Од лагане смрти до срећног живота

ИСПРИЧАЛА ДИЈАМАНТИ ДАТСЕРИС

’Живим с датумом смрти у мислима.‘ То ми је непрестано било на уму док сам лежала на болничком кревету и док су ми јединице крви лагано капале у вене. Више од 20 година су ми говорили да је то једини начин да останем на животу — ако би се то уопште могло назвати животом.

УБРЗО након мог рођења 1969. у Ирапетри, на Криту, мојим родитељима је саопштена злослутна вест. Доктори су рекли да њихова беба има бета-таласемију, то јест, Кулијеву анемију. Бета-таласемија мајор је опако наследно обољење крви, од којег најчешће оболе људи пореклом из Грчке, Италије, с блиског Истока, из јужне Азије или из Африке.

Како су доктори објаснили мојим родитељима, када неко има ову болест, црвена крвна зрнца не производе довољно хемоглобина, протеина који преноси кисеоник до ћелија. Последица тога је да моје ћелије не добијају довољно кисеоника. Црвена крвна зрнца остају у крвотоку само једно кратко време зато што их јетра и слезина уништавају и уклањају. Функција ових органа је да уништавају абнормална или истрошена црвена крвна зрнца.

Мојим родитељима је речено да је једини познати поступак код таласемије редовна трансфузија и одстрањивање нагомиланог гвожђа. Међутим, како су лекари објаснили, лечење трансфузијом је пропраћено сталним нагомилавањем гвожђа у срцу и јетри, а то може бити фатално. Трансфузија — третман који спречава смрт пацијената у њихових првих десет година живота — обично је главни узрочник тровања гвожђем које је касније толико смртоносно. Оболели од таласемије којима се стално даје трансфузија, као што је то случај са мном, обично умру од неког срчаног обољења пре своје 30. године.

Живот са „датумом смрти“

Смрт је од раног детињства лебдела над мојом главом. Нема тих речи којима бих описала колико је тешко живети с тако поражавајућим изгледима. Нисам имала никакве планове за будућност, нити снове о неком нормалном животу када одрастем. Имала сам осећај као да је моја таласемија темпирана бомба која само чека да експлодира.

Због забринутости за моје здравље, родитељи су били јако опрезни. Преда мном је био бесконачан списак са ’немој‘ и другим правилима: „Немој да трчиш!“ „Немој да се узбуђујеш!“ „Пази!“

Због моје ситуације, моја мајка је као грчки православац постала веома религиозна. Искрено је тражила помоћ од икона. Да би побољшала моје стање, водила би ме у удаљене манастире који су на гласу што се тиче излечења вером и снабдевала би ме свакојаким амајлијама и талисманима. На то је било потрошено пуно новца — али узалуд.

Веровала сам у Бога и волела сам га, иако нисам знала како да га обожавам. Кад сам била очајна, молила бих му се у сузама: „Боже, ако стварно постојиш и волиш ме, молим те помози ми.“

 Очајничка потрага за утехом

Како сам одрастала, тако се и моје здравље нагло погоршавало, умногоме због вишка гвожђа у крви. Као саставни део мог лечења, користила сам једну справицу која је смањивала гвожђе у крви. Сваке вечери сам морала да убодем иглу под кожу у пределу трбуха како би хелат гвожђа лагано утицао у тело током целе ноћи. Сваке ноћи сам преживљавала исти ужасни ритуал. Често сам током тих бесаних ноћи желела да умрем. Мислила сам да се Бог не обазире на моје молбе за помоћ.

Када сам имала 16 година, почела сам да се дружим с групом младих који су слушали хеви-метал музику. У очајничкој потрази за утехом, мени је та музика која велича окрутност, немилосрдно насиље и сатанизам, у извесној мери пружала излаз. На крају крајева, пошто је зла било свуда око мене, сложила сам се са идејом да нека зла виша сила контролише свемир. Али ускоро су последице дроге и сатанизма постале видљиве. Моји пријатељи су једнако бежали од полиције.

Безбројне трансфузије су оставиле трага на мом телу. Због прекомерног гвожђа, појавили су се црни подочњаци, а кожа ми је пожутела. Мом изгледу није помогла чак ни одећа — црна одећа и кожна јакна, украшена нитнама и лобањама, што је карактеристично за оне с којима сам се дружила. На сву срећу, никада се нисам дрогирала.

Како сам и даље слушала хеви-метал музику која је наглашавала смрт, дрогу, демоне, спиритизам и крв, осетила сам да ме је Сатана ухватио у клопку. Ноћу сам била депресивна и често сам плакала. Управо када сам била на таквом дну живота, засјао је један зрачак наде.

