Таласи убице — митови и чињенице

СУНЦЕ је зашло само неколико минута раније. Тог мирног петка, 17. јула 1998, мушкарце, жене и децу из неколико других малих села северне обале Папуа Нове Гвинеје изненада је погодио земљотрес јачине 7,1. „Главни удар“, наводе из Scientific American, „тресао је обалу дуж 30 километара (скоро 19 миља)... те одједном далеко од обале деформисао океанско дно. Последица је да се обично равна површина мора нагло издигне и настаје језиви цунами.“

Један посматрач каже да је чуо нешто што му је личило на грмљавину у даљини која је постепено утихнула док се морска вода полако повлачила испод ознаке за најнижу осеку. Неколико минута касније, опазио је први талас висок око три метра. Талас га је сустигао док је покушавао да побегне. Други, већи талас, сравнио је његово село са земљом, а њега одбацио скоро километар далеко, у оближњу мангрову шуму. „Делови рушевина по врховима палми указивали су да су таласи били високи и до 14 метара“, извештава Science News.

Те вечери су џиновски таласи однели најмање 2 500 живота. Као иронија судбине, једна фабрика дрвне грађе приложила је касније грађу за нове школе, а деце за школу дословно није било. Скоро сва деца — њих преко 230 — погинула су у цунамију.

Шта је цунами?

Цунами је јапанска реч која значи „лучки талас“. То је „одговарајући израз“, каже књига Tsunami!, „јер ти џиновски таласи често доносе смрт и уништење јапанским лукама и приобалним селима.“ Шта овим неманима од таласа даје ту страховиту снагу и величину?

 Цунами се понекад називају и плимски таласи. Строго узевши, међутим, плимски таласи су једноставно подизање и спуштање таласа које зовемо морским менама које настају гравитационим привлачењем Сунца и Месеца. Чак и велики таласи — понекад и преко 25 метара — гоњени снажним ветровима, не могу се упоредити с цунамијима. Уколико бисте ронили испод ових плимских таласа, установили бисте да њихова јачина опада што дубље роните. На одређеној дубини, вода једва да је узбуркана. Али то није случај код цунамија. Они су јаки од површине мора до самог океанског дна, чак и ако је вода километрима дубока!

Цунами сеже у дубине зато што га обично проузрокује геолошка активност на морском дну. Због тога научници понекад говоре о цунамијима као о сеизмичким таласима. Морско дно може да се издигне, подижући стуб воде и стварајући благо испупчење, које се може протезати 25 000 квадратних километара. Или морско дно може и да се улегне, те на кратко створи улегнуће површине океана.

У сваком случају, гравитација проузрокује да та вода осцилира горе-доле — што је кретање које изазива серију концентричних таласа попут оних који настају кад баците камен у језерце. Овај феномен руши популаран мит да су цунами само појединачни таласи који су се одметнули. Уместо тога, они се лепезасто шире тако да образују један низ таласа који се појављују у једнаким интервалима. Цунами такође могу бити изазвани вулканским ерупцијама или одроњавањем морског дна.

Једна од најразорнијих забележених серија цунамија појавила се августа 1883, експлозијом вулкана Кракатау у Индонезији. Неки од таласа су се издигли изнад нивоа мора чак 41 метар и збрисали око 300 приобалних градова и села. Број смртних случајева вероватно је био преко 40 000.

Двојак карактер цунамија

Таласи које проузрокују ветрови никада не иду брже од 100 километара на час, премда су обично много спорији. „Цунами таласи, с друге стране“, наводи књига Tsunami!, „ у дубоким водама океанског басена могу путовати брзином млазног путничког авиона, запањујућом брзином од 800 километара на час, па чак и брже.“ Међутим, упркос својој брзини, они нису опасни у дубинама. Зашто?

Као прво, зато што је на отвореном мору тај талас обично нижи од три метра; и друго,  зато што тај талас од једног брега таласа до другог може бити километрима дугачак и зато образује један благи нагиб. Зато цунами могу проћи испод бродова, а да не буду ни примећени. Један капетан брода који је пловио далеко од једног хавајског острва није ни приметио да је цунами прошао све док није угледао како огромни таласи тутње по удаљеној обали. Опште правило безбедности на мору за бродове јесте да дођу до воде дубоке барем 100 хвати то јест 180 метара.

Цунами мењају своју нарав како се приближавају копну и улазе у плиће воде. Тамо трење с морским дном успорава талас — али не равномерно. Задњи крај таласа је увек у дубљој води него што је то предњи и зато путује мало брже. У ствари, тај талас се сабија и његова смањена брзина доводи до раста висине таласа. У међувремену, сустижу и последњи крајеви таласа који путују у једнаким интервалима и гурају предње таласе.

У својој последњој фази, цунами до обале може стићи као разорни талас или као водени зид са изненадним изливом воде, али много чешће као плимна поплава која брзо надире много изнад ознаке за нормалну плиму. Вода може да нарасте преко 50 метара изнад уобичајеног нивоа мора и да носи крш, рибе, чак и громаде корала са стотина метара дубине, бришући све на свом путу.

