Непрестана потрага за решењима

ОД САМОГ свог почетка Организација уједињених нација је заинтересована за децу и њихове проблеме. Крајем 1946. ова организација је као привремену меру за бригу о деци у ратом разореним подручјима основала Међународни фонд Уједињених нација за помоћ деци (Уницеф).

Године 1953. овај резервни фонд прерастао је у сталну организацију. Иако је сада званично познат као Фонд Уједињених нација за децу, он је задржао свој првобитни акроним, Уницеф. Тако већ више од пола века Уницеф обезбеђује деци широм света храну, одећу и здравствену негу и брине се за њихове потребе уопште.

Потребама деце придата је још већа важност 1959. када су Уједињене нације усвојиле Декларацију о правима детета (Видите оквир на 5. страни). Очекивало се да ће овај документ изазвати занимање за проблеме деце и да ће помоћи да се они реше тако што ће подстаћи јавност да пружи подршку, финансијску помоћ и помоћ друге природе.

Али „двадесет година касније“, према Колијеровом Годишњаку за 1980. „ова ’права‘ — нарочито она која се тичу исхране, здравља и материјалног благостања — још увек су у великој мери неостварена за многу од 1,5 милијарди деце“. Зато су Уједињене нације, увиђајући даљњу потребу да се реше проблеми деце, и у складу са утврђеним циљевима, прогласиле 1979. годину Међународном годином детета. Владине, грађанске, религиозне и добротворне организације широм света брзо су реаговале трагајући за решењима.

Да ли је све то била само „окрутна шала“?

Нажалост, према једном извештају Уницефа, деци у земљама у развоју није било добро током Међународне године детета. На крају те године, око 200 милиона њих  је још увек било неисхрањено, а половина од 15 милиона деце испод пет година умрла је због неисхрањености. Те године се у тим земљама сваке минуте родило 100 деце од којих је 15 умрло пре него што је напунило годину дана. Мање од 40 посто њих је завршило основну школу. Коментаришући овај извештај Уницефа, један чланак у новинама Indian Express изнео је притужбу да се та Година детета претворила у „окрутну шалу“.

Неке особе су предвиделе овај неуспех. На пример, на самом почетку те године, Фабрицио Дентиче је писао у часопису L’Espresso: „Да би се поправило стање потребно је нешто више од проглашавања Године детета.“ Овај часопис је прокоментарисао: „Данашњи начин живота чини нас таквима какви јесмо и то је оно што треба мењати.“

У непрестаном трагању за решењима проблема деце, у седишту УН је септембра 1990. одржан светски самит. Био је то један од највећих састанака светских вођа у историји. Присуствовало је преко 70 представника влада. Овај скуп је био наставак Споразума о правима детета који је усвојен 20. новембра 1989, а ступио је на снагу 2. септембра 1990. До краја тог месеца споразум је одобрило 39 земаља.

„Тај Споразум“, недавно је Уницеф запазио, „брзо је постао најшире прихваћен уговор о људским правима који је у глобалу пружио јак подстрек у корист деце.“ Заиста, до новембра 1999. овај Споразум је прихватила 191 земља. Уницеф се хвалио: „У деценији након усвајања Споразума о правима детета постигнут је већи напредак у остваривању и заштити дечјих права него у било ком сличном периоду у људској историји.“

Упркос овом напретку, немачки председник Јоханес Рау био је подстакнут да прокоментарише: „Жалосно је што се у овом нашем времену још увек морамо подсећати да деца имају права.“ Или да се подсећамо да она још увек имају озбиљне проблеме! Признајући да је „остало још доста тога да се уради“, Уницеф је новембра  1999. рекао: „Процењује се да сваке године широм света умре 12 милиона деце млађе од пет година, углавном од узрока који се могу лако спречити. Негде око 130 милиона деце у земљама у развоју не похађа основну школу... Приближно 160 милиона њих је потпуно или у извесној мери неисхрањено... Многа нежељена деца чаме у сиротиштима или у другим установама, где им је ускраћено образовање и одговарајућа здравствена нега. Ова деца су често и физички злостављана. Према једној процени, 250 милиона деце ради неки посао.“ Такође је наведено да 600 милиона деце живе у потпуном сиромаштву, а 13 милиона њих ће до краја 2000. због сиде изгубити барем једног родитеља.

Изгледа да задовољавајућа решења за ове проблеме измичу политичким вођама. Осим тога, проблеми деце не постоје само у земљама у развоју. У западним земљама многа деца пате јер су лишена нечег другог.

[Истакнути текст на 4. страни]

„Жалосно је што се у овом нашем времену још увек морамо подсећати да деца имају права“

[Оквир⁄Слика на 5. страни]

Декларација УН о правима детета

● Право на име и националност.

● Право на наклоност, љубав, разумевање и на материјалну сигурност.

● Право на одговарајућу исхрану, место становања и медицинску помоћ.

● Право на посебну негу уколико је онеспособљено, било у физичком, менталном или социјалном смислу.

● Право да буде међу првима који ће примити заштиту и помоћ у свим околностима.

● Право да буде заштићено од свих врста занемаривања, окрутног поступања и експлоатације.

● Право на игру и рекреацију као и равноправност у погледу несметаног и обавезног школовања, што ће му омогућити да развија своје способности и постане користан члан друштва.

● Право да се у слободним условима и с достојанством развија до свог пуног потенцијала.

● Право да буде одгајано у духу разумевања, толеранције, пријатељства међу људима, мира и свеопштег братства.

● Право да има све ово без обзира на расу, боју коже, пол, религију, политичко или друго уверење, национално или социјално порекло и материјални, наслеђени или други положај.

[Извор]

Сажетак заснован на Everyman’s United Nations

[Извори слика на 3. страни]

UN PHOTO 148038/Jean Pierre Laffont

UN photo

[Извор слике на 4. страни]

Слике на 4. и 5. страни: Giacomo Pirozzi/Panos Pictures