Рат нас није зауставио у проповедању

ИСПРИЧАО ЛЕОДЕГАРИО БАРЛАН

Током Другог светског рата, 1942. године, Јапан и Сједињене Државе су се бориле за Филипине, моју домовину. Налазио сам се у планинском селу Табонану, где су ме заробили тамошњи герилци који су се борили против Јапанаца. Тукли су ме, оптуживали да сам шпијун и претили да ће ме погубити. Дозволите ми да објасним како сам доспео у ову ситуацију и како сам преживео.

РОДИО сам се 24. јануара 1914. у граду Сан Карлосу, у покрајини Пангасинан. У 1930-им отац ме је послао да студирам пољопривреду. Сваке недеље сам присуствовао мисама на којима би свештеник говорио о Јеванђељима — Матејевом, Марковом, Лукином и Јовановом. Због тога сам желео да их прочитам.

Једног дана сам отишао у самостан да од новца који сам зарадио од продаје поврћа купим Јеванђеља. Уместо њих дали су ми брошуру Пут до неба, а у њој нису била Јеванђеља. То ме је разочарало. Касније сам, још увек желећи да имам Јеванђеља, отпутовао у Манилу. Тамо ми је мој ујак, који је био Јеховин сведок, дао комплетну Библију.

У Манили сам упознао неколико Сведока код којих ме је импресионирало то што су знали да цитирају стихове. Од њих сам добио задовољавајуће одговоре на многа питања. На крају ме је мој ујак Рикардо  Усон повео на састанак у подружницу Јеховиних сведока. Када смо били близу запалио сам цигарету. „Баци то“, рекао је ујак. „Јеховини сведоци не пуше.“ Зато сам бацио цигарету и никада више нисам пушио. Упознао сам Џозефа Дос Сантоса, надгледника подружнице, као и неке друге Сведоке. Данас се, након свих ових деценија, још увек сећам те дивне браће.

Жеља да служим Богу

У октобру 1937, док сам студирао на пољопривредном факултету у Лос Бањосу, нисам више одлазио на мисе. Уместо тога, читао сам само Библију и литературу коју ми је дао ујак. Група Јеховиних сведока је посетила студентски град и након разговора са Елвиром Алинсод, једном од њих, добио сам јаку жељу да служим Јехови.

Када сам својим професорима рекао да планирам да прекинем са школовањем, питали су ме: „Ко ће те издржавати?“ Објаснио сам да сам сигуран да ће ме Бог издржавати ако му служим. Када сам прекинуо са школовањем отишао сам у канцеларију Watch Tower Societyja и представио се као волонтер, рекавши: „Прочитао сам Лојалност, Богатство и Где су мртви? Сада желим да пуновремено служим Јехови.“ Упутили су ме на покрајину Себу да се придружим тројици пионира, како се зову пуновремене слуге Јеховиних сведока.

Мој почетак у проповедању

Када сам стигао на острво Себу, 15. јула 1938, у пристаништу ме је дочекао Салвадор Ливаг. Следећег дана сам почео са службом од куће до куће. Нико ме није поучио. Само бих станару дао карту сведочанства која је објашњавала наше дело. У ствари, знао сам само две речи на себуану, локалном језику. Тако је почео мој први дан у служби.

Када би почели са сведочењем у неком новом граду, имали смо обичај да прво одемо у општину. Тамо би брат Ливаг сведочио градоначелнику; Пабло Баутиста шефу полиције; а Конрадо Даклан судији. Ја бих разговарао са управником поште. Затим бисмо посетили аутобуску станицу, полицијске зграде, продавнице и школе. Уз то би посећивали и људе код њихових кућа. Представљали смо библијско помоћно средство за проучавање Непријатељи. Опонашајући начин на који су моји другови давали сведочанство, мало-помало научио сам да говорим себуано и почео сам да делим књиге. За три месеца смо завршили целу покрајину Себу — 54 града. Затим сам питао брата Ливага: „Могу ли сада да се крстим?“

„Не још брате“, одговорио је он. Затим смо прешли на друго острво Бохол и проповедали тамо месец и по дана у још 36 градова. Опет сам питао да се крстим. „Не још брате Барлан“, рекли су ми. И тако, завршивши с Бохолом и онда са острвом Камигин, отишли смо на велико острво Минданао и проповедали у граду Кагајану де Ору.

