Пређи на садржај

Пређи на садржај

Победите падове постављањем циљева

Победите падове постављањем циљева

Победите падове постављањем циљева

У ЈЕДНОМ стану близу њујоршког аеродрома Ла Гвардија живе Вилијам (Бил) Мајнерс и његова жена Роуз. Роуз, отмена домаћица са 70 и нешто година весело дочекује свог посетиоца. У стану човек просто не може да не примети како удобна дневна соба одражава ведро расположење домаћице. Привлачно аранжирано цвеће поред улаза и разнолике слике на зидовима одају утисак радости и животног полета.

Поред дневне собе налази се светла соба где 77-годишњи Бил лежи у кревету, док су му леђа подбочена мадрацем који се може подешавати. Кад је угледао свог посетиоца, његове љупке очи су засјале, а на уснама се појавио широки осмех. Волео би да устане, рукује се и загрли свог посетиоца, али не може. Бил је парализован од врата па наниже, изузев леве руке.

Пошто се суочава са здравственим проблемима од своје 26 године, питам га шта му помаже да се више од пола века бори с болешћу. Бил и Роуз се весело гледају. „Не знамо никог ко је болестан!“ каже Роуз, док њен раздрагани смех испуњава собу. Билове очи сијају од задовољства; смејуљи се и клима главом у знак сагласности. „Овде нико није болестан“, каже испрекиданим дубоким гласом. Роуз и Бил измењују још неке шаљиве примедбе и не задуго, соба одјекује од смеха. Очигледно је љубав коју су Бил и Роуз осећали једно према другом кад су се упознали септембра 1945. још увек веома жива. Још једном питам Била: „Али, озбиљно, с каквим сте се падовима суочавали? И шта вам је помогло да се изборите и да задржите ведар поглед на живот?“ После неколико љубазних наговора, Бил пристаје да исприча своју причу. Следе неки делови из неколико разговора које је Пробудите се! водио с Билом и његовом женом.

Почињу падови

У октобру 1949 — три године после венчања с Роуз и три месеца после рођења њихове ћерке Вики — Билу је речено да има канцерозну израслину на једној гласној жици, и тумор је био отклоњен. Неколико месеци касније, његов доктор му је саопштио да се стање погоршало — рак је захватио цео гркљан. „Речено ми је да ми преостају само две године живота уколико ми не буде извршена ларингектомија — то јест, одстрањивање целог гркљана.“

Билу и Роузи је речено какве ће бити последице ове операције. Гркљан се протеже од корена језика па до улаза у душник. Унутар гркљана се налазе две гласне жице. Када ваздух који се издише из плућа прелази преко гласних жица, оне вибрирају и производе говорне гласове. Када се отклони гркљан, врх душника се повеже са сталним отвором који се начини на предњем делу грла. После операције, пацијент дише кроз тај отвор — али више нема гласа.

„Када сам чуо ово објашњење, био сам огорчен“, каже Бил. „Имали смо малу ћеркицу, ја сам имао добар посао, пуно смо очекивали од живота и сада је све чему сам се надао пало у воду.“ Али пошто је та операција могла да спасе његов живот Бил ју је прихватио. „После операције“, присећа се он, „нисам могао да гутам. Нисам могао проговорити ниједну реч. Био сам нем.“ Када га је Роуз посећивала могао је комуницирати само тако што је писао речи на папиру. Било је то тешко време. Да би се изборили са овим падом, морали су да поставе нове циљеве.

Без гласа и без посла

Због ларингектомије Бил је остао не само нем него и без посла. Радио је у машинској радионици, али сада с обзиром да је могао да дише само кроз отвор на грлу, прашина и испарења би могла довести у опасност његова плућа. Требало је да нађе други посао. Пошто није могао да говори, уписао се у једну школу где је учио за часовничара. „То је било слично мом старом послу“, каже Бил. „Знао сам како да склопим делове машине, а када правите сатове, такође треба да склопите делове. Само што ови делови нису били тешки 25 килограма!“ Чим је завршио ту школу нашао је посао као часовничар. Један циљ је био постигнут.

