Шта можемо научити из прошлости?

„За историчаре не постоји ништа прече од приказивања узрока и последица“ (ГЕРАЛД ШЛАБАХ, ДОЦЕНТ ИСТОРИЈЕ).

ИСТОРИЧАРИ често постављају питања попут — како су се и зашто десиле неке ствари? На пример, историја нам говори да је Римско царство пало. Али, зашто је пало? Да ли је то због корупције или трагања за задовољствима? Да ли је то царство постало превелико, а одржавање његове војске прескупо? Да ли је Рим једноставно имао превише веома моћних непријатеља?

Недавно је у Источној Европи, у једној земљи за другом, готово преко ноћи пао комунизам који се некада сматрао претњом Западу. Али зашто је пао? И које се поуке могу извући? То су питања на која историчари настоје да одговоре. Али, до које мере у пружању одговора личне склоности утичу на њихов суд?

Да ли можемо веровати историји?

Историчари су пре детективи него научници. Они истражују, испитују и оспоравају извештаје из прошлости. Намера им је да нациљају истину, али им је циљ често магловит. То је делимично зато што се њихов посао у великој мери бави људима, а историчари не могу да читају мисли — посебно не мисли оних који су мртви. Историчари можда имају и нека предубеђења и предрасуде. Зато је понекад и најбоље дело у ствари тумачење — из перспективе самог писца.

Наравно, то што историчари имају своја гледишта не мора одмах значити да су њихова дела нетачна. Библијске приповести у књигама Самуиловој, Краљевима и Летописа обухватају паралелне извештаје које су написала петорица људи, па ипак се може показати да не садрже неке значајније противречности или нетачности. Исти је случај и с четири Јеванђеља. Многи писци Библије су забележили чак и своје мане и непромишљене грешке — нешто што се ретко виђа у световним делима (Бројеви 20:9-12; Поновљени закони 32:48-52).

 Поред могућих предрасуда, још један важан чинилац који треба размотрити када се чита историја јесте пишчев мотив. „Било која историја изречена од оних који су на власти, или од оних који се јагме за власт или од њихових пријатеља, мора се примити с крајњим подозрењем“, каже Мајкл Станфорд у свом делу A Companion to the Study of History. Сумњиви мотиви су очигледни и када историјска дела одишу прикривеним или чак отвореним позивом на национализам и патриотизам. Нажалост, то се каткад налази и у школским уџбеницима. У једној земљи је тамошња владина одредба навела прилично отворено да је сврха учења историје „ојачати националистичка и патриотска осећања у срцима људи... зато што је познавање националне прошлости један од најважнијих потицаја за патриотско поступање“.

Искривљена историја

Понекад историја није само пуна предрасуда већ је и искривљена. На пример, бивши Совјетски Савез је „избрисао име Троцког из својих записа, тако да је нестала чињеница о постојању тог комесара“, наводи књига Truth in History. Ко је био Троцки? Он је био један од вођа руске бољшевичке револуције и то одмах до Лењина. Након Лењинове смрти, он се сукобио са Стаљином, затим био избачен из комунистичке партије и касније убијен. Чак му је и име уклоњено из совјетских енциклопедија. Слична извртања историје, која иду чак до те мере да се спаљују нонконформистичке књиге, јесу редовна појава у многим диктаторским режимима.

Међутим, искривљавање историје јесте древни обичај који потиче још из времена Египта и Асирије. Због поноса и сујете фараона, краљева и царева, о њима је настала ласкава историјска баштина. Тако су достигнућа редовно преувеличавана, док је све што је било незгодно или нечасно, као што су ратни порази, умањивано, уклањано или каткад чак није ни извештено. У оштрој супротности с тим, израелска историја записана у Библији обухвата како славне дане краљева и њихових поданика тако и њихове неуспехе.

Како историчари проверавају тачност старијих записа? Они их упоређују са старим пореским извештајима, кодексима закона, огласима на аукцијама робља, пословним и приватним писмима и рукописима, записима на комадима грнчарије, бродским дневницима и стварима нађеним у гробницама и гробовима. Овакве  збирке често пружају додатно или другачије светло на званичне списе. Тамо где постоје рупе или непоузданости, добри историчари ће то обично рећи, иако могу понудити своје теорије како би попунили празнине. У сваком случају, мудри читаоци ће упоредити више рефералних дела уколико траже једно уравнотежено објашњење.

Упркос свим изазовима с којима се историчар суочава, његово дело нуди много тога. Један историјски приручник објашњава: „Без обзира колико ју је тешко написати... светска историја је за нас важна, чак неопходна.“ Поред тога што нам отвара прозор у прошлост, историја може проширити наше разумевање садашњих људских прилика. Примера ради, брзо увиђамо да су и древни људи испољавали исте карактерне црте као и људи данас. Ове исте црте имале су велики утицај на историју те је можда због њих настала изрека да се историја понавља. Али, да ли је такво генерализовање ствари коректно?

