Нашла сам наду која ме одржава

ИСПРИЧАЛА ТАТЈАНА ВИЛЕЈСКА

Наша срећна породица је разорена када је мајка у нашем стану претучена до смрти. Отац је четири месеца касније извршио самоубиство. После тога ми се више није живело. Како то да сам још увек жива и да причам ову причу? Да вам објасним.

ДОЊЕЦК у источној Украјини је град топионичарских пећи и рудника угља. Његови становници, којих има преко милион, говоре руски, вредни су и пријатељски наклоњени. Неки од њих верују у астрологију или спиритизам, а многи користе хороскопе да би сазнали будућност. Други се окрећу врачарама или колдуњима, како се на руском зову. Неки од њих покушавају да ступе у контакт с мртвима надајући се да ће пронаћи олакшање за болести или само забаве ради.

Отац је био обућар. Иако се изјашњавао као атеиста, сматрао је да нас је неко поставио овде на земљу. Говорио би: „Ми смо само гости на овој планети.“ Мајка је увек на Ускрс одлазила у цркву јер је говорила: „Ако има Бога, ако стварно постоји, онда треба да идемо.“ Родила сам се у мају 1963. Моја старија сестра Љубов и мој млађи брат Александар употпуњавали су нашу срећну породицу.

„Бела магија је добра“

Пјотр a, један даљи рођак, доживео је несрећу на раду у руднику угља и задобио је повреде главе због чега му је било потребно лечење на једној посебној клиници. Пошто је био забринут за своје здравље консултовао се с једним калдуњом. Тај врачар је Пјотра довео у контакт с духовним светом. Иако су му његова жена и моји родитељи говорили да је врачање обична лудост, сматрао је да зна боље од нас. „Ја се бавим белом магијом“, тврдио је. „Црна магија је опасна, али бела магија је добра.“

Пјотр је тврдио да има моћ да прорекне будућност и да заштити људе од зла. Међутим, жена га је напустила. Зато је долазио код нас и остајао понекад и по неколико недеља. Његов утицај на породицу био је ужасан. Између мајке и оца су почеле да избијају озбиљне свађе. На  крају су се раздвојили и развели. Ми деца смо се с мамом преселили у други стан, и Пјотр — њен рођак — преселио се с нама.

Љубов се удала и одселила са својим супругом у Уганду (Африка). У октобру 1984. Александар је отишао на распуст, а ја сам на недељу дана отпутовала у град који се зове Горловка. Када сам одлазила од куће мама и ја смо се само површно поздравиле. Како бих волела да сам јој рекла много више и да сам чак остала код куће! Више је никада нисам видела живу.

„Твоја драга мајка је мртва“

Када сам се вратила из Горловке стан је био закључан, а на вратима је висило полицијско обавештење на ком је стајало да је забрањен улаз. Обузела ме је језа. Отишла сам код комшија. Олга је била превише узнемирена да би причала. Њен муж Владимир благо је рекао: „Тања, догодило се нешто ужасно. Твоја драга мајка је мртва. Убио ју је Пјотр. После тога је дошао код нас у стан, назвао полицију и сам се пријавио.“

Полиција је потврдила ову ужасну вест и дала ми кључеве од нашег стана. Била сам пуна мржње према Пјотру. У бесу сам зграбила већину његових ствари — укључујући и књиге о магији — стрпала их у један прекривач и однела на оближњу пољану где сам их запалила.

Александар је чуо за све то и исто је као и ја мрзео Пјотра. Затим је добио позив за војску и отишао. Отац се доселио код мене у стан, а Љубов се вратила из Уганде и била с нама једно кратко време. Понекад смо с разлогом сматрали да нас зле духовне силе узнемиравају. Сем тога, отац је имао страшне кошмаре. Осећао се кривим за мајчину смрт. „Да сам остао с њом“, говорио је, „још би била жива.“ Убрзо је запао у тешку депресију. Четири месеца након мајчине смрти извршио је самоубиство.

После очеве сахране Александар се вратио у војску, а Љубов у Уганду. Покушала сам да почнем живот из почетка, па сам почела да студирам на Институту за грађевински инжењеринг Макејевка који је био само 30 минута од куће. Ставила сам тапете и реновирала стан надајући се да ћу тако избрисати нека сећања. Али још увек је било разлога да сумњамо у то да нас демони узнемиравају.

„О Боже, ако стварно постојиш“

Александар је одслужио војску и вратио се кући. Али почели смо често да се свађамо. Он се оженио, а ја сам се после неколико месеци одселила у Ростов, један руски град на обали Азовског мора, око 170 километара од куће. На крају сам решила да се отарасим ама баш сваке ствари која је припадала Пјотру.

