Стражари који штите ваше здравље

„ДРАГА ГОСПОЂО“, рекао је лекар кад је испитао резултате анализа крви, „ваш имунолошки систем је прилично слаб.“ Вероника се већ неко време не осећа добро. Због сталних напада бронхитиса осећа се слабо и недавно је имала запаљење уха и надражујућу упалу синуса.

Шта су имунолошке реакције и зашто су толико важне? Како функционишу?

Заштићени од напада

Имунолошки систем обухвата компликовану мрежу молекула и специјалних ћелија које тесно сарађују у борби против инфекција. Ми се уздамо у то да ће нас имунолошки систем заштити од напада уљеза као што су бактерије и вируси.

Да бисмо то на сликовит начин приказали, можемо тело упоредити с једним древним градом. Један типичан град је обично био смештен на некој узвисици тако да се непријатељска војска могла видети још издалека. Тај град је био заштићен многим зидинама и капијама где су се налазили чувари и стражари. Град је под таквом заштитом био мирно место за живот. Уколико наше тело упоредимо с таквим градом, онда можемо боље разумети шта је потребно да би се оно одбранило од напада.

Прва линија одбране у нашем телу против инвазије клица јесу кожа и слузокожа (на пример она око носа и дуж грла). Наша кожа делује као важна физичка баријера. Милијарде клица које се налазе на површини наше коже одстрањују се перутањем горњих слојева коже.

Слузокожа није тако чврста као кожа и много је осетљивија. Међутим, у њој се налазе многе природне супстанце које се боре против клица. Једна таква супстанца, такозвани лизозим, налази се у сузама, пљувачки и зноју. Киселост зноја довољна  је да би се спречило умножавање многих клица, док лизозим убија клице уништавајући њихове ћелијске зидове. Зато животиња може да залечи своје ране једноставно лизањем.

Први стражари — бела крвна зрнца

Замислимо да су бактерије које проузрокују болести успеле да се преко ране или путем заразе пробију у наш „град“. Читава војска ћелија одмах ступа у акцију, и то само с једном сврхом — да уклоне клице које су продрле и да након тога доведу до опоравка од болести. Ћелије које се боре за одбрану тела зову се леукоцити, то јест бела крвна зрнца. Три важна типа белих крвних зрнаца у овој етапи борбе јесу моноцити, неутрофили и лимфоцити.

Кад моноцити „чују“ хемијске сигнале који указују на упалу на неком месту, они напуштају крвоток и продиру у нападнуто ткиво, где постају макрофаге, то јест „велике ждероње“. Тамо гутају све што је страно у организму. Поред тога, луче важне супстанце зване цитокини који припремају тело да се бори против инфекција. Поред других функција, цитокини изазивају грозницу. Грозница је користан феномен јер је то знак да је одбрамбени механизам ступио у акцију. Она може убрзати процес излечења и деловати као користан дијагностички показатељ.

Затим неутрофили „чују“ тај хемијски сигнал са захваћеног појаса и јуре у помоћ макрофагама. И они гутају бактерије. Када ти неутрофили угину, онда се избацују из тела у облику гноја. Стога је стварање гноја још један облик одбране. Зато се у овом случају може применити један латински израз који лекари вековима употребљавају: pus bonum et laudabile. То значи „добар и похвалан гној“. Његово формирање помаже у спречавању инфекција. Након што сваре клице, наши пријатељи макрофаге „представљају“, то јест показују делове клице лимфоцитима да би их упозорили на уљеза.

Лимфоцити су веома специјализоване „елитне јединице“ у борби против инфекција. Они стварају супстанце зване антитела, које се везују само за један посебан део клица. Постоје две главне скупине лимфоцита с различитим способностима. Прва скупина су Б-ћелије које производе антитела и ослобађају их у крвоток. Оне се називају и оружани корпус имунолошких реакција и одапињу своје стреле, то јест антитела, са изузетном прецизношћу. Ова антитела ће „тражити“ клицу коју познају и погодити њен витални део. Друга важна скупина лимфоцита, Т-ћелије, држе препозната антитела причвршћена на својој површини. Користе их да нападну непријатеља, упуштајући се у борбу прса у прса, да тако кажемо.