Појављивање цунамија може да завара, јер први знак није увек појављивање воденог брега који јури према обали. Може то бити управо супротно — ненормално повлачење воде које оставља суве плаже, заливе, луке као и рибе које млатарају по песку то јест муљу. Ови први знаци зависе од тога који део таласа први стиже на обалу — брег или доља. a

Када плажа остане без воде

Било је мирно вече 7. новембра 1837. на хавајском острву Мауи. Око седам сати увече, објашњава књига Tsunami!, вода је почела да се повлачи с плаже, остављајући откривене гребене и рибе на сувом. Многи узбуђени острвљани пожурили су да покупе рибу, али само мали број особа које су биле присебније, потрчао је према некој узвисини, вероватно знајући одраније шта ће се десити. Ускоро се сручио застрашујући налет воде и цело село са 26 кућа од шибља, заједно са становницима и њиховом стоком, однео 200 метара од обале и бацио их у једно језерце.

Те исте вечери, хиљаде и хиљаде особа окупиле су се због једне религиозне службе на обали једног другог острва. И још једном је изненадно повлачење воде навело радознале Хавајце да масовно потрче према плажи. А онда се ниоткуд појавио један џиновски талас 6 метара  изнад знака нормалне плиме и сјурио се обалом „брзином тркачког коња“, према речима једног посматрача. Воде које су се повукле однеле су чак и добре пливаче у море, где су се неки удавили од исцрпљености.

Колико често се појављују?

„Од 1990“, каже Scientific American, „10 цунамија је однело преко 4 000 живота. Свеукупно су широм света забележена 82 цунамија — што је много већа стопа од просечних 57 по деценији.“ Међутим, додаје часопис, овај извештени пораст се у многоме приписује бољим комуникационим везама, док је велики број смртних случајева делимично и због пораста становништва на приморским подручјима.

Нарочито је Тихи океан познат по цунамијима зато што је његов басен сеизмички најактивнији. У ствари, „тешко да прође година без барем једног разорног цунамија негде у Тихом океану“, каже једно реферално дело, наводећи још да су „у току протеклих педесет година, 62 посто свих погубних земљотреса у Сједињеним Државама били изазвани цунамијем“.

Могу ли се предвидети?

Између 1948. и 1998, око 75 посто упозорења на цунами, издатих на Хавајима, била су лажна упозорења. Разумљиво је што такав извештај изазива спокојство. Међутим, сада је у развоју много бољи систем откривања у који је укључена и савремена технологија. У самој сржи овог бољег система откривања налази се регистратор притиска на дну (BPR), који се као што му име показује, поставља стотинама метара дубоко, на само дно океана.

Овај веома осетљив инструмент може да региструје разлике у притиску воде док изнад пролази цунами — чак и онај не већи од једног центиметра. Користећи звучне таласе, BPR преноси податке до једне посебне бове, која то онда прослеђује до сателита. Затим сателит тај сигнал преноси до центра за издавање упозорења на цунами. Научници су сигурни да ће овај прецизнији систем за давање раног упозорења смањити број лажних узбуна.

Можда су најважнији фактори у унапређивању безбедности — свест јавности и образовање. Чак и најбољи систем за упозоравање је бескористан уколико га људи игноришу. Стога, уколико живите у ниској приобалној области где се јављају цунами, а локалне власти огласе упозорење на њих, или уколико осетите земљотрес или угледате необично повлачење воде, сместа потражите неку узвисицу. Упамтите, на отвореном мору цунами може да иде брзином млазног авиона, и кад дође близу обале задржава доста велику брзину. Зато, уколико угледате талас, вероватно нећете моћи да умакнете. Међутим, уколико избије цунами док ви на отвореном мору уживате у крстарењу или у риболову, можете да се опустите — ваша шоља кафе или чаша вина на столу вероватно се неће ни померити.

[Фусноте]

[Дијаграм на 25. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

Цунами често настају због сеизмичких поремећаја на океанском дну

РАСЕД

ФОРМИРАЊЕ

ШИРЕЊЕ

ПЛАВЉЕЊЕ

[Дијаграм на 27. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

Нова технологија, која користи детекторе у дубинама океана, настоји да предвиди цунамије

САТЕЛИТСКА ВЕЗА

БОВА

ХИДРОФОН

СИДРО

ЗВУЧНА ВЕЗА

ДЕТЕКТОР ЦУНАМИЈА

5 000 метара

[Извор]

Karen Birchfield/NOAA/Pacific Marine Environmental Laboratory

[Слика на 25. страни]

Цунами је набио даску у ову камионску гуму

[Извор]

U.S. Geological Survey

[Слике на 26. страни]

Светионик Шкотски врх на Аљасци пре него што је ударио цунами 1946 (лево)

Након тога, потпуно уништен (горе)

[Извор]

U.S. Coast Guard photo

[Извор слике на 24. страни]

U.S. Department of the Interior