У међувремену је такође почео да иде на часове говорења из једњака. Приликом говорења из једњака глас се производи не уз помоћ гласних жица, него вибрацијама у једњаку, каналу којим храна из ждрела иде у стомак. Особа прво учи да гута ваздух и потискује га у једњак. Затим на контролисан начин подригује ваздух. Како ваздух пролази, он проузрокује да зидови једњака вибрирају. То производи промукао глас, који се може артикулисати устима и уснама до говорног облика.

„Раније сам подригивао само када бих много јео“, каже Бил смешећи се, „али сада сам морао да научим да стално подригујем. У почетку сам успевао да произведем само једну реч одједном, на пример овако: ’[удахне, прогута, подригне] Како [удахне, прогута, подригне] си?‘ Није било лако. Онда ми је учитељ рекао да доста пијем безалкохолна газирана пића јер ће ми сода помоћи да подригујем. Зато сам, увек кад је Роуз одлазила у шетњу с Вики, пио и подригивао, пио и подригивао. Напорно сам радио на томе!“

Премда око 60 посто пацијената који су имали ларингектомију не савлада говорење из једњака, Бил је напредовао. Вики га је, када је имала скоро две године, несвесно нагнала на то. Бил објашњава: „Вики ми је причала нешто и затим гледала у мене чекајући одговор. Али ја нисам могао да изустим ниједну реч. Она је и даље причала, али опет није било одговора. Кад јој је већ досадило, окренула се ка жени и рекла: ’Натерај тату да прича са мном!‘ Њене речи су ме дирнуле и одлучио сам да поново проговорим.“ На радост Вики, Роуз и осталих, Бил је успео. Постигнут је још један циљ.

Погођен још једним ударцем

Крајем 1951. Бил и Роуз су се суочили с новом тешком одлуком. Доктори су, плашећи се да би се рак могао опет појавити, саветовали Била да се подвргне зрачењу. Он је пристао. Када је поступак био завршен, једва је чекао да поново настави са животом. Ни слутио није да је следећи ударац који је претио његовом здрављу већ био на путу!

Прошло је око годину дана. Онда је једнога дана осетио да му трну прсти. Затим није могао да се попне уз степенице. Убрзо после се срушио док је ходао и више није могао да устане. Испитивања су открила да му је зрачење (које у то време није било тако прецизно као данас) оштетило кичмену мождину. Рекли су му да ће му се стање погоршавати. Један доктор му је чак рекао да су му шансе за преживљавање „равне нули“. Бил и Роуз су били скрхани.

Чак и тада, желећи да се избори и са овим падом, Бил је отишао у једну болницу на шестомесечну физикалну терапију. Премда та терапија није променила правац у ком се кретало његово физичко стање, боравак у болници је променио правац његовог живота — то је била промена која му је на крају омогућила да упозна Јехову. Како се то догодило?

Ојачан разумевањем узрока несрећа

Тих шест месеци, Бил је био у соби у једној јеврејској болници са 19 парализованих људи — сви су били ортодоксни Јевреји. Свако послеподне ови људи су разговарали о Библији. Бил, посетилац баптистичке цркве, само је слушао. Али када је изашао из болнице већ је довољно чуо да би закључио да је Свемоћни Бог само једна особа и да је наука о тројству у супротности с Библијом. Бил због тога више никад није отишао у своју цркву. Па ипак, увидео је да је потребно духовно вођство да би се борио с падовима у животу. „Молио сам Бога за помоћ“, каже Бил, „и моје молитве су биле услишене.“

Једне суботе, 1953. године, Била је посетио Рој Даглас, старији човек који је некад био његов комшија и који је чуо за његово тешко стање. Рој, иначе Јеховин сведок, замолио је Била да проучава Библију с њим и Бил је пристао. Оно што је Бил читао у Библији и у књизи „Нека Бог буде истинит“ a отворило му је очи. То што је сазнао делио је с Роуз и она се прикључила студију. Роуз се присећа: „У цркви нам је речено да је болест казна од Бога, али студиј Библије нам је показао да то није истина. Осетили смо велико олакшање.“ Бил још додаје: „Сазнање из Библије о томе који је узрок свих невоља, укључујући и моју болест, као и сазнање да долази боља будућност помогло нам је да прихватимо моје стање.“ Бил и Роуз су 1954. остварили још један циљ. Обоје су се крстили као Јеховини сведоци.

