Тамо где камиле и брумбији тумарају дивљином

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ АУСТРАЛИЈЕ

АУСТРАЛИЈСКО залеђе — шта вам падне на ум кад чујете за ово место? Да ли помислите на земљу пуну крупних кенгура и емуа који не лете, на прашњаве црвене пустиње и страховито вреле дане? Донекле сте у праву — али, то је и земља пуна изненађења.

Да ли сте знали да у Аустралији живе последња крда неприпитомљених камила на земљи, највеће крдо дивљих коња на свету и права најезда магараца која је без премца на читавој планети? Долазак и опстанак ових издржљивих животиња је мало знана прича о прилагодљивости и борби, и живи је подсетник минулих дана.

Саграђено на камилиној грбачи

Последње четири деценије неки сточари у аустралијском залеђу понављали су речи жалопојке једног каубоја, забележене у књизи The Camel in Australia: „Видео сам оно што доказује да су 5 камила готово срушиле ограду дугу 10 километара... На једном месту не само што су покидале жицу већ су истргле и стубове.“

Скупа ограда није препрека за дуге ноге и масу одлучне камиле. Па ипак, те исте снажне ноге омогућиле су да се изгради важна линија комуникације која пресеца сасушену унутрашњост овог континента.

 Камиле су стигле из Индије 1860. и пратиле су истраживаче Бурка и Вилса на њиховом херојском прелажењу Аустралије од југа до севера. Ова егзотична бића постала су жељени компањони раних пустолова због своје изузетне снаге и издржљивости. Невероватно економичне што се тиче потрошње „горива“, оне су 800 километара носиле товар од 300 килограма трошећи притом само 15 литара воде.

Будући да су веома поуздане, камиле су коришћене за тегљење хране и опреме до пограничних градова злата, у градњи копнене телеграфске везе од Аделејда до Дарвина и у теренском снимању трансаустралијске пруге која спаја Сиднеј и Перт. На подручју од четири милиона квадратних километара оне су трасирале пут којим савремене машине још увек тешко иду.

Домаћих камила је до 1922. било 22 000, али с преласком на аутомобиле многе камиле су пуштене на слободу. Пошто су биле слободне да тумарају и да се размножавају, сада их, према извештајима, у аустралијским пустињама има преко 200 000, а неки процењују да ће се за шест година њихов број удвостручити.

Међутим, нису све ове камиле препуштене тумарању по дивљини. Један представник Централноаустралијског удружења за камиле рекао је за Пробудите се!: „Аустралија је једина у свету која има крда здравих камила, и сваке године се један мали број њих извезе у зоолошке вртове и паркове у Сједињеним Државама и Азији.“ Локални туристички водичи нуде посетиоцима шансу да јашу на камили и наново откривају дивљу унутрашњост Аустралије — унутрашњост коју деле и друге слободне теглеће животиње.

Шта је брумби?

Прва флота енглеских бродова истоварила  је 1788. године на аустралијску обалу свој товар у облику затвореника, војника и коња. Прича о прошлости коња у овој земљи је попут приче о њиховим пријатељима људима — и лепа и тужна.

Ови коњи, који су имали виталну улогу у освајању овог новог подручја, носили су ране пионире на све четири стране тог континента. Залутале или одбегле животиње ускоро су створиле дивља то јест неприпитомљена крда, и ти коњи су постали познати као брумбији. Реч „брумби“ изгледа потиче из Квинсланда од абориџинске речи барумби што значи „дивљи“.

Дивљи, слободан дух брумбија распалио је машту песника попут А. Б. (Бањо) Патерсона, а преко његове баладе „Човек са снежне реке“, брумби је нашао место у срцима многих Аустралијанаца. Број брумбија је порастао након Првог светског рата када је опала потражња за Валером — коњском пасмином посебно развијеном за аустралијску бригаду лаке коњице коју је користила и војска у Индији — те су ове животиње пуштене на слободу. Сада око 300 000 дивљих коња луња овим континентом.

Док тако луњају, они својим копитима ударају по кртом површинском слоју тла као да лупају ковачким чекићем и одроњавају ивице појила. Када дође суша, они  угину од глади или од жеђи. У земљи која је ионако под притиском крда̂ стоке, брумбији су постали неподношљиво бреме. Зато се сваке године на хиљаде њих потамани. Неки се прерађују за човекову исхрану; други се продају као храна за кућне љубимце.

У ствари, гледано чисто бројчано, у дивљини највише има брумбијевих рођака, магараца. Пошто се размножавају више него дивљи коњи и распрострањени су по ширем подручју него камиле, они су постали жртве сопствених предности.

Јудино решење

Магарци су попут коња први пут довезени крајем XVIII века, и то за вучу товара или обрађивање поља, и брзо су се прилагодили. Током 1920-их, масовно су пуштени у дивљину тако да је густина њихове популације била 30 пута већа од густине популације природних крда дивљих магараца.

Пошто су грађени за живот у пустоши, они попут камила не луче зној приликом дехидрације и тако преживљавају губитак течности из тела и до 30 посто од укупне телесне тежине. (Губитак од 12 до 15 посто убио би многе сисаре.) Они воле да обедују по богатим пашњацима, али могу да живе и од тврдих биљака које стока неће ни да окуси. До 1970-их више од 750 000 магараца прекрило је половину континента. Овај велики талас је постао претња екологији и сточној индустрији; морала се предузети нека акција.

Само на северозападу Аустралије, у периоду од 1978. до 1993, систематски је уништено преко 500 000 магараца. Тренутно је 300 магараца опремљено радио-одашиљачима и служе у програму званом Јудин програм. Ови магарци се пуштају назад у своја крда и прате хеликоптером, а затим се његови компањони убијају на један хуман начин. Тада се магарац „Јуда“ придружује другој групи, која се такође лоцира и ликвидира.

„Ово је дугорочни проблем“, рекао је за Пробудите се! један службеник за пољопривредну заштиту у западној Аустралији. „Уколико би се оставио само мали број магараца, за веома кратко време би их било као што их је било 1970-их“, упозорио је. „Људи обично не разумеју зашто се те животиње убијају и остављају тамо где су убијене. Али такође не схватају колико су само та подручја неприступачна. Одатле нема путева, и до већине тих територија се може доћи само хеликоптером. Људски поступци су довели до овог проблема, зато морамо настојати да штету умањимо што је могуће хуманије.“

Жилаве и плодне

Сасвим је у реду ако сада централни део Аустралије замишљате као огроман застој у саобраћају нежељених товарних животиња. Али, аустралијско залеђе је веома велико. Ове животиње тумарају подручјем величине Европе које је осамљено малтене као Месец — а чији терен подсећа и на једно и на друго. Ући у траг крдима је само по себи изазов, а камоли још имати контролу над њима.

За разлику од многих угрожених врста, ове жилаве и плодне животиње проналазе своје место као трајни део аустралијских пејзажа. Без природних непријатеља и изоловане од болести, оне луњају дивљином аустралијског залеђа!

[Слика на 16. страни]

Око 200 000 камила слободно тумара аустралијским пустињама

[Извор]

Agriculture Western Australia

[Слике на странама 16, 17]

Брумбији луњају дивљином по граници пустиње Симпсон

[Слика на 17. страни]

Поворка камила које тегле вуну, 1929.

[Извор]

Image Library, State Library of New South Wales

[Слика на 18. страни]

Стеривање брумбија — у дивљини

[Извор]

© Esther Beaton

[Слика на 18. страни]

Стављање радио-одашиљача на магарца „Јуду“

[Извор]

Agriculture Western Australia