Узвисивати мир уместо рата

ИСПРИЧАЛА ДОРОТИ ХОРЛИ

Родила сам се 1919. у Вилмингтону (Делавар, САД) у једној католичкој породици италијанског порекла. Моји родитељи никада нису ишли на богослужење, али су слали моје две сестре и мене. Била сам импресионирана импозантним црквама и њиховом дивном архитектуром, киповима и помпом.

С ГОДИНАМА је престао да ме занима католицизам. Црква није стављала нагласак на Библију коју је мој отац дубоко поштовао и редовно читао. Сметали су ми црквени билтени с именима донатора и износима које су прилагали. Такође је било много гласина о својеглавим свештеницима. Са 15 година више нисам била активна католикиња. Тако сам имала више времена да се бавим уметношћу.

Уметничка каријера

Године 1940, када сам имала 21. годину, удала сам се за Вилијама Хорлија, младића који је уживао у цртању свега што је повезано с војском — авиона, војника, пушака, бродова. Билу (мом супругу) било је драго што сам уметница, и купио ми је први комплет уљаних боја. Почела сам да учим технике старих мајстора.

Након две године брака, Бил је започео с хобијем израде минијатура војника од олова. Обични оловни војници? Нипошто! Он је желео да израђује права уметничка дела. Други мајстори су радили од пластике, дрвета или гипса, али Билу је одговарало олово због његовог умећа као машинца.

Он би дизајнирао фигурицу, направио калуп, а затим је излио од олова. С временом је постао прилично вешт у спајању изливених делова, лемљењу, турпијању и полирању. Касније је престао да прави калупе од гипса и прешао на калупе од једињења дентина. То му је омогућило да ради на финесама.

Након завршетка сваког компактног металног дела, мој посао је био да их дотерам. Путем веома исцрпног истраживања, сазнали бисмо како су изгледале раније војне униформе — чак и то каква су била дугмад, траке, еполете с чиновима и боје.

Помоћу средства за увеличавање наносила бих боје од специјалне фарбе која приања уз метал. То је оживело наше фигурице. У нашем малом подруму у Филаделфији (Пенсилванија) правили смо Индијанце, војнике из грађанског рата, америчке маринце, Наполеонову коњицу, египатске мамелуке, алжирске зуаве и друге.

А онда је Бил примио позив од Поморско-десантних снага САД да направи изложбу  првог коњичко-морнаричког одреда из Пекинга из периода пре 1939. Неуморно смо радили на томе и 1954. изглагали у Смитсонијском институту у Вашингтону. Неколико година касније, председник Линдон Џонсон упитао је да ли би изложба могла да буде пренесена у Белу кућу. Пристали смо веома радо.

Никада нисмо продавали наше фигурице већ их је Бил на стотине поклонио. О нама су повољно писале многе књиге о моделима војника. Наш рад је 1965. био изложен у Њујорку на Светском сајму у предграђу Флашинг Мидо у делу града званом Квинс. Музеји су тражили наше моделе. Брус Катон, амерички историчар који је писао о грађанском рату, користио је неколико наших диорама и фигурица као илустрације у својим књигама.

Јављају се питања о животу

Ту негде кад сам напунила 40 година, у мени су се десиле неке промене. Почела сам да размишљам о Богу. На Божић је изгорело петоро деце католика, док су њихови родитељи били у цркви. Питала сам се: ’Како Бог може да дозволи да се на Његов рођендан деси тако нешто?‘ Такође сам видела књигу која је наводила зверства над Јеврејима у Холокаусту. Ови и још неки други ужасни догађаји у свету навели су ме да се питам: ’Где је Бог? Он не ради оно што би требало да ради!‘

По примеру свог оца, осећала сам да одговор мора бити у Библији. Зато сам отишла у католичку парохију у близини наше куће у Филаделфији и заказала састанак с једним свештеником да бих разговарала о Библији. Чекала сам и чекала, али он се није појавио. Четири недеље сам одлазила тамо, али ниједном нисам разговарала са свештеником.

Једно вече, док сам била заиста очајна, погледала сам у небо и помолила се: „Не знам ко си. Не знам с којом религијом си повезан, али знам да си ту. Молим те помози ми да те упознам!“ Убрзо после тога, на моја врата су дошли Јеховини сведоци.

Повремено сам виђала Сведоке како паркирају своја кола, излазе и иду од врата до врата. Иако о њима ништа нисам знала као ни то зашто долазе, заголицала ме је њихова мисија.

