На путу за Ботанички залив

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ АУСТРАЛИЈЕ

„НАШАО сам књигу на путељку“, правдао се млади Јов. Док је прелазио једну лондонску улицу, овај пегави 19-годишњак је ухапшен под оптужбом да је украо књигу. Колико је она вредела? Осамдесет центи! Пошто младић није био уверљив у својој одбрани, судија га је осудио на седам година боравка у једној кажњеничкој колонији.

На другој страни света, у подручју које је данас познато као Квибек (Канада), заробљен је господин по имену Франсоа-Морис Лепајер. Због тога што је учествовао у неуспелој оружаној побуни против британске владе, осуђен је на смрт. Међутим, суд је одлучио да примени један алтернативни облик казне.

Ова два младића имала су много више заједничког осим што су се нашла с друге стране британског закона. Обојица су се задесила на броду који је пловио до места званог Аустралија и до новоосноване кажњеничке колоније познате као Ботанички залив.

Како је изгледало бити робијаш у Аустралији? Колико их је било послато тамо? И зашто су ова два младића завршила тако далеко од своје куће?

Зашто Аустралија?

Године 1718. британска влада је одлучила да смањи све већи број затвореника тако што би експортовала криминалце. До 1770. она је бродовима отпремала по хиљаду затвореника годишње углавном у своје колоније Мериланд и Вирџинију. Године 1783, Британија је због револуције у Северној Америци изгубила ове колоније као одредиште за своје злочинце. Међутим, до тог времена она је тамо послала већ више од 50 000 заробљеника.

Алтернативно одредиште била је једна неплодна земља на другој страни света. Њену источну обалу је 13 година раније уцртао на мапу и прикључио Британији поморски капетан Џејмс Кук. Истраживач који га је пратио на том путовању био је Џозеф Банкс који је сугерисао да би та земља била идеално одредиште за непожељне поданике Британске империје. Тако је маја 1787. прва флота од 11 малих бродова почела своје 26 000 километара дуго путовање према Ботаничком заливу. Током наредних 80 година, све до 1868, у Аустралију је послато укупно 158 829 робијаша.

 Епохално прекоокеанско путовање

Године 1833. млади Јов и његових 300 сапутника стигли су у сиднејски залив Порт Џексон. Премда је та колонија била позната као Ботанички залив, знак с овим именом стоји неколико километара јужно од места где је ово насеље основано.

Некима је ово путовање само по себи била тешка казна. Један одломак из дневника Франсоа Лепајера пружа кратак преглед живота на броду: „Године 1840. прошли смо поред Рта добре наде [Јужна Африка] у потпалубљу Буфала, где је било најужасније јер је непрестано било мрачно; морали смо бити послушни строгим правилима; стално нас је изједала гамад и мучила врућина, а врхунац наше патње била је глад.“

Иронично је да су ти бродови за робијаше били познати по најбољем здравственом стању робијаша и по томе што су имали записе о безбедном путовању по мору. Због стимулација које је пружила британска влада, стопа смртности је на њима од 1788. до 1868. била мања од 1,8 посто. Насупрот томе, између 1712. и 1777. од 3 до 36 посто несрећних путника на бродовима за робијаше умрло је на путовању. Да, чак је и на бродовима који су превозили слободне емигранте из Европе у Америку била већа стопа смртности него на бродовима за робијаше!

Разнолик пртљаг

Један од кључних разлога за овако високу стопу преживљавања био је тај што су робијаши били млади. Франсоа је био у својим тридесетим, што је значило да је релативно стар за једног робијаша. Већина је имала између 16 и 25 година, а неки су имали чак само 11 година. Мушких заробљеника је било више него жена, а однос је био већи од 6 напрема 1.

Већина људи који су транспортовани били су из Уједињеног Краљевства. Више од половине били су Енглези, трећина је била из Ирске, а неколико хиљада из Шкотске. Неки, као Франсоа, били су из тако удаљених делова Британске империје као што су места која су данас позната као Канада, Индија, Малезија, Шри Ланка и чак мало острво Малта.

Ови принуђени имигранти донели су са собом импресиван низ талената и вештина. Међу њима су били месари, казанџије, ливци, тесари, кувари, шеширџије, кројачи и ткалци. У службеним записима утврђено је на хиљаде посебних занимања, што представља приказ британске радне снаге.

Изгледа да су робијаши често били боље образовани него радничка класа која је остала у својој домовини. Три четвртине од укупног броја оних који су стигли у Нови Јужни Велс знало је да чита и пише. У поређењу с тим, само је мало више од половине становништва у Британији могло да се потпише у књигу венчаних.

Отмицом, убиством и побуном особа је могла зарадити карту за Ботанички залив, али могла ју је добити и по много „нижој цени“. Отварање неког места за забаву у недељу, крађа марамице или једноставно расправљање о Светом писму могли су довести до путовања на јужну хемисферу.

Живот у новој земљи

Сурово батинање, непрестана окрутност и нељудски услови живота биле су у почетку најуобичајеније слике робијашког живота у Аустралији. То је била реалност за неке, али многи су прошли боље него у земљи из које су дошли.

Развијен је један систем у ком је робијашима могло бити додељено да раде за слободне насељенике и службенике или чак и за себе. Тако, уместо да током целе своје казне буду ланцима привезани за бригаду заробљеника која гради путеве, они су могли да раде свој занат или да уче још неки. На пример, Јов је добио да ради за једног имућног али доброг земљопоседника и да учи за сточара на једном од његових поседа у околини Сиднеја.