Прича постаје још замршенија. Једна подгрупа Т-ћелија, такозване Т-ћелије помоћници, помажу својим друговима, Б-ћелијама у лучењу великих количина антитела. Т-ћелије помоћници пре напада међусобно комуницирају. Недавна истраживања показују да ове ћелије узбуђено „разговарају“ користећи хемијске сигнале, размењујући информације о страном телу, и то се назива живахна конверзација.

Помоћ пружа још једна важна група, природне ћелије убице. Оне не производе антитела, али су спремне да убију ћелије које су због заразе постале „непријатељи“.  Тако и природне ћелије убице доприносе очувању телесног здравља.

На крају лимфоцити, уз помоћ своје имунолошке меморије, могу да запамте обележја неке клице, као да имају податке о њој у неком свом фајлу. Тако, ако се та врста клице икада поврати, лимфоцити већ имају специфична антитела која ће је сместа уништити.

Макрофаге, ћелије које покрећу наше имунолошке реакције, такође помажу у довршавању посла тиме што остају на месту збивања да помажу у смиривању запаљења. Оне са захваћеног појаса одстрањују мртве ћелије и делове ћелија, то јест све отпатке који су након борбе остали на „бојишту“ те тако у „град“ враћају ред и мир.

Кад је одбрана слаба

Ово што смо сад испричали јесте само кратак приказ тога како се сматра да функционише наша имунолошка одбрана. Међутим, одбрана може да буде слаба из неколико разлога: могу то бити примарни дефекти имунолошког система који су урођени и секундарни које човек стиче због болести.

Једна од најозбиљнијих оваквих болести јесте сида, страшна пандемија која је избила током 1980-их. Проузрокује је вирус људске имунодефицијенције“ (ХИВ), који имунолошки систем може да погоди у само срце, постепено уништавајући једну посебну врсту лимфоцита. Тако је избачен из строја један изузетно важан део телесне одбране. Након тога се инфекције враћају и никада се у потпуности не искорене. У ствари, оне постају све горе, а тело остаје без средстава да се само брани. То је као разрушен град без зидова који свако може да освоји.

На сву срећу, нису сва слабљења имунитета тако озбиљне природе. Вероника, поменута у уводу, има мали недостатак једне врсте антитела која се обично налазе у слузокожи, нарочито у дисајним путевима. То објашњава њене сталне и упорне инфекције.

Вероника се опоравила. Након лекаревог објашњења, решила је да савесно примењује лечење које јој је он преписао. Када је преболела синуситис, пристала је да прима инјекције које ће стимулисати стварање антитела. a Такође је оставила пушење и успела да се више одмара. Убрзо јој се здравље умногоме побољшало.

Ми смо створени да живимо у добром здрављу. Када размишљамо о чудесној сложености имунолошког система и других замршених механизама људског тела, испуњени смо дивљењем и захвалношћу због мудрости нашег Створитеља (Псалам 139:14; Откривење 15:3). Због садашње људске несавршености немамо увек добро здравље, али, Божја надахнута Реч нас уверава да ће у новом свету који ускоро долази људи бити враћени до савршенства ума и тела, тако да „нико од становника неће рећи: болестан сам“ (Исаија 33:24, ДК).

[Фуснота]

[Оквир на 13. страни]

ЛИНИЈЕ ОДБРАНЕ:

• КОЖА И СЛУЗОКОЖА

• ЛЕУКОЦИТИ, ТО ЈЕСТ БЕЛА КРВНА ЗРНЦА

Моноцити се пробијају кроз захваћено ткиво и гутају бактерије које нападају

Неутрофили помажу у гутању бактерија и избацују се из тела у облику гноја

Лимфоцити поседују имунолошку меморију; ако се иста врста клице поврати, антитела је сместа уништавају

• Б-ћелије ослобађају антитела попут прецизно одапетих стрела које „траже“ клице и нападају их

• Т-ћелије помажу у стварању антитела која се упуштају у борбу с клицама „прса у прса“

—Т-ћелије помоћници помажу Б-ћелијама да луче велике количине антитела

—Природне ћелије убице директно убијају инфициране ћелије без стварања антитела

[Слика на 15. страни]

Бела крвна зрнца нападају бактерије

[Извор]

Lennart Nilsson