Тада се нашој групи придружио Вирхињо Круз. Он је био учитељ у основној школи, али је дао отказ да би постао пионир. Ишли смо даље у друге градове и на крају дошли на језеро Ланао. Док смо тамо били, опет сам питао да ли могу да се крстим. Напокон, 28. децембра 1938, после отприлике шест месеци пионирења, брат Круз ме је крстио у језеру Ланау у граду Лумбатану.

Награђени због поуздања у Бога

Касније сам отишао да радим с три пионира у Негросу Оксиденталу. То су били Фулхенсјо де Хесус, Есперанса де Хесус и Нативидад Сантос, коју смо звали Нати. Заједно смо проповедали по многим градовима у тој покрајини. Стварно смо морали да се потпуно поуздамо у Јехову, јер су понекад наша финансијска средства била бедна. Једном смо хтели да нађемо рибу да би је јели уз пиринач. Срео сам једног човека на обали и питао га да купим нешто рибе од њега, али је он сву рибу  однео на пијацу. Међутим, понудио ми је једну коју је одвојио за себе. Питао сам га колико кошта. „Није важно“, рекао је. „Узми је.“

Захвалио сам му. Али док сам одлазио, схватио сам да једна риба неће бити довољна за нас четворо. Пролазећи поред једног поточића изненадио сам се када сам на једном камену угледао рибу, још увек мокру. Помислио сам: ’Можда је мртва.‘ Отишао сам да је узмем и зачудио се када сам видео да је жива. Зграбио сам је и чврсто је држао, одмах се сетивши Исусовог обећања: „Стално, дакле, тражите најпре краљевство и Божју праведност, а све ће вам се ово друго додати“ (Матеј 6:33).

Проповедање усред рата

Када је наша група пионира порасла на деветоро, формиране су две групе. Наша је додељена на Себу. Тада је био децембар 1941. и Други светски рат је на Филипинима узимао маха. Док смо се налазили у граду Тубурану, један филипински поручник је у поноћ дошао код нас. „Децо, пробудите се“, рекао је. „Војници вас траже.“ Били смо осумњичени да смо јапански шпијуни и зато су нас остатак ноћи саслушавали.

Након тога су нас стрпали у градски затвор. Оружане снаге САД у граду Себуу тражиле су од нас да им дамо по примерак од сваке наше књиге да би видели да ли смо јапански шпијуни. Мноштво људи нас је из радозналости посећивало у затвору, да би видело како изгледају они који су оптужени за јапанске шпијуне. Неки су нам постављали питања, а ми смо им сведочили о Божјем Краљевству.

Након пет дана проведених у затвору, шеф полиције је примио телеграм од штаба америчке војске у којем је добио упутства да ослободи Јеховине сведоке. Међутим, он нам је наредио да више не проповедамо, јер је сада ратно време. Објаснили смо да не можемо да престанемо с проповедањем, јер од Бога имамо опуномоћење да то радимо (Дела апостолска 5:28, 29). Шеф се разљутио и рекао: „Ако наставите да проповедате, наредићу људима да вас убију.“

Наредних дана шеф полиције је гледао да нас поново ухапси. А онда нас је нека група америчких војника зауставила, и поручник по имену Соријано је питао сестру Сантос: „Хоћете ли да престанете с проповедањем?“

„Не“, одговорила је она.

„А ако вас ставимо пред стрељачки вод?“, питао је.

„То неће променити нашу одлуку“, објаснила је она.

Тада су нас све потрпали у камион и одвели до Себуа, где смо се појавили пред пуковником Едмандом. Поручник Соријано нас је представио рекавши: „Ово су Јеховини сведоци. Они су јапански шпијуни!“

 „Јеховини сведоци?“, питао је пуковник. „У Америци сам сасвим добро упознао Јеховине сведоке. Они нису шпијуни! Они су неутрални.“ Затим се окренуо према нама и рекао: „Зато што сте неутрални, нећете бити ослобођени.“ Касније, након што смо неко време били затворени у складишту, пуковник Едманд је опет разговарао с нама и питао: „Јесте ли још увек неутрални?“

„Да господине, јесмо“, одговорили смо.

„Онда нећете бити ослобођени“, рекао је, „јер ако вас ослободимо, ви ћете наставити да проповедате, па ће они које преобратите постати неутрални. И ако сви ураде тако, онда се нико неће борити.“

Слободни да опет проповедамо

Касније су нас пребацили у затвор у Себуу. Десетог априла 1942. Јапанци су извршили инвазију на град. Бомбе су свуда падале, и избио је велики пожар! Надзорник је видео сестру Сантос, чија је ћелија била у близини предњег дела затвора. „О, не! Јеховини сведоци су још увек унутра!“, викнуо је. „Отворите врата и пустите их!“ Захвалили смо Јехови за Његову заштиту.