Робијашима је било одређено да раде пет и по дана, то јест 56 сати недељно. Вредно је запазити да је то било мање него што је у то време морала да издржи већина фабричких радника у Британији, који су сваког дана радили од изласка до заласка сунца. Робијаши су могли да наплате сваки посао који су урадили после прописаног радног времена, и често су водили мале послове ван радног времена, као што је продавање покошене траве за сточну храну.

 Премда се бич могао слободно користити, једно истраживање показује да 66 посто робијаша у Новом Јужном Велсу ниједном није било бичевано или је само једном бичевано током своје казне. То значи да они нису били ништа више шибани него људи који су служили у британској армији или у ратној морнарици.

Ове чињенице, заједно с могућношћу да робијаши добију своју властиту земљу на крају казне, учиниле су да депортовање за неке буде пожељно. Везано за претње затвореницима да ће бити депортовани, В. Коп управник озлоглашеног затвора Њугејт у Лондону је 1835. године рекао: „Од двадесет затвореника, деветнаест би волело да иде.“ А управник једног другог затвора је о својим затвореницима рекао: „Од стотину њих деведесет деветоро би јако волело да оде.“

Мрачнија страна

Онима који су и даље били непослушни закону живот је могао бити врло бедан. Један извештај каже: „Депортовање није обична казна, то је низ казни које су обухватале сваку врсту људске патње.“ Покретање млина била је једна таква казна. Франсоа описује то на следећи начин: „То је млин који меље жито, а покрећу га робијаши. Осамнаесторо њих се непрекидно пење на точак и својом тежином покреће точак и млин. Обично ови људи имају само један пар окова на ногама, али често им ставе и до три или четири пара, и присиљавају их да раде посао као и други, а ако не раде, шибају их без милости.“

Непослушне, заробљене жене носиле су гвоздени оковратник. Био је то оковратник с две избочине од којих је свака дуга најмање 30 центиметара. Ове монструозне ствари су сматране јединим средством којим су се жене могле држати у послушности.

Казнени дом као што је Порт Артур, источно од Хобарта у Тасманији, био је основан као место за строго кажњавање поново осуђиваних злочинаца. Суровост ових места може се проценити на основу једног службеног извештаја који каже: „Неки осуђеници су... више волели да умру него да остану у затвору и чинили су још неке злочине како би били погубљени.“

Неким изгнаним затвореницима најтеже је падала одвојеност од породице. Франсоа је написао: „Моја драга породицо коју толико волим, зар ће ме ово изгнанство тако дуг период раздвојити од вас, од свег што волим? О, та раздвојеност је жалосна и болна! Раздвојеност од нежне жене и нејаке деце која не знају за брижност оца пуног љубави! Драга породицо, често свој дух и срце подижем ка Небу не би ли можда Бог прекинуо ланац који ме веже за ово место и окончао моје изгнанство и тако ми допустио да се вратим својој драгој породици, свему за чим моје срце жуди.“

Допринос заробљеника

Године 1837. управник Бурк је рекао: „Захваљујући раду робијаша, марљивости и вештинама насељеника, Нови Јужни Велс се у периоду од педесет година претворио из једне пустоши у добру и напредну колонију.“ У то време, више од две трећине мушке радне снаге били су заробљеници или бивши заробљеници, који су помагали преосталом становништву сачињеном од слободних имиграната да остваре овај изузетан посао. По избору или стицајем околности, више од 90 процената свих заробљеника учинило је Аустралију својом домовином.

Када је био ослобођен, млади Јов је такође постао један од ових сталних житеља, оженио се, настанио и на крају постао праотац стотина становника Аустралије и Новог Зеланда. С друге стране, Франсоа је био један од оне мањине која се након ослобођења вратила својој постојбини и вољеној породици.

Од тог првобитног времена промене су се све брже одвијале и, у оквиру само три узастопне генерације, та „добра и напредна колонија“ прерасла је у вишенационалну земљу. Сада сваке године хиљаде људи из Азије, Канаде и Европе, укључујући и Британију, својевољно посете Аустралију или траже да остану тамо. Када стигну, наилазе на веома високе бетонске грађевине које покривају земљу коју су робијаши раскрчили, и велике асфалтиране путеве које су заробљеници утрли. Па ипак, чак и у вреви аустралијских савремених улица, старе грађевине од камена још увек сведоче о раду првих досељеника који су се против своје воље нашли на путу за Ботанички залив.

[Мапа/Слике на 20. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

БОТАНИЧКИ ЗАЛИВ

[Слике]

ЏЕЈМС КУК

ЏОЗЕФ БАНКС

[Извор]

Кук: Насликао John Weber/Dictionary of American Portraits/Dover; Банкс: Dickinson, W. Portrait of Sir Joseph Banks when Mr. Banks. Rex Nan Kivell Collection; NK10667. Уз дозволу National Library of Australia; Слика залива: Fittler, James. Sydney, New South Wales, са улазом у Порт Џексон. Уз дозволу National Library of Australia

 [Слика на 23. страни]

(горе) Сиднејски пословни центар изникао је на месту које је некад било познато као кажњеничка колонија Ботанички залив

[Слика на 23. страни]

Стара сиднејска болница, сада Државни музеј ковнице новца, саграђена захваљујући раду заробљеника

[Извор]

Image Library, State Library of New South Wales

[Слика на 23. страни]

Павиљони Хајд Парк; затвор који су осмислили и саградили робијаши

[Извор]

Hyde Park Barracks Museum (1817). Historic Houses Trust of New South Wales, Sydney, Australia

[Слика на 23. страни]

Велики Северни пут. Заробљеници су ручно, кроз пешчано брдо прокрчили овај 264 километра дуг пут. Он је повезивао Сиднеј и Ловачку долину близу Њукастла. Био је то један од најважнијих грађевинских подвига колоније

[Извор]

Managed by the National Parks and Wildlife Service, N.S.W.