Викинзи — освајачи и колонизатори

БИО је јунски дан 793. н. е. Калуђери на малом острву Линдисферн, такође названом Свети, недалеко од обале Нортамберланда (Енглеска), мирно су обављали своје послове несвесни аеродинамичних, ниских бродова који су се брзо приближавали секући таласе. Бродови су склизнули на обалу и брадати људи свирепог изгледа искочили су и потрчали према манастиру витлајући мачевима и секирама. Напали су престрашене калуђере и направили општи покољ. Ови нападачи су запленили манастирско злато, сребро, драгуље и друго благо. Затим су поново изашли на Северно море и нестали.

Пљачкаши су били Викинзи, и својим бруталним изненадним препадима пробили су се на јавну позорницу Европе означивши почетак викиншке ере. Ускоро су Викинзи изазвали такву страхоту да је широм Енглеске одзвањала молитва: „Од беса Нортмана ослободи нас, о Господе.“ a

Ко су били ти Викинзи? Зашто су се као ниоткуда изненада појавили на страницама историје остајући три века проминентни, а затим као да их је прогутао мрак?

Сељаци и пљачкаши

Преци Викинга били су Германи који су, отприлике 2 000 година пре викиншке ере, почели да мигрирају из северозападне Европе у Данску, Норвешку и Шведску — у Скандинавију. Као и њихови преци, и Викинзи су били сељаци, а то су били чак и они који су ишли у препаде. У хладнијим деловима Скандинавије више су зависили од лова, рибарења и лова на китове. Викиншки трговци су живели у већим заједницама одакле су својим робустним бродовима редовно саобраћали трговачким путевима Европе. Шта је онда ове на изглед тако безопасне људе од незнаних учинило озлоглашенима у само једној генерацији?

Један могући разлог је пренасељеност, али многи  историчари мисле да би то могло да важи само за западну Норвешку због њене оскудно обрадиве земље. The Oxford Illustrated History of the Vikings каже: „Многи из прве генерације Викинга тражили су богатство, а не земљу.“ То је поготово важило за краљеве и поглавице којима је био потребан замашан приход да би задржали своју моћ. Други Викинзи су можда напустили Скандинавију да би избегли породичне размирице и локалне ратове.

Други фактор може бити тај што је за богате Викинге било уобичајено да имају више од једне жене. Због тога су имали доста деце. Међутим, обично је само прворођенац добијао породично наслеђе, остављајући своје млађе рођаке да се сами сналазе. Према књизи The Birth of Europe, синови лишени наследства „образовали су велику и опасну елиту војника који су били обавезни да сами успеју на било који начин, било освајањем у својој земљи или пиратством по другим земљама“.

Викинзи су имали права превозна средства за „изненадне“ нападе — дракаре. Историчари уздижу ове бродове као једно од најбољих техничких достигнућа раног Средњег века. Плитког газа и опремљени једром или веслима, ови аеродинамични бродови учинили су Викинге господарима сваког мора, језера, и реке унутар њиховог домета.

Експанзија Викинга

Неки историчари кажу да је викиншка ера осванула средином осмог века, баш пре напада Викинга на Линдисферн. Како било да било, нападом на Линдисферн јавност је постала свесна Викинга. Из Енглеске су се окренули ка Ирској, поново се усредсређујући на манастире препуне блага. Са својим дракарима пуним плена, и с робовима, Викинзи би зими отпловили кући. Међутим, 840. н. е. прекинули су с традицијом и почели да проводе зиму на својим похараним територијама. Ирски град Даблин је у ствари у почетку био викиншка енклава. Године 850. н. е. почели су да зимују и у Енглеској, и прва база им је била на острвцу Танет на ушћу Темзе.