Одмах смо пошли према планинама да нађемо друге Сведоке. Нашли смо једног од њих у граду Компостели. Раније је он преузимао вођство у делу проповедања, али је сада одлучио да престане с проповедањем и пресели се у Себу и развије неки посао продајући разне ствари. Међутим, наша одлука је била да наставимо с проповедањем о Божјем Краљевству, шта год да се догоди.

Имали смо доста брошура Утеха за све који плачу и напорно смо радили да их уручимо људима. Међутим, многи су покушавали да нас заплаше тиме што су говорили да ће нам Јапанци одсећи главе ако нас виде. Убрзо је био организован антијапански герилски покрет, и онај човек који је престао с проповедањем и преселио се у Себу ради бизниса био је ухапшен. Ражалостило нас је када смо сазнали да су га оптужили за јапанског шпијуна и да су га погубили.

Оптужени да смо шпијуни

У међувремену смо наставили да проповедамо у планинама. Једног дана смо сазнали да има нека заинтересована жена, али да би дошли до ње, морали смо да прођемо неколико герилских стража. Дошли смо до села Мангабон, где је жена становала, али нас је тамо група војника пронашла и повикала: „Шта радите ви овде?“

„Ми смо Јеховини сведоци“, одговорили смо. „Хоћете ли да чујете поруку коју  преносимо преко фонографа?“ Када су повољно одговорили, пустио сам плочу Вредност спознања. Након тога су нас претресли и испитивали, а затим су нас одвели у герилски штаб у селу Табонану. Молили смо се Јехови за заштиту, јер се причало да скоро свако ко буде одведен тамо буде погубљен.

Ставили су нас под стражу и малтретирали. То нас је довело до ситуације коју сам описао на почетку, када су ме тукли и када је поручник показао на мене и рекао: „Ти си шпијун!“ Још неко време су нас малтретирали, али уместо да нас погубе, осудили су нас на тежак рад.

Мој брат Бернабе је био један од пионира који су били затворени у Табонану. Сваког јутра се од нас затвореника тражило да певамо „Боже благослови Америку“ и „Боже благослови Филипине“. Уместо тога, ми Сведоци смо певали „Ко је на Господовој страни?“ Једном је официр на дужности викнуо: „Свако ко не буде певао ’Боже благослови Америку‘ биће обешен на ову акацију!“ Али упркос таквим претњама, нико од нас није био убијен. На крају су нас пребацили у друге логоре. Коначно су стигли моји папири за ослобођење с датумом од јула 1943. До тада сам био у затвору осам месеци и десет дана.

Читав животни век у проповедању

Наша жеља да видимо заинтересоване особе којима смо раније проповедали покренула нас је да препешачимо 60 километара до града Толеда. Тамо смо успоставили редовне састанке, и многи људи су се на крају крстили. Коначно се рат завршио 1945. Две године касније, скоро девет година по крштењу, био сам у могућности да први пут присуствујем конгресу, који се одржао на хиподрому Санта Ана, у Манили. Око 4 200 особа се окупило за јавно предавање „Радост свих људи“.

Пре него што је рат започео, на Филипинима смо имали око 380 Сведока, али их је до 1947. било око 2 700! Отада сам имао многе предности у Јеховиној служби. Од 1948. до 1950. служио сам као путујући надгледник у области Суригао. Године 1951. оженио сам се Нативидадом Сантос, која је током рата храбро проповедала с нашом групом. Након венчања, од 1954. до 1972, служили смо у путујућем делу широм Минданаоа.

Да бисмо били близу наших остарелих родитеља и помагали им, 1972. године постали смо специјални пионири. Иако смо обоје у својим 80-им и даље смо пионири, а заједно смо провели више од 120 година у пуновременој служби. Каква је то радост за нас када видимо да је број оних који објављују добру вест о Божјем Краљевству на Филипинима порастао на више од 130 000! Желимо да помогнемо још многима да схвате да је Божје Краљевство једина нада за прави мир и срећу на земљи.

[Истакнути текст на 22. страни]

Били смо осумњичени да смо јапански шпијуни и зато су нас остатак ноћи саслушавали.

[Слика на 23. страни]

С нашим пријатељима на острву Бохол, 1963. године. Моја супруга и ја смо четврти и пети с десна

[Слика на 24. страни]

Са супругом данас

[Извор слике на 20. страни]

Слика у позадини: U.S. Signal Corps photo