Пошумљавање амазонске шуме

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ БРАЗИЛА

ТОКОМ 1990-их свет је годишње губио милионе хектара нетакнуте шуме, известила је Организација Уједињених нација за исхрану и пољопривреду. Зујање моторних тестера и пуцкетање ватре, само је у бразилској области Амазона већ преобразило у чист пашњак једно подручје кишне шуме које је веће од Немачке. Уместо неокрњене панораме с врховима дрвећа, шумски балдахин је сада прошаран испуцалом иловачом, која је ту и тамо обрасла коровом, и пањевима који се пеку на ужареном сунцу.

Премда ово уништавање шуме које се наставља забрињава, јављају се трачци наде. Један програм који обећава већ је постигао неке резултате. Назван је агрошумарство и један извор га описује као „систем у којем је гајење дрвећа здружено с пољопривредним културама или сточном храном, на један еколошки... одржив начин“. Како агрошумарство функционише? Шта је постигло? Какве изгледе можемо очекивати у будућности? Да бисмо то сазнали, Пробудите се! је посетио Национални институт за истраживање Амазона (INPA) у Манаусу, главном граду бразилске државе Амазон.

Разочаравајуће спасавање

Јоханес ван Лејвен, холандски агроном при Одељењу за агрономију INPA, ради са сељацима на подручју Амазона већ 11 година. Али пре свега, како је толико сељака доспело у амазонску шуму? Механизована пољопривреда обимно распрострањена у централном и јужном делу Бразила почела је од ситних сељака да плени земљу и приходе за живот што је довело до њиховог мигрирања. Други сељаци, који су гајили јуту  за израду платнених џакова, доживели су да им приходи нестану након што су џакови замењени пластичним врећама. Неки пак, који живе у сушом погођеним подручјима, били су присиљени да се у потрази за плоднијом земљом преселе. Али где су могли да оду? Чувши обећања о земљи, условима за становање и плодном земљишту на подручју Амазона, они су пратили један нови пут који води у кишну шуму.

Међутим, сељаци су ускоро открили да су се настанили на подручју где су кише обилне, влажност велика, клима жарка, а земља јалова. За две до четири године земља је била потпуно исцрпљена и онда се појавио исти проблем: бедни људи на бедној земљи. Очајни сељаци ухватили су се у коштац с проблемом тако што су рашчишћавали још више шуме да би добили обрадиву земљу.

Истина, ситни сељаци нису главни узрок за уништавање амазонских шума. Највише штете су нанеле велике сточне фарме, огромни пољопривредно-индустријски комбинати, рударска и дрвна индустрија, као и изградња хидроелектрана. Па ипак, прилив ситних сељака као и метод обрађивања земље „посеци и спали“ који они практикују, доприноси уништавању шума.

 Саветовање са „живим библиотекама“

„Ма колики да је њихов утицај на шуме“, каже Ван Лејвен, „ови сиромашни сељаци су овде и немају где да оду. Зато, да би успорили обешумљавање, морамо им помоћи да живе од своје земље без потребе да секу још шуме.“ И ту програм агрошумарства ступа на сцену јер поучава начинима обраде земље који спречавају да квалитет земљишта ослаби и сељацима омогућују да годинама користе исту обешумљену површину. Како су истраживачи дошли до тих детаља у програму?

Лансирању програма агрошумарства од стране INPA претходило је више година процењивања, анкетирања и сакупљања узорака с терена. Драгоцени подаци су нарочито добијени из разговора са „живим библиотекама“ — Индијанцима и кабоклусима, људима који су имали мешовите претке, белце, црнце и Индијанце, чији су се праочеви настанили у Амазонском сливу.

Ови становници Амазона су ризница знања. Упознати су с локалном климом и типовима земљишта — црницом, црвенкастом иловачом, беличастом иловачом, црвеницом и мешавином песка и иловаче — као и с мноштвом домаћег воћа, зачина и лековитих биљака који у шуми успевају. Тиме што су црпли ово знање, агрономи и сељаци постали су партнери у истраживању — партнерство које је побољшало одлике програма.

Шума није рудник

Агрошумарство је спровођено постепено. Прво је требало убедити сељаке да на шуму не гледају као на неки рудник — у ком треба радити а затим га напустити — већ да на њу гледају као на извор који се може стално обнављати. Затим су их посаветовали да засаде не само касаву, банане, кукуруз, пиринач, пасуљ и друге брзорастуће културе, већ и дрвеће. „Дрвеће?“, питали су сељаци. „Зашто?“

Пошто сељаци често долазе с подручја где дрвеће не игра никакву улогу у пољопривреди и пошто су им врсте амазонског дрвећа биле непознате, истраживачи су им детаљно објаснили које су користи од сађења дрвећа. Објаснили су да шумско тло не садржи хранљиве састојке који су потребни јестивим културама. Пре него што нека култура као што је на пример кукуруз апсорбује хранљиве састојке, киша их спере. За разлику од тога, дрвеће успева да апсорбује и прикупи извесну залиху хранљивих састојака и сачува плодност земље. Поред тога, дрвеће пружа стоци храну и хладовину. Сељаци такође могу искористити дрвеће као живу ограду око свог власништва. И наравно, воћке, због самог воћа и стабала, могу бити извор прихода.