Постала сам тако депресивна да сам и ја планирала да извршим самоубиство. Али мајчине речи су ми стално одзвањале у ушима: „Ако има Бога, ако стварно постоји.“ Једне вечери сам се први пут помолила. „О Боже“, преклињала сам, „ако стварно постојиш, молим те покажи ми шта је смисао живота.“ Неколико дана касније, стигло је писмо од Љубов; звала ме је да дођем код ње у Уганду. Тако сам одложила планове да се убијем.

Изненађења у Уганди

Мало је места на земљи која су толико другачија од Украјине као што је то Уганда. Стигла сам авионом у Ентеб у марту 1989. Када сам изашла из авиона, као да сам ушла у пећ. Никад нисам осетила толику врућину! То и није изненађујуће, пошто је то било моје прво путовање ван Совјетског Савеза. Људи су говорили енглески, језик који нисам разумела.

Узела сам такси и за 45 минута се одвезла до Кампале. Природа је била толико другачија од оне на коју сам навикла да ми се скоро чинило као да сам на другој планети! Мој насмејани таксиста је  био јако љубазан, и на крају је нашао кућу Љубов и њеног мужа Џозефа. Какво олакшање!

Љубов је проучавала Библију с Јеховиним сведоцима. Никад раније нисам чула за њих, а Љубов је једва чекала да ми све исприча. Ишла је за мном по кући причајући ми о свему што је научила, почев од Постања па све до Откривења. Верујте ми, тешко сам то поднела!

Једнога дана су дошли Сведоци који су проучавали с Љубов. Једна од њих се звала Маријана. Она није одмах покушавала да ми проповеда пошто у то време и тако нисам много разумела енглески. Али њене топле, пријатељске очи су ми говориле да је искрена, срећна особа. Показала ми је слику раја на брошури „Гле! Све ново творим.“ „Погледај ову жену“, рекла је. „То си ти, а ова друга сам ја. Ми смо заједно у рају са свим овим људима. Зар то није дивно?“

И други Сведоци из Кампале су посећивали Љубов и Џозефа. Били су тако љубазни да сам мислила да само покушавају да оставе утисак на мене. Неколико седмица касније, први пут сам отишла на састанак, и то на Господову вечеру (Лука 22:19). Иако нисам разумела шта се говорило, још једном сам била импресионирана љубазношћу тих људи.

’Прочитај је од корица до корица‘

Маријана ми је дала Библију на руском — то је била моја прва Библија. „Прочитај Библију од корица до корица“, молила ме је. „Чак иако не разумеш све, само је читај!“

Дубоко ме је дирнуо Маријанин поклон и одлучила сам да послушам њен савет. ’На крају крајева‘, размишљала сам, ’каква је сврха имати Библију ако се не трудиш да је читаш?‘

Када сам се вратила у Украјину понела сам и моју Библију. Наредних неколико месеци радила сам у Москви (Русија), а у слободно време сам почела редом да читам Библију. За девет месеци, колико је прошло док нисам поново отишла у Уганду, прочитала сам пола Библије. Када сам поново дошла у Кампалу, Маријана ми је из Библије показала предивну наду за будућност. Рај! Ускрсење! Видети поново маму и тату! Схватила сам да је то сазнање одговор на ону молитву коју сам упутила док сам била у Доњецку (Дела апостолска 24:15; Откривење 21:3-5).

Када смо проучавали тему о злим духовима, остала сам без даха. Библија је потврдила оно у шта сам већ дуго сумњала. Не постоји добра и безопасна магија. Све је повезано са опасношћу. Није ми требао већи доказ од онога што се десило у нашој породици. Када сам спалила Пјотрове ствари несвесно сам урадила праву ствар. Први хришћани су такође спалили своје књиге о магији када су почели да служе Јехови (Поновљени закони 18:9-12; Дела апостолска 19:19).

Што сам више разумела Библију била сам све сигурнија да сам пронашла истину. Престала сам да пушим и у децембру 1990. крстила сам се у знак предања Јехови. Љубов се крстила само три месеца пре мене, а Џозеф 1993.

Повратак у Доњецк

Године 1991. вратила сам се у Доњецк. Исте те године Јеховини сведоци у Украјини су законски признати, што је значило да се можемо слободно састајати и јавно проповедати. Започињали смо разговоре на улици са сваким ко је имао времена. Убрзо смо открили да су чак и у земљи где се многи људи изјашњавају као атеисти, многи знатижељни што се тиче Божјег Краљевства.

