Деца заслужују да буду жељена и вољена

„ПРУЖИТЕ мало љубави детету и добићете за узврат много више.“ Написао је то енглески писац и критичар из 19. века Џон Раскин. Вероватно ће се већина родитеља сложити с тим да децу вреди волети не само због тога што она узвраћају ту љубав већ, што је још важније, због тога што љубав позитивно утиче на саму децу.

На пример, књига Love and Its Place in Nature запазила је да без љубави „деца могу умрети“. А познати британски антрополог Ешли Монтагју, отишао је још даље рекавши: „Невољено дете се у биохемијском, физиолошком и психолошком смислу много разликује од детета које је вољено. Оно се чак и другачије развија.“

Новине Toronto Star извештавају о једној студији која је дошла до сличних закључака. Ту се каже: „Деца која одрастају без редовног грљења, миловања или мажења... имају ненормално висок ниво хормона стреса.“ Заиста, физичко занемаривање током раног детињства „може имати озбиљне дугорочне последице по учење и памћење“.

Ови налази истичу потребу за физичком присутношћу родитеља. Како би се иначе развиле чврсте везе између родитеља и детета? Нажалост, чак и у богатим деловима света постоји склоност да се потребе детета подмирују независно од његових родитеља. Деца се шаљу далеко у школу, на веронауку, на посао, на летовање, даје им се новац и шаљу се негде на рекреацију. Пошто су удаљени од језгра породице, и такорећи круже по орбити на извесном растојању, разумљиво је што милиони деце осећају — па макар и само подсвесно — да су занемарена, нежељена и невољена, окружена непријатељским светом одраслих. Ова преовладавајућа осећања код деце могу бити један од разлога због чега је око 3 000 берлинске деце препуштено улици. Типичан пример је Мика, који је рекао: „Нико ме више не жели.“ Слично њему, један деветогодишњи дечак из Немачке се јадао: „Више бих волео да сам наш пас.“

Малтретирање деце поприма многе облике

Занемаривање деце јесте један облик малтретирања који показује недостатак, како Библија каже, „природне наклоности“ (Римљанима 1:31; 2. Тимотеју 3:3). А то може водити до још горих облика малтретирања. На пример, од 1979. године која је била Међународна година детета, много пажње се обраћа проблемима физичког малтретирања и сексуалног злостављања деце. Наравно, тешко је доћи до тачних статистичких података и они се разликују од места до места. Али нема сумње да се ожиљци које сексуално злостављана деца носе и кад одрасту тешко могу избрисати.

Без обзира који је облик малтретирања у питању, он деци преноси поруку да су невољена и нежељена. А изгледа да је тај проблем све већи. Према немачким новинама Die Welt, „све више и више деце израста у социјалне богаље“. Ове новине још кажу: „Деци недостаје топлина породичног гнезда. Према речима [Герта Ромике, директора дечјег саветовалишта у Хамбургу], емоционална веза између деце и родитеља је ослабила или никад није ни била на првом месту. Та деца се осећају занемарено, а њихова жеља за сигурношћу остаје незадовољена.“

 Деца којој је ускраћено право да буду жељена и вољена могу постати озлојеђена, искаљујући своје незадовољство на онима који су их занемарили или можда чак и на цело друштво. Пре најмање једну деценију, извештај једне канадске оперативне групе истакао је потребу да се одмах нешто учини како не би била изгубљена цела генерација оних „који мисле да друштво не брине о њима“.

Невољени и нежељени млади могу доћи у искушење да побегну од куће како би избегли проблеме, а у ствари упадају у још веће у градовима препуним криминала, дроге и неморала. Заправо, полиција је пре више од 20 година проценила да на подручју само једног америчког велеграда живи 20 000 одбегле деце испод 16 година. За ту децу је речено да су „производ разорених породица и бруталног понашања родитеља алкохоличара или зависника од дроге. Они постају уличари, продајући своје тело да би преживели, а затим, подносећи батине од својих подводача и лишени самопоштовања, живе у страху од одмазде уколико покушају да напусте мафију.“ Нажалост, упркос искреним напорима да се промени ово бедно стање, оно и даље постоји.

Деца која одрастају у претходно описаним околностима развијају се у неуравнотежене одрасле особе, које често нису способне да своју децу одгајају како треба. Пошто су и сами нежељени и невољени, они касније рађају још таквих као што су они — децу која се осећају нежељено и невољено. Један немачки политичар је то овако сажео: „Деца без љубави постају одрасле особе пуне мржње.“

Наравно, милиони родитеља чине све што могу да би уверили своју децу да су жељена и вољена. Не само што им то говоре већ то и доказују бринући се с пуно љубави о њима и поклањајућу сваком детету личну пажњу коју заслужује. Упркос томе, проблеми и даље постоје — они очигледно превазилазе способности самих родитеља да их реше. На пример, у неким деловима света мањкави економски и политички системи не обезбеђују деци адекватну здравствену негу, одговарајуће образовање и довољно хране, као и заштиту од пошасти дечјег рада и бедних животних услова. И врло често ове услове погоршавају похлепа, корумпираност, себичност и безобзирност одраслих.