Да ли се историја понавља?

Можемо ли тачно предвидети будућност на основу прошлости? Одређена врста догађаја се заиста понавља. Примера ради, бивши државни секретар САД, Хенри Кисинџер је рекао: „Све цивилизације које су икада постојале на крају су пропале.“ Затим је додао: „Историја је прича о пропалим напорима, неоствареним тежњама... Зато као историчар, човек мора живети са осећајем неизбежне трагедије.“

Ниједно царство није пало на исти начин. Вавилон је пао преко ноћи пред Миђанима и Персијанцима 539. пре н. е. Грчка се након смрти Александра Великог распала на многа краљевства и на крају поклекла пред Римом. Међутим, пропаст Рима је и даље спорна. Историчар Гералд Шлабах пита: „Када је Рим стварно пао? Да ли је икада уопште пао? Између 400. н. е. и 600. н. е у западној Европи се нешто променило. Али је много тога остало исто.“ a Јасно је да се неки аспекти историје понављају, а неки не.

Једна лекција из историје која се стално понавља јесте неуспех човековог владања. Добре владавине су у свим епохама стално биле осујећене себичним интересима, непромишљеношћу, похлепом, корупцијом, непотизмом и нарочито похлепом да се стекне и задржи власт. Отуда је прошлост препуна трке у наоружању, неуспелих споразума, ратова, социјалних немира и насиља, неправедне расподеле богатства и пропалих привредних система.

На пример запазите шта каже The Columbia History of the World о утицају Западне цивилизације на остатак света: „Након што су Колумбо и Кортес пробудили свест људи Западне Европе о разним могућностима, код западњака је умногоме порастао апетит за преобраћењима, профитом и славом и западна цивилизација је, углавном путем силе, представљена готово целом свету. Опремљени моћним оружјем и неутољивим нагоном да се шире, освајачке велике европске силе су припојиле преостали део света и то против његове воље... Укратко речено, људи са ових континената [Африке, Азије и Америке] били су жртве немилосрдне, непопустљиве експлоатације.“ Колико су само тачне речи које стоје у Библији у Проповеднику 8:9: „Човек над човеком влада, да га несрећним учини“!

Можда је овај жалостан извештај оно што је навело једног немачког филозофа да прокоментарише да једино што треба научити из историје јесте то да људи из ње ништа не науче. Јеремија 10:23 наводи: „Пут човека није њему у власти, не може човек када ходи да управља корацима својим.“ То што нисмо у стању да управљамо својим корацима треба нас нарочито данас занимати. Зашто? Зато што смо погођени  проблемима који су и по бројности и по размерама без преседана. Стога, како ћемо се носити с њима?

Проблеми без премца

У целој човековој историји, никада раније није била угрожена читава планета деловањем многих фактора одједном, као што су крчење шума, ерозија тла, претварање земље у пустиње, масивно истребљивање биљних и животињских врста, смањење озона у атмосфери, загађење, глобално загревање, нестајање живота у океанима и експлозија људске популације.

„Још један изазов с којим се суочава савремено друштво јесу нагле и брзе промене“, каже књига A Green History of the World. Ед Арз, уредник часописа World Watch, пише: „Суочавамо се с нечим што је толико ван нашег колективног искуства да га заправо и не видимо, чак и када су докази тако упадљиви. То ’нешто‘ је за нас провала енормних биолошких и физичких промена у свету који нас подржава.“

С обзиром на ове и сличне проблеме, историчар Пардон Е. Тилингаст наводи: „Правци у којима се друштво креће постали су неупоредиво сложенији и за многе од нас тежак и застрашујући проблем. Које вођство историчари данас нуде збуњеним људима? Не неко нарочито, како се чини.“

Историчари којима је то професија могу бити у недоумици шта да ураде или шта да саветују, али то никако није случај с нашим Створитељем. У ствари, он је у Библији прорекао да ће у последњим данима свет пролазити кроз „критична времена с којима се тешко излази на крај“ (2. Тимотеју 3:1-5). Али Бог је учинио још нешто што историчари не могу — показао нам је излаз, као што ћемо видети у наредном чланку.

[Фуснота]

[Истакнути текст на 5. страни]

„Било која историја изречена од оних који су на власти... мора се примити с крајњим подозрењем.“ (МАЈКЛ СТАНФОРД, ИСТОРИЧАР)

[Слика на 4. страни]

Император Нерон

[Извор]

Roma, Musei Capitolini

[Слике на 7. страни]

Кроз сва времена ’човек је над човеком владао на његову несрећу‘

[Извори]

„Освајачи“ од Пјера Фритела. Приказани (с лева на десно): Рамзес II, Атила, Ханибал, Тамерлан, Јулије Цезар (у средини), Наполеон I, Александар Велики, Навуходоносор и Карло Велики. Из књиге The Library of Historic Characters and Famous Events, том III, стр.1895; авиони: USAF photo