Гледиште Библије

Да ли треба да одлазимо на хришћанске састанке?

„НЕКАДА сам одлазио у цркву, али више не.“ „Мислим да Бога могу обожавати било где, а не само у некој цркви.“ „Верујем у Бога и у Свето писмо, али не верујем да треба ићи у цркву.“ Да ли сте чули сличне изјаве? Људи све више и више говоре овако нешто, поготово на Западу. Они који су некада одлазили у цркву више не мисле да је то неопходно. Шта Библија говори о одлажењу у цркву?

У преводу Даничић-Караџић речи „црква“ и „цркве“ појављују се више од 80 пута. Други преводи такође користе ове изразе. Грчка реч преведена као „црква“ дословно значи „сазивање“ или другим речима, окупљање људи. На пример, у Делима апостолским 7:38, у преводу ДаничићКараџић за Мојсија се говори да је био „у цркви у пустињи“, то јест са окупљеном Израелском нацијом. У једном другом случају Писмо каже да се ’подигла велика хајка на цркву‘, што се односило на заједницу хришћана у Јерусалиму (Дела апостолска 8:1, Бакотић). У једном од својих писама, Павле поздравља ’цркву у [Филимоновом] дому‘, локалну скупштину која се тамо састајала (Филимону 2, Чарнић).

Јасно је да израз „црква“ онако како је Библија означава не значи место обожавања већ групу обожавалаца. Потврђујући то, Климент Александријски, учитељ религије из другог века, написао је: „Не место, већ скупштину изабраних ја називам црквом.“ Ипак, морају ли хришћани бити присутни на неком специфичном месту или у некој згради да би њихово обожавање било прихватљиво Богу?

 Обожавање у Израелској нацији

По Мојсијевом закону, од свих Јеврејских мушкараца се захтевало да буду присутни на једном одређеном месту за време три годишње прославе. Такође су биле присутне и многе жене и деца (Поновљени закони 16:16; Лука 2:41-44). У извесним приликама свештеници и Левити су поучавали окупљени народ тако што су читали из Божјег закона. Они су ’читали разне делове закона, разлагали смисао њихов да би се разумело оно што су читали‘ (Немија 8:8). Што се тиче сабатних година, Божја смерница је била следећа: „Сабраћеш народ, људе и жене, децу и странце који буду на вратима твојим, да те чују и да се науче бојати се Јехове, Бога вашега, и држати и вршити све речи овога закона“ (Поновљени закони 31:12).

Само је у храму у Јерусалиму било могуће принети жртву Богу и добити смернице од свештеника (Поновљени закони 12:5-7; 2. Летописа 7:12). С временом су у Израелу били успостављени и други домови за обожавање — синагоге. То су била места за читање Писма и молитву. Ипак, храм у Јерусалиму је био главно место обожавања. То је илустровано извештајем библијског писца Луке. Он спомиње једну старицу која се звала Ана, и која „никад не изостајаше из храма, вршећи свету службу ноћ и дан с постовима и усрдним молитвама“ (Лука 2:36, 37). Право обожавање заједно с другим преданим особама било је средишна тачка у Анином животу. Други богобојазни Јевреји следили су сличан образац.

Право обожавање након Христове смрти

Након Исусове смрти његови следбеници више нису били под Мојсијевим законом нити се од њих захтевало да обожавају у храму (Галатима 3:23-25). Ипак, они су се и даље састајали да би се молили и проучавали Божју Реч. Они нису имали неке раскошне зграде већ су уместо тога користили куће и јавна места (Дела апостолска 2:1, 2; 12:12; 19:9; Римљанима 16:4, 5). Без ритуала и помпи, састанци хришћана у првом веку одражавали су дивну једноставност.

Библијска начела која су се научавала на тим састанцима сијала су попут дијаманата усред моралне тмине Римског царства. Неки неверници који су први пут присуствовали само су могли да ускликну: „Бог је стварно међу вама“ (1. Коринћанима 14:24, 25). Да, Бог је стварно био међу њима. „Тако су се скупштине [„цркве“, БА, ДК] заиста учвршћивале у вери и њихов број је растао из дана у дан“ (Дела апостолска 16:5).

Да ли би хришћанин из тог времена могао да има Божје одобравање у случају да обожава у паганским храмовима или на неки свој начин? Библија даје јасне смернице о тој ствари: обожаваоци које је Бог одобравао морали су да постану део једине праве цркве, или скупштине, ’једног тела‘ правих обожавалаца. То су били Исусови ученици, познати као хришћани (Ефешанима 4:4, 5; Дела апостолска 11:26).

Како је данас?

Уместо да нас охрабрује да обожавамо у цркви, Библија нас охрабрује да обожавамо с црквом, ’скупштином живог Бога‘, која представља људе који „обожавају духом и истином“ (1. Тимотеју 3:15; Јован 4:24). Религиозни састанци које Бог одобрава треба да поучавају људе „светом понашању и оданости Богу“ (2. Петрова 3:11). Они треба да помогну присутнима да постану зрели хришћани који могу да „разликују исправно и неисправно“ (Јеврејима 5:14).

Јеховини сведоци настоје да следе пример хришћана из првог века. Више од 91 400 скупштина широм света редовно се састају да би проучавали Библију и охрабривали једни друге, чинећи то у Дворанама Краљевства, приватним кућама и на другим местима. То је у складу с речима апостола Павла: „Пазимо једни на друге подстичући се на љубав и добра дела, не остављајући своје састанке“ (Јеврејима 10:24, 25).