Кофи Анан, генерални секретар Уједињених нација, споменуо је неке озбиљне проблеме с којима се деца данас суочавају, написавши: „Милиони деце и даље подносе ужасну суровост сиромаштва; стотине хиљада њих пати услед сукоба и економског хаоса; десетине хиљада је осакаћено у ратовима; још више њих је због сиде остало без родитеља или је умрло од ње.“

Али није све тако црно! Организације Уједињених нација као што су Међународни фонд Уједињених нација за помоћ  деци (Уницеф) и Светска здравствена организација (СЗО) баш се труде да побољшају судбину деце. Анан је запазио: „Више деце се рађа здраво и више њих је заштићено од заразе; више њих уме да чита и пише; више њих слободно уче, играју се и једноставно живе као деца; све то је више него што се пре мање од деценије мислило да ће бити могуће.“ Па ипак, он упозорава: „Ово није време да останемо на томе што смо већ постигли.“

Деца која заслужују посебну пажњу

Нека деца заслужују посебну пажњу. Почетком 1960-их, свет је био потресен извештајима из више од десет земаља о рођењу на хиљаде такозване талидомидне деце. Када су труднице користиле талидомид пилуле за умирење и спавање то је имало непредвиђено дејство које је довело до тога да су рађале децу са закржљалим удовима или потпуно без њих. Руке и ноге су често биле мале попут пераја.

Четири деценије касније, кривац за то што су нека деца осакаћена јесу копнене мине. a Према неким проценама између 60 и 110 милиона неактивираних мина налази се свуда по свету. Негде око 26 000 особа је убијено или осакаћено — а међу њима и многа деца. Од 1997, када је Џоди Вилијамс добила Нобелову награду за кампању коју је водила да би се забранило коришћење копнених мина, много пажње је посвећено овом проблему. Али минска поља још увек постоје. У вези с напорима да се свет ослободи копнених мина један немачки политичар је рекао: „То је као да покушавате да кашичицом испразните каду с водом док је славина одврнута.“

Још једна група којој је потребна посебна пажња јесу деца без родитеља. Јехова Бог, Створитељ човека, намеравао је да деца одрастају уз пажњу пуну љубави и од мајке и од оца. Детету су потребни уравнотежени родитељи и оно заслужује такве родитеље.

Сиротишта и агенције за усвајање настоје да обраћају пажњу на потребе деце без оба родитеља. Нажалост, нека од те друштвено запостављене деце којој је очајнички потребно да их неко усвоји јесу баш она која бивају најчешће одбачена — а то су болесна деца, деца с поремећајима у учењу, физички онеспособљена деца или деца чији су родитељи странци.

Оснивају се организације које подстичу појединце да редовно прилажу новац те тако „усвоје“ дете које живи у некој мање развијеној земљи. Приложени новац се користи за образовање детета или за задовољавање његових основних потреба. Уколико се то жели, могу се чак слати слике и писма како би се ојачала веза. Премда је од користи, ово је далеко од идеалног решења.

Још један интересантан пример онога што је учињено да би се помогло деци  без родитеља јесте један покрет који је 1999. прославио пола века свог деловања.

SOS Дечја села

Херман Гмајнер је 1949. у Имсту у Аустрији, основао, како је он то назвао, SOS Дечје село. Од ових малих почетака његова организација се проширила и обухвата приближно 1 500 таквих села и сличних институција у 131 афричкој, америчкој, азијској и европској земљи.

Гмајнер је свој подухват засновао на четири водећа начела — постојање мајке, браће и сестара, дома и села. „Мајка“ чини основу једне „породице“ с петоро или шесторо деце — а можда и више. Она живи с њима и труди се да им пружа љубав и пажњу каква се очекује од праве мајке. Деца остају заједно у истој „породици“ и са истом „мајком“ све док не дође време да напусте „дом“. „Породицу“ сачињавају деца различитог узраста. Пошто имају и старију и млађу „браћу“ и „сестре“, деца уче да брину једни о другима, што им помаже да не постану егоцентрична. Циљ је да деца која се припајају „породици“ буду што млађа. Рођена браћа и сестре се увек остављају заједно у истој „породици“.

Села су састављена од око 15 „породица“ и свака живи у својој кући. Сва деца се уче да помажу „мајци“ у обављању неопходних кућних послова. Премда можда недостаје отац, учињене су припреме да једна мушка особа пружа подршку, очински савет и да примењује неопходну дисциплину. Деца похађају школу у том месту. Свака „породица“ добија одређену месечну надокнаду за покривање трошкова. Храну и одећу купују сами. Циљ је да се деца упознају с типичним породичним животом, са свим проблемима и радостима које он доноси, тако што ће им се омогућити да воде, колико је то могуће, један нормалан живот. То их припрема да када одрасту оснују сопствену породицу.

Још увек се трага за идеалним решењем

Агенције за усвајање, сиротишта, SOS Дечја села, Уницеф и сличне организације или групе служе у корисне сврхе када настоје да пружају подршку друштвено запостављеној деци. Али нико од њих не може порећи чињеницу да су неки људи друштвено запостављени. Они, колико год то желели, не могу осакаћеном детету дати здраве удове, активирати ум ментално заосталог детета, поново сјединити дете с његовим раздвојеним или разведеним родитељима или вратити га у загрљај његовог покојног родитеља.

Премда покушавају, људи једноставно не могу пружити идеално решење за проблеме деце. Али они ће бити решени! Да, и то вероватно брже него што мислите. Али како?

[Фуснота]

[Слике на странама 8, 9]

Детету треба љубав оба родитеља и оно је заслужује