Ускоро су и дански и норвешки Викинзи стигли на Британско острво, не више као пљачкашко друштво већ као војска с флотилом дракара. Могуће је да су неки од ових бродова били дуги 30 метара и да су носили и до 100 војника. Наредних година Викинзи су подјармили североисточну Енглеску, подручје које је постало познато као Данло јер су данска култура и закони били доминантни. Међутим, на југу Енглеске у Весексу, саксонски краљ Алфред и његови следбеници држали су Викинге на одстојању. Али затим, након велике битке код Ашингтона 1016. и након смрти краља Едмунда од Весекса касније те исте године, викиншки вођа Кнут — тобожњи хришћанин — постао је једини краљ Енглеске.

Дубоко унутар Европе и још даље

Године 799. н. е. дански Викинзи почели су да походе област која се тада звала Фризија — приобалну област Европе која се отприлике протеже од Данске до Холандије. Одатле су веслали уз Лоару и Сену и пленили градове и села дубоко у срцу Европе. Викинзи су чак 845. н. е. похарали Париз. Франачки краљ Шарл Ћелави платио им је 3 000 килограма сребра да се повуку из града. Али они су се вратили и насртали и даље од Париза, чак до Трое, Вердена и Тула.

Викинзи су такође отпловили до Шпаније и Португала где је њихов први атак, колико је познато, уследио 844. н. е. Опустошили су неколико мањих градова и  чак привремено окупирали Севиљу. „Међутим“, каже Cultural Atlas of the Viking World, „арапски бранитељи су пружили тако жесток отпор да су Викинзи били брзо поражени и њихове снаге скоро уништене.“ Па ипак, вратили су се 859. н. е. — овог пута с флотом од 62 брода. Након што су опустошили делове Шпаније, извршили су поход на северну Африку; и иако су њихови бродови сада били до врха пуни плена, отишли су у Италију и опленили Пизу и Лину (некадашњу Луну).

Викинзи из Шведске су са истока, преко Балтичког мора, допловили до највећих водених путева источне Европе — Волкова, Ловата, Дњепра и Волге. Ово их је на крају довело до Црног мора и богатих земаља Византијског царства. Неки викиншки трговци су чак преко Волге и Каспијског мора дошли до Багдада. На крају су шведске поглавице постале владари огромних словенских земаља дуж Дњепра и Волге. Узурпатор је назван Рус, израз за који неки тврде да је порекло речи „Русија“ — „земља Руса“.

До Исланда, Гренланда и Њуфаундленда

Норвешки Викинзи су се усредсредили на многа удаљена острва. На пример, у осмом веку су окупирали Оркнијска и Шетлендска острва, а Фарска острва, Хебриде и источну Ирску у деветом веку. Викинзи су чак колонизовали Исланд. Тамо су основали уставно тело Алтинг. Алтинг, данас још увек управно тело Исланда, најстарија је парламентарна скупштина на западу.

Године 985. н. е. Викинг Ерик Црвени основао је колонију на Гренланду. Касније те године његов земљак Норман Бјарни Херјулфсон отишао је са Исланда да би се придружио својим родитељима на Гренланду. Због ветра скренуо је с курса и промашио Гренланд. „Бјарни је вероватно био први Норман који је угледао Северну Америку“, каже Cultural Atlas of the Viking World.

На основу Бјарновог извештаја, и вероватно после 1000. године, Лејф Ериксон, син Ерика Црвеног, отпловио је западно од Гренланда до Бафинове земље, и затим према обали Лабрадора. Дошао је до рта земље коју је назвао Винланд, по дивљем грожђу то јест бобицама које су тамо расле. b Лејф је презимио тамо пре него што се вратио за Гренланд. Следеће године Лејфов брат Торвал водио је експедицију до Винланда, али су га у једном окршају убили урођеници. Неколико година касније је од 60 до  160 Викинга основало насеље у Винланду, али због сталне нетрпељивости домородаца, остали су само око три године, и никада се нису вратили. Скоро 500 година је прошло док италијански истраживач у служби Енглеске, Џон Кабот, није за Енглеску положио права на Северну Америку.

