Пређи на садржај

Пређи на садржај

Злато које је померило планине

Злато које је померило планине

Злато које је померило планине

Од дописника Пробудите се! из Шпаније

„Нешто налик катедрали од глине с многим кулама исклесано је у планини. За то су били криви злато и Рим. Али време и лепота су им опростили“ (Педро Гарсија Трапијело).

У СЕВЕРОЗАПАДНОМ делу Шпаније налази се једна чудна камена творевина исклесана у златном пешчару. Прекривач од зелене кестенове шуме ствара утисак да су храпаве стене и куле које штрче ка небу исклесале силе природе. Само понеки отвор неког тунела указује на неку древну тајну. На овом месту, које се сада зове Лас Медулас, некада се налазио највећи рудник злата у Римском царству.

Злато је увек имало своју драж која је људе терала да предузму велике ствари како би га имали у својим рукама. Библијска књига о Јову описује како је пре више хиљада година ’човек на кремен дизао руку своју и горе из темеља превратио; у стенама окна копао, и око његово је видело што у њима драгоцена има‘ (Јов 28:1-10).

Вековима касније када је Рим владао светом, злато је још увек имало своју огромну вредност. Цезар Август је желео стабилну економију, а сребрни денар и златни ауреус били су поуздани ковани новчићи, неопходни да би подмазао точкове римске трговине. Наравно, да би исковао довољно новчића требало му је злато и сребро. Стога су одмах за петама римских освајачких легија били трагачи злата.

Када су кратко пре почетка наше ере легије на крају освојиле северозападну Шпанију, откриле су нове залихе злата. Нажалост, овај драгоцени метал је лежао сахрањен у планинским алувијалним наслагама које нису лако дале своје злато. Требало је два и по века рада и зноја да би се ископало сакривено благо.

Међутим, Римљани су били непопустљиви. Радна снага је била јефтина, а технике рударења из тог времена — иако мучне — учиниле су овај пројекат изводљивим. Њихов план је био да дођу до злата лаганим испирањем планине. Да би постигли свој циљ, конструисали су преко 50 канала, изградили неколико великих резервоара високо у брдима и ископали на стотине километара тунела.

Након што су у унутрашњости планине начинили мрежу тунела, инжењери су кроз тунеле пустили воду која је била под притиском. Водена стихија је спирала на тоне земље. Лавина златоносног песка и камења сливала се низ планину где се злато могло испирањем и просејавањем одвојити од шљунка. Затим би се цео процес поновио с неком другом изграђеном мрежом тунела.

Да ли се труд исплатио? Римљани су стрпљиво просејали око 800 тона злата из Лас Медуласа. Да би дошли до свег тог злата, на хиљаде радника је дословно померило планине — више од 240 милиона кубних метара земље. На сваких десет тона ископане земље, добили су 30 грама злата.

Данас су остали само тунели и неравне бразготине на напуклој планини, који су углачани ерозијом и пресвучени кестеновом шумом. Иронично је што се ово питомо кестење које су Римљани увезли у Шпанију показало далеко постојанијим од злата.

[Слика на 22. страни]

Златни новац (ауреус) с ликом Цезара Августа

[Слика на 23. страни]

Лас Медулас, место највећег златног рудника Римског царства

[Слика на 23. страни]

Део древног система тунела

[Слика на 23. страни]

Ковани новац: Musée de Normandie, Caen, France