Тог дана 1961. када су дошли Сведоци, била сам депресивна јер ме моја потрага за Богом никуда није одвела. Рибала сам улазна врата од куће, када се једна средовечна жена по имену Марџ Брион попела на степенице и јавила ми се. Нисам се обазирала на њено присуство. Али, док је говорила о претварању земље у диван рај, за мене је приањала свака реч. На крају ме је упитала: „Да ли ме слушате?“

Поновила сам све што је рекла, укључујући и библијски стих који је цитирала из Исаије 55:11. Онда сам се окренула,  зграбила је за руку и рекла: „Уђите!“ Од ње сам добила прву Библију и помоћ за проучавање Библије, књигу Од изгубљеног до поново успостављеног раја. Такође је понудила и редовне разговоре на темељу Библије — баш ону врсту студија коју сам очекивала од католичке цркве.

Због тога што сам двапут недељно имала библијски студиј, веома брзо сам напредовала. За кратко време ми је било јасно да сам пронашла истину. Била сам веома дирнута кад сам сазнала да је Божје име Јехова (Псалам 83:19). Замислите — управо је то Бог ког сам чезнула да упознам још од малих ногу! Такође сам сазнала да његов Син Исус Христ није неки мистични део троједног бога (Јован 14:28). Није прошло много и кренула сам на хришћанске састанке Јеховиних сведока и жудела да будем пуновремени објавитељ библијске поруке.

Доношење важних одлука

А сада је преда мном био највећи испит. Хоћу ли раскинути уметнички тим Вилијама и Дороти Хорл? Како могу служити Богу мира и његовом Сину, Кнезу мира, а овамо у уметности величати рат? (Исаија 9:6). Зар није Јехова обећао да ће ’до краја земље ратове прекинути‘? (Псалам 46:10). Зашто онда овековечити нешто што ће Јехова уништити? И зар није Исаија пророковао да ће Божји народ ’од мачева својих ковати раонике‘ и да се више неће рату учити (Исаија 2:4). Размишљала сам, и дуго и јако се молила. „Не могу више да их фарбам!“, била је моја одлука. Дана 25. априла 1964, симболизовала сам своје предање Јехови Богу крштењем у води.

Бил је често говорио како му је жао што нас једног дана више неће бити. Кад сам почела да проучавам Библију, рекла бих му: „Биле, могуће је да заувек живимо у Божјем новом свету!“ (Исаија 25:8; Откривење 21:4, 5). Он је мислио да сам полудела. Кад сам му објаснила зашто не могу више чисте савести фарбати фигурице војника, он се разљутио и припретио да ће ме оставити. Касније је то и учинио.

Бил је још пуно година сам правио фигурице. Али, није се одселио далеко и увек је подржавао мене и нашег сина Крега који се родио 1942. Године 1988, он се вратио и десет година смо били заједно, све до његове смрти.

На крају сам 1966. остварила свој циљ да постанем пионир. Отада се никада нисам освртала за собом. Имала сам предност да проучавам Библију са својом старијом сестром. Она је прихватила библијска учења и све до данас је активни Сведок. Мој отац је саслушао библијску поруку и после две недеље почео да иде на састанке у Дворану Краљевства. Крстио се са 75 година и верно служио Богу све до своје смрти у 81. години. И мајка је прихватила Јехову као свог Бога, иако је умрла пре свог предања. Имала је скоро 94 године.

Током година ме је Јехова, Бог мира, много благословио. Сада имам 81 годину и још увек сам пионир, иако имам потешкоћа с кретањем. Моја осећања одражавају оно што је осећао и апостол Павле када је написао: „Захвалан сам Христу Исусу, нашем Господу, који ми је дао снаге, јер ме је сматрао верним доделивши ми службу“ (1. Тимотеју 1:12). Каква је то само величанствена служба! Многи с којима сам проучавала поднели су жртве у свом животу како би служили нашем милосрдном Богу.

Веома сам жалосна што нису сви из моје породице прихватили библијску истину. Можда ће с временом више њих прихватити. Али, код мене су се показале истинитим Исусове речи да ће његови ученици ’сада у овом времену добити стоструко кућа и браће и сестара и мајки и деце‘ (Марко 10:30). Заиста, Јехова је обогатио мој живот. Велика је част и радост што сам славу и рат заменила за Бога и мир!

[Слика на 22. страни]

Са генералом Л. С. Шепердом Мл., 1954. године

[Извор]

Defense Dept. photo (Marine Corps)

[Слика на 23. страни]

(Природна величина)

[Слика на 24. страни]

У 81. години, пионир сам преко 30 година