг предлагао да се оперише под утицајем етра. Венабл је пристао и 30. марта 1842. безболно је оперисан. Међутим, Лонг није објавио свој проналазак све до 1849.

И зубари откривају анестезију

Децембра 1844. један амерички зубар који се звао Хорас Велс био је на једној путујућој представи где је извесни Гарднер Колтон приказао дејство азот-субоксида. Велс је добровољно пробао тај гас, али је остао при свести и приметио како други учесник удара ногама о једну тврду клупу а да при том не осећа бол, иако крвари. Те ноћи Велс је одлучио да испроба азот-субоксид у зубарској пракси — али тек када га испроба на себи. Договорио се с Колтоном да му набави гас и са својим колегом зубаром Џоном Ригсом да му извади један проблематичан умњак. Зуб је успешно извађен.

Велс је одлучио да јавно обзнани своје откриће тако што ће га представити својим колегама. Међутим био је страшно нервозан и пацијенту није дао довољно гаса, тако да је овај јаукао док му је вађен зуб. Публика је одмах исмејала Велса. Али требало је да питају пацијента, јер је он касније признао Велсу да га је, иако је јаукао, врло мало болело.

Још један амерички зубар Вилијам Мортон је 30. септембра 1846. безболно извадио  зуб пацијенту који је био под дејством етра — истог једињења које је користио и Лонг 1842. Мортон је припремио етар уз помоћ познатог хемичара Чарлса Томаса Џексона. За разлику од Лонга, Мортон је организовао јавно приказивање анестетичког својства етра приликом операције једног пацијента. У Бостону (Масачусетс) 16. октобра 1846, Мортон је анестезирао пацијента. Затим је хирург др Варен извршио операцију, то јест отклонио је пацијенту неку израслину испод вилице. Операција је била знак успеха. Вест се муњевитом брзином ширила по Сједињеним Државама и Европи.

Даљња открића

По узору на ова сензационална открића наставили су се експерименти с различитим гасовима. Хлороформ, откривен 1831, успешно је коришћен 1847. године. У неким местима је брзо постао анестетик који се најрадије користио. Ускоро се давао женама приликом порођаја, а априла 1853. дат је и енглеској краљици Викторији.

Нажалост, историја опште анестезије је донекле помућена. Избила је жестока препирка око тога коме треба да се припише највећа заслуга за откриће анестезије (наравно не самог хемијског једињења) — да ли Лонгу, Велсу, Мортону или Џексону, познатом хемичару који је помагао Мортону. Никада није постигнута сагласност око тога, али када се мирно погледа уназад многи признају да су сва четворица заслужна.

У међувремену, постигнут је напредак на пољу локалне анестезије, на коју се често указивало као на регионалну анестезију. Анестетици који су се користили омогућавали су пацијентима да остану у свесном стању док им је један део тела под анестезијом, то јест неосетљив. У данашње време стоматолози, док раде око зуба и десни, обично користе локалне анестетике, а лекари их користе приликом мањих операција и санирања повреда. Анестезиолози обично дају локалну анестезију женама приликом порођаја.

С временом је анестезиологија постала посебна грана медицине. Данашњи анестезиолози учествују у припремању пацијената за операцију. Они дају анестезију користећи усавршену опрему и комплексне анестетике који су настали мешањем великог броја хемијских агенаса и кисеоника. У ствари, многи пацијенти можда чак и не знају да лекар користи анестетичке гасове зато што се они често дају тек након што је интравенозним путем дата почетна анестезија. Анестезиолог се такође брине и за постоперативне болове.

Зато ако вам једнога дана буде потребна операција, немојте се превише узнемиравати. Замислите себе како пре око два века лежите на једном примитивном операционом столу. Врата се отварају и улази ваш хирург носећи две флаше вискија. Сигурно вам данашња усавршена опрема за анестезију изгледа мање застрашујуће, зар не?

[Оквир на 22. страни]

Источњачки начин олакшавања бола

Акупунктура је древна кинеска терапија за коју се каже да олакшава бол. Практичари забадају игле у одређене тачке на телу, које су често удаљене од дела тела који се лечи. Када се игле забоду могу се окретати или повезати с нисконапонском струјом. Encyclopædia Britannica каже да се акупунктура „рутински користи у Кини као анестетик током операције. Посетиоци са Запада су били сведоци компликованих (и обично болних) операција на пацијентима из Кине који су у потпуно свесном стању били под локалном анестезијом само помоћу акупунктуре“.

Акупунктуру треба да ради само оспособљен, медицински обучен терапеут. Према делу Encyclopedia Americana „могу настати озбиљне озледе уколико се акупунктурним иглама прободу срце или плућа, а ако се користе игле које нису стерилне може доћи до хепатитиса, инфекције и сличних компликација“. Наравно и општа анестезија, у било ком облику, носи ризике као и саме операције.

[Слика на 23. страни]

Анестезиологија је постала грана медицине

[Извор]

Љубазношћу Departments of Anesthesia and Bloodless Medicine and Surgery, Bridgeport Hospital - CT

[Извор слике на 21. страни]

Стране 2 и 21: Репродуковано из Medicine and the Artist (Ars Medica) с допуштењем Philadelphia Museum of Art/Carl Zigrosser/ Dover Publications, Inc.