Даљња прилагођавања

У међувремену је Бил постао парализован до те мере да више није могао обављати свој посао. Да би саставили крај с крајем Бил и Роуз су заменили улоге; Бил је био код куће с Вики, а Роуз је почела да ради у предузећу за израду сатова — тај посао је радила 35 година!

„Брига о нашој ћерки донела ми је много радости“, прича Бил. „Мала Вики је такође уживала. С поносом је обично говорила сваком кога упозна: ’Ја бринем о тати!‘ Касније, када је кренула у школу, помагао сам јој око домаћих задатака и често смо се играли. Осим тога, имао сам одличну прилику да јој пружим библијску поуку.“

Посећивање хришћанских састанака у Дворани Краљевства био је још један извор радости за Била и његову породицу. Требало му је сат времена да дошепа до Дворане Краљевства, али није пропуштао састанке. Касније, када су се преселили у други део града, Бил и Роуз су купили један мали ауто и Роуз је возила породицу до дворане. Иако Бил може говорити само један кратак период, уписао се у Теократску школу службе. Бил објашњава: „Ја сам писао говор, а други брат га је износио. После говора, надгледник школе ми је давао савет на основу садржаја говора.“

Различите особе у скупштини су такође помагале Билу да редовно учествује у делу проповедања. Касније је Бил именован за слугу помоћника у скупштини, што није изненадило оне који су запажали његову преданост. Када су га ноге скроз издале и када се парализа даље проширила, постао је везан за стан и на крају за постељу. Да ли ће моћи да се избори са овим падом?

Доколица која причињава задовољство

„Пошто сам по цео дан у кући, тражио сам неку разоноду“, каже Бил. „Обично сам уживао у фотографисању док нисам постао парализован. Зато сам помислио да бих могао покушати да сликам, иако нисам никад ништа насликао у животу. Осим тога, деснорук сам, а моја цела десна рука и два прста на левој руци су парализовани. Па ипак, Роуз је купила гомилу књига о техникама сликања. Проучио сам их и почео да сликам левом руком. Много слика је завршило у смећу, али на крају сам почео да учим.“

Дивна колекција акварела која сада улепшава стан Била и Роуз показује да је Бил успео и више него што је очекивао. „Пре око пет година“, каже Бил, „моја лева рука је почела толико да се тресе да сам морао заувек да одложим четкице, али овај хоби ми је годинама пружао задовољство.“

Циљ који је преостао

Бил прича: „Прошло је преко 50 година од кад су почели моји здравствени проблеми. Читање Библије ми још увек пружа утеху, нарочито када читам Псалме и књигу о Јову. Уживам и у читању публикација Watch Tower Societyja. Такође ме много охрабрује када ме посећују чланови скупштине и путујући надгледници и деле са мном изграђујућа искуства. Поред тога, то што сам телефонски повезан с Двораном Краљевства омогућује ми да слушам састанке и чак добијам видео-снимке конгресних програма.

„Захвалан сам што сам благословљен женом која ме много воли. Током година она је била мој блиски сапутник. Такође ми је наша ћерка, која сада заједно са својом породицом служи Јехови, још увек извор велике радости. Посебно сам захвалан Јехови што ми је помогао да останем близак с њим. Данас, док моје тело и глас постају све слабији, често размишљам о речима апостола Павла: ’Зато не одустајемо, али ако се човек који смо споља и распада, онај који смо унутра сигурно се обнавља из дана у дан‘ (2. Коринћанима 4:16). Да останем духовно будан докле год сам жив — то је циљ који ми је преостао.“

[Фуснота]

a Објавили Јеховини сведоци — хришћанска верска заједница; више се не штампа.

[Истакнути текст на 12. страни]

„После операције нисам могао да гутам. Нисам могао проговорити ниједну реч. Био сам нем.“

[Слика на 13. страни]

Бил и Роуз данас