Крај викиншке ере

До краја њихове ере, Викинзи су створили бројне нове политичке државе над којима су владале скандинавске династије. Али нису остали странци за дуго, јер су се многи Викинзи на крају прилагодили својим новопронађеним културама, чак и у религиозном погледу. На пример, викиншки поглавица Роло, који се докопао дела територије француске обале која се зове Нормандија (што значи „земља Нортмана“ или Нормана) преобратио се на католичанство. Један од његових потомака био је Вилијам, нормандијски војвода. Након битке код Хејстингза 1066. у којој су потомци Нормана и енглески Викинзи једни против других одмеравали снаге, победник војвода Вилијам крунисан је за краља Енглеске.

Вилијам је брзо зауставио све даљње скандинавске утицаје у Енглеској и увео нову феудалну еру која је укључивала средњовековни француски систем владања, поседовање земље и економију. Отуда, „ако би се морао изабрати један датум да означи крај викиншке ере“, каже књига The Vikings од Елзе Роездал, „то мора бити 1066“. У једанаестом веку првобитна викиншка краљевства у Скандинавији постала су независне државе.

Три века викиншке историје пуна су акције. Па ипак, слика Викинга као варвара који нападају витлајући мачем и секиром није комплетна. Такође су показали да су прилагодљиви тиме што су на крају колонизовали удаљене земље и чак прихватили локалне културе. Као сељаци настанили су се на трајна станишта, а као владари седели су на туђим престолима. Ипак, Викинзи су се доказали не само у погледу мора и мача, већ и у обрађивању земље и у политици.

[Фусноте]

[Оквир на 27. страни]

РЕЛИГИЈА ВИКИНГА

Викинзи су обожавали многе митске богове, међу којима су били Один, Тор, Фреј, Фреја и Хел. Один, бог мудрости и рата, заузимао је прво место пантеона. Његова жена била је Фриг. Тор је био убица дивова и владар ветрова и кише. Фреј је био неморални бог мира и плодности. Његова сестра Фреја била је богиња љубави и плодности. Хел је била богиња подземног света.

Нордијска митологија је основа за имена неких дана у седмици на енглеском и још неким језицима. На пример, ту су дани који су добили име по Тиру, Водану, Тору и Фриг.

Попут својих обожавалаца, и викиншки богови су наводно стекли своје богатство кроз лоповлук, дрскост и лукавство. Один је обећао да ће они који умру херојски у бици добити место у небеском царству Асгард (дому богова), у великој дворани Валхале. Ту могу да се наслађују и боре до миле воље. Викиншки племићи су често били сахрањивани с чамцима или камењем поређаним у облику чамца. Храна, оружје, украсни предмети, заклане животиње, и можда чак жртвовани робови били су такође сахрањивани. Било је могуће да и краљичина помоћница буде сахрањена заједно с њом.

Рогати шлем се често доводио у везу с Викинзима који су живели више од 1 000 година пре викиншке ере, и изгледа да је ношен само церемонијално. Викиншки ратници су носили једноставне купасте шлемове начињене од метала или коже, ако су их уопште и носили.

[Мапа на 26. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

ЕКСПАНЗИЈА ВИКИНГА

НОРВЕШКА

↓

ИСЛАНД

ГРЕНЛАНД

Бафинова земља

Лабрадор

Њуфаундленд

ДАНСКА

↓

ЕНГЛЕСКА

ИРСКА

ХОЛАНДИЈА

ФРАНЦУСКА

ПОРТУГАЛ

ШПАНИЈА

АФРИКА

ИТАЛИЈА

ШВЕДСКА

↓

РУСИЈА

Каспијско море

Багдад

УКРАЈИНА

Црно море

Истанбул

[Извор]

Mountain High Maps® Copyright © 1997 Digital Wisdom, Inc.

[Слика на 24. страни]

Реплика викиншког дракара

[Извор]

Страна 2. и 24: Antonion Otto Rabasca, Љубазношћу Gunnar Eggertson

[Слике на 25. страни]

Викиншко оружје

Викиншки шлем

[Извор]

Оружје и шлем: Artifacts on display at the Museum of National Antiquities, Stockholm, Sweden

[Слика на 27. страни]

Лејф Ериксон