Преокрет у мом животу

Једнога дана, када сам имала 20 година, једна другарица ми је дала књигу коју је добила од Јеховиних сведока. Била је то књига Библија — Реч Божја или човечија? a Њу и није нешто занимала та књига, али када сам ја прелетела преко њених страница, била сам импресионирана. Јасно је показивала да библијска начела могу побољшати живот човека. На мене је оставило утисак и то што сам сазнала да су рани хришћани били прогоњени и да су били спремни да дају живот за своја веровања. Када сам прочитала књигу, желела сам да разговарам с другима о томе. Тада сам упознала Манолиса, младића који је знао за Јехову и библијску поруку јер су неки његови рођаци били Јеховини сведоци. Одвео ме је до места где Јеховини сведоци одржавају састанке, и током лета 1990. почела сам да проучавам Библију с њима.

На библијском студију сам сазнала да Створитељ заиста брине за нас и да није одговоран за болести и боли које погађају многе од нас (1. Петрова 5:7). Сазнала сам да је Сатана увео грех и смрт у овај свет и да ће Јехова ускоро поништити Сатанина дела тако што ће уклонити овај стари систем ствари и заменити га савршеним новим светом (Јеврејима 2:14). Богобојазне особе ће под рајским условима, бити обновљене до савршенства. Тада нико неће рећи: „Болестан сам!“ (Исаија 33:24).

У исто време сам сазнала и да нам Библија каже да се ’уздржавамо од крви‘ (Дела апостолска 15:20, 29; Постање 9:4). Пошто је моја савест почела да се  обликује и школује у складу с високим библијским мерилима и начелима, била сам подстакнута да донесем личну одлуку о трансфузији крви. Одлучила сам да је више не прихватам.

Више од 20 година наводили су ме да верујем у то да могу живети једино ако редовно примам трансфузије крви. Да ли ћу због послушности библијској заповести потписати сопствену смртну пресуду? Шта ће моји родитељи мислити о томе што одбијам крв? Да ли ће доктори и друго медицинско особље пробати да врше притисак на мене?

Доношење пресудних одлука

У горљивој молитви, ставила сам све своје бриге на Јехову (Псалам 55:23). Такође сам одлучила да потражим нека друга медицинска решења. Након много истраживања, открила сам да бих трансфузије крви вероватно могла заменити пажљиво одабраном храном богатом гвожђем и витаминима. Али изнад свега, била сам одлучна да послушам Божји закон који се налази у Библији.

Разуме се да су се родитељи јако забринули. Они су од мог најранијег детињства давали све од себе како бих остала жива, и сада им ја кажем да више нећу да примам трансфузије крви! Међутим, на крају су рекли да ће поштовати моју личну одлуку у томе.

Затим сам објаснила свој религиозни став медицинском особљу у болници и ставила им до знања да ћу свим силама тражити замене за трансфузију крви. Доктори нису баш лако прихватили моје жеље.

Док сам у прошлости примала трансфузије крви, стекла сам пријатеље међу другим младима који имају таласемију. Сада су они били збуњени због мог става у вези с крвљу. Једна од тих пријатељица ми је саркастично рекла да ће ме „однети четворица“ — што је грчки израз који значи да ћу умрети. Нажалост, касније је она била међу пет пацијената који су умрли због примања заражене крви!

Од августа 1991, више нисам добијала трансфузије крви. Насупрот свим предвиђањима, жива сам и доста се добро осећам. Пошто једем храну богату витаминима и гвожђем, могу да останем релативно здрава, упркос повременим компликацијама и хроничним ограничењима које ми ствара таласемија.

Међутим, што је најлепше од свега, имам смисаон живот, живот обогаћен блиским односом са Створитељем, Јеховом Богом. У јулу 1992, симболизовала сам предање Јехови крштењем у води. Тог истог дана се крстио и Манолис, тај драги пријатељ преко кога сам добила преко потребну подршку хришћанске скупштине Јеховиних сведока. Венчали смо се око 18 месеци касније. Касније, на моју радост, моја мајка и сестра су постале крштене Јеховине слуге. Мишљење мог оца о Јеховиним сведоцима се променило, тако да повремено дође на скупштинске састанке.

Научила сам да иако је смрт непријатељ, она није непријатељ кога се треба и плашити (Псалам 23:4). Било да живимо, било да умиремо, Јехови живимо или умиремо. Наш живот је у његовим рукама (Римљанима 14:8). Увек ћу му бити захвална што ме је спасао од живота у ком сам једино имала изглед на полагану смрт. Заиста, довео ме је до наде у вечни живот! (Откривење 21:1-4).

[Фуснота]

[Слика на 21. страни]

Очајнички сам тражила утеху

[Слика на 22. страни]

С мојим мужем, Манолисом