Почетком 1990-их, библијске литературе није било довољно, те смо зато на улицама Доњецка функционисали као нека позајмна библиотека. Направили смо један пулт код главне раскрснице у граду где смо изложили примерке наших  књига и брошура. Убрзо би се пријатељски наклоњени, знатижељни људи заустављали да постављају питања. Они који су хтели литературу узимали су је на зајам, и нуђен им је кућни библијски студиј.

Године 1992. постала сам пионир, то јест пуновремени слуга Јеховиних сведока, а у септембру 1993. позвана сам да се прикључим преводилачком тиму у подружници Watch Tower Societyja у Селтерсу (Немачка). У септембру 1998. премештени смо у Пољску док се не заврше наши нови објекти подружнице у Лавову (Украјина).

Пораст Јеховиног народа у Украјини је задивљујућ. Доњецк је 1991. имао једну скупштину са 110 Сведока, а сада има 24 скупштине с више од 3 000 Сведока! Посета Доњецку 1997. донела ми је не само пријатне сусрете него и један догађај који ми је задао бол.

„Пјотр те тражи“

Током мог боравка у Доњецку, Јулија, једна Сведокиња која је познавала нашу породицу, шокирала ме је рекавши: „Пјотр те тражи. Хоће да прича с тобом.“

Те вечери сам код куће плакала и молила се Јехови. Шта је Пјотр хтео од мене? Знала сам да је одслужио неколико година у затвору због свог злочина. Мрзела сам га због онога што је учинио, и мислила сам да не заслужује да сазна о Јеховином новом свету. Молила сам се у вези с тим неколико дана и онда сам схватила да није моје да одлучујем ко је заслужан да добије вечни живот. Сетила сам се обећања које је Исус Христ дао злочинцу који је био обешен на стубу поред њега — да ће тај злочинац бити с њим у рају (Лука 23:42, 43).

С тим у мислима, одлучила сам да се видим с Пјотром и да му дам сведочанство о Месијанском Краљевству и о Божјем новом систему ствари. Заједно с двојицом хришћанске браће, отишла сам на адресу коју ми је дала Јулија. Тамо сам се први пут после мајчине смрти нашла лицем у лице с Пјотром.

Атмосфера је била напета. Објаснила сам му да сам постала Јеховин сведок и  да ми је Библија помогла да разумем зашто у овом систему ствари сви ми морамо доживљавати проблеме, понекад чак и личне трагедије. Такође сам му рекла колико нам је било страшно што смо изгубили мајку, а затим и оца.

Пјотр је рекао да му је неки глас говорио да убије моју маму, а затим је наставио да у детаље описује шта се догодило тог дана. Док сам слушала ту језиву причу, осећала сам одвратност помешану са сажаљењем, јер је био нервозан као гоњена животиња. Када је завршио с причом, покушала сам да му покажем нека од предивних обећања из Библије. Тврдио је да верује у Исуса, зато сам питала:

„Да ли имаш Библију?“

„Не још. Али сам наручио једну“, одговорио је.

„Можда већ знаш да је по Библији властито име истинитог Бога Јехова“ (Псалам 83:19).

Када је чуо то име, узнемирио се. „Не помињи ми то име“, рекао је. „Не подносим то име.“ Апсолутно ништа није вредело то што смо покушали да му кажемо нешто о предивним Божјим обећањима.

Остала ми је једна јасна мисао у глави: да нисам упознала Јехову можда бих била убијена као моја мајка, можда бих извршила самоубиство као отац или бих била изманипулисана да учиним ужасне ствари као Пјотр. Силно сам захвална што сам упознала истинитог Бога Јехову!

Гледам у будућност, а не на прошлост

Ова потресна искуства оставила су трага на мени. Чак ми и данас успомене понекад задају бол и патњу. Али када сам упознала Јехову и његове намере, почео је процес излечења. Библијска истина ме учи да се усредсредим на будућност, а не на прошлост. А какву само будућност Јехова спрема за своје слуге!

Та будућност укључује и ускрсење мртвих у земаљски рај. Како ћу бити срећна кад дочекам моје родитеље кад се врате у живот! Отац је заиста био у праву кад је рекао: „Ми смо само гости на овој планети.“ А мајчина склоност да верује да Бог стварно постоји свакако је била исправна. Моја највећа жеља је да поучавам маму и тату библијским истинама када ускрсну у Божјем новом систему ствари.

[Фуснота]

[Истакнути текст на 24. страни]

Први пут од мајчине смрти нашла сам се лицем у лице с њеним убицом

[Слика на 23. страни]

У загрљају с Маријаном и Хајнцом Вертхолц, мисионарима који су проучавали са мном у Уганди

[Слика на 23. страни]

Моје крштење у Кампали

[Слика на 24. страни]

Радим као члан украјинског преводилачког тима у Пољској