Сељаци су такође били охрабрени да засаде разне врсте дрвећа. Зашто? Ради приноса у разном воћу и ради дрвне грађе. На тај начин, сељак избегава да на крају заврши са обилним приносом само једне или две врсте воћки које мора да прода по ниској цени, јер сви други у то време продају исти производ.

Програм у пупољку рађа плодове

Које се врсте дрвећа саде? „За сада садимо од 30 до 40 овде споменутих воћки“, каже агроном Ван Лејвен док у рукама држи списак од преко 65 врста дрвећа са егзотичним именима. Да би приказао да програм функционише, Ван Лејвен показује неколико фотографија исте обешумљене парцеле направљене у различитим интервалима. (Видите оквир „Како се шума може обновити“.)

Када се посете продавнице прехрамбене робе у Манаусу види се да програм агрошумарства иако је у пупољку ипак рађа плодове. У овим продавницама продаје се већ више од 60 различитих врста домаћег воћа. А што се тиче будућности, агрономи се надају да ће обешумљавање спорије напредовати што агрошумарство буде више узимало маха. На крају, када сељак научи како да изнова користи старо имање, он се може одрећи крчења шуме у потрази за новим имањем.

Ови напори достојни хвале вероватно неће елиминисати глобалну претњу земљиној екологији. Али они показују шта се може учинити када се наши драгоцени извори третирају с поштовањем.

[Оквир⁄Слике на 24. страни]

Поморанџа и ацерола уступају своја места

Поморанџа, тај уобичајен симбол витамина Ц, све је блеђа у поређењу с воћем које поздрављају као „нову краљицу витамина Ц“. Чак и ацерола, првак међу воћем богатим витамином Ц, мора да призна пораз. Ко је нови владар? Мало, али моћно пурпурно воће величине зрна грожђа које расте дивље у равницама Амазона. Како се зове? Каму-каму. Да ли оно заслужује престо? Један бразилски часопис запажа да 100 грама поморанџе садржи 41 милиграм витамина Ц, док 100 грама ацероле садржи 1 790 милиграма витамина Ц. Али, иста количина каму-каму има невероватних 2 880 милиграма витамина Ц — 70 пута више од поморанџе!

[Извор]

Ацерола и каму-каму: Silvestre Silva/Reflexo

[Оквир⁄Слике на 25. страни]

Уметност распоређивања дрвећа

Након што су се сељаци сложили да прихвате неке делове програма агрошумарства, агроном Јоханес ван Лејвен може да им да̂ више детаљних предлога — план њихове будуће плантаже дрвећа. Уместо изабирања и комбиновања било ког дрвећа насумице, употребљава се компјутерска симулација агроекосистема да би се одредило које врсте треба засадити и како их сврстати. Права је уметност распоредити, или сврстати по групама, мале, средње и велике врсте дрвећа.

На пример, прва група дрвећа сачињена од гуаве, гваране и купуасу, сади се заједно. Ово дрвеће остаје мало и почиње рано да доноси плодове. Другој групи, с дрвећем средње величине као што је бириба, авокадо и мурумуру палме, биће потребно више простора. У овој групи плодови обично касније сазревају него у првој. Трећој групи, групи огромног дрвећа као што је бразилски орах, пикија и махагони треба још више простора. Неко дрвеће из ове последње групе доноси плодове, друго је вредно као дрвна грађа, а треће је драгоцено из оба разлога. Када све три групе расту заједно, фарма подсећа на нетакнуту шуму.

[Слике]

Јоханес ван Лејвен (десно)

Продавница у Манаусу са домаћим воћем

[Извор]

Ј. ван Лејвен, INPA, Манаус, Бразил

 [Оквир⁄Слике на 26. страни]

Како се шума може обновити

1. Фебруар 1993 — Ова парцела шуме у централном подручју Амазона била је посечена и спаљена у септембру 1992. У јануару 1993. засађени су ананаси. Месец дана касније, и друге воћке су биле засађене.

2. Март 1994 — Ананас је порастао, а воћке постају приметније. Мали натписи на штаповима уз дрвеће означавају да је то Pouteria caimito, бразилски орах, бресквина палма, да споменемо само неке. То што сељаци плеве коров около усева такође користи и дрвећу. Као да показује захвалност, дрвеће је почело да рехабилитује плодност земље.

3. Април 1995 — Брзорастуће културе су побране и поједене или продате, а разне воћке настављају да расту.

[Извор]

Слике 1-3: Ј. ван Лејвен, INPA-CPCA, Манаус, Бразил