Лице савременог рата

ИЗБЕГЛИЧКИ логор је био у журби подигнут како би се збринуло 1 548 избеглица које су изненада стигле из суседне афричке земље. Шатори плаве боје и боје земље били су подигнути на блатњавој чистини усред једне палмине шуме. Тамо није било ни струје ни кревета, ни свеже воде а ни тоалета. Падала је киша. Избеглице су штаповима издубили мале ровове да киша не потопи шаторе. Две међународне хуманитарне агенције грозничаво су радиле како би побољшале животне услове.

Пре тога су ове избеглице искористиле могућност да се укрцају у један расклиматани теретни авион како би побегли од грађанског рата који је годинама пустошио њихову земљу. Тај рат није вођен с више тенковских линија или тешким бомбардерима. Почео је када је око 150 војника наоружаних јуришним пушкама почело да дивља по земљи. Током година које су уследиле, војници су заузимали село по село, изнуђујући данак од цивила, регрутујући људе и убијајући свакога ко би се супротстављао. На крају су освојили целу земљу.

Једна од избеглица у логору била је једна млада жена која се зове Естер. „Најгоре искуство у мом животу било је када сам у овом рату изгубила мужа“, рекла је она. „Убили су га. Страх је тако велик. Чујете да неко виче и одмах помислите да неко долази да вас убије. Кад год видите некога с пушком, мислите да ће вас убити. Никада нисам била опуштена. Једино овде могу ноћу да спавам. Кући то нисам могла. Овде спавам као бебица.“

„Чак и у овим влажним шаторима?“, питао је дописник Пробудите се!

 Естер се насмејала. „Чак и да у овом блату морам да спавам, боље бих спавала него тамо одакле сам дошла.“

Амброз има десет година и провео је већи део свог живота бежећи са својом породицом с ратних попришта. „Волео бих да је мир и да се вратим у школу“, рекао је он. „На крају крајева, сада већ постајем велики.“

Кпана има девет година и предивне смеђе очи. Када су је питали која је најранија ствар у животу које може да се сети, рекла је без оклевања: „Рат! Борба!“

Врста рата од којег су ови људи побегли уобичајена је током задњих година. Према једном извору, од 49 већих сукоба који су харали од 1990, њих 46 је вођено искључиво лаким наоружањем. За разлику од мача или копља, где су неопходне вештина и снага да би се у борби делотворно користили, ручно наоружање учинило је да у рату могу равноправно да се боре и аматери и професионалци. a Често су регрутовани и тинејџери и деца и присиљавани да пљачкају, сакате и убијају.

У многим од ових сукоба не боре се државе већ је сукоб унутар њих. Ту се не боре обучени војници на бојном пољу, већ углавном цивили и то у већим и мањим градовима и у селима. Пошто се у већини ратова боре они који нису прошли војну обуку, мало је гриже савести око кршења традиционалних правила ратовања. Стога су уобичајени злобни напади на ненаоружане људе, жене и децу. Верује се да су у данашњим ратовима више од 90 посто убијених цивили. У таквим ратовима ручно наоружање и лако наоружање играју велику улогу.

Наравно, до сукоба директно не доводи оружје — људи су се борили давно пре проналаска барута. Међутим, нагомилавање оружја пре ће охрабрити на рат него на преговоре. Оружје доводи до тога да ратови дуже трају и да буде већи покољ.

Иако је наоружање које се користи у данашњим ратовима лако, оно доводи до тешких последица. Током 1990-их, таквим оружјем је убијено више од четири милиона људи. Преко 40 милиона других постали су или избеглице или расељена лица. Ручно наоружање је ратом разорена друштва осакатило у политичком, социјалном, економском и еколошком смислу. Трошкови међународне заједнице око пружања хитне помоћи, збрињавања избеглица, мировних договора и војних интервенција износили су десетине милијарди долара.

Зашто ручно наоружање игра тако важну улогу у савременим сукобима? Одакле оно потиче? Шта би се могло урадити да се ограничи или укине њихово смртоносно дејство? Ова питања ћемо осмотрити у наредним чланцима.

[Фуснота]

[Извор слике на 3. страни]

UN PHOTO 186797/J. Isaac