Главна мета совјетског напада

УПРКОС уступцима учињеним Руској православној цркви да би се добио Други светски рат, Совјетски Савез је задржао потпуну контролу над активностима цркве. Зато, као што је примећено у књизи о историји КГБ-а (Совјетског Комитета државне безбедности) The Sword and the Shield, написаној 1999, „КГБ је био далеко више заинтересован за ’субверзивне‘ активности оних хришћана над којима није имао директну  контролу“. Којим су верским групама они припадали?

Највећа је била Украјинска гркокатоличка црква, која је сада Украјинска католичка црква. Она је имала око 4 000 000 припадника. Према књизи The Sword and the Shield, „сви осим двојице од њених десеторо бискупа, поред хиљада и хиљада свештеника и верника, умрли су због своје вере у неком од сибирских Гулага [радним логорима]“. Даљње мете КГБ-а биле су нерегистроване протестантске цркве, које су биле ван директне контроле Државе. Крајем 1950-их, према проценама КГБ-а, те протестантске групе укупно су имале негде око 100 000 чланова.

КГБ је сматрао да су Јеховини сведоци протестантска група, којих је према њиховим проценама 1968. године било око 20 000 у Совјетском Савезу. До почетка Другог светског рата 1939, Сведока је било мало. Зато им се поклањала мала или незнатна пажња. Али ситуација се драстично променила када се у Совјетском Савезу наједном појавило на хиљаде Сведока. Како је дошло до тога?

Почиње драстичан пораст

У својој књизи Religion in the Soviet Union, објављеној 1961, Валтер Коларс је запазио два фактора која су одговорна за овај драстичан пораст. Један фактор, приметио је, био је тај што је „на територијама које је Совјетски Савез анексирао 1939-40“ — у Летонији, Литванији, Естонији и Молдавији — било много „активних група Јеховиних сведока“. Осим тога, делове источне Пољске и Чехословачке, у којима је било преко хиљаду Јеховиних сведока, такође је анексирао Совјетски Савез, те су постали део Украјине. Тако су сви ти Сведоци преко ноћи били такорећи пресељени у Совјетски Савез.

Још нешто што је допринело порасту, „колико год невероватно звучало“, пише Коларс, били су „немачки концентрациони логори“. Нацисти су затворили хиљаде Сведока због одбијања да подрже Хитлера и његов освајачки рат. Коларс је објаснио да су се руски затвореници у овим логорима „дивили храбрости и чврстини ’Сведока‘, те им је вероватно због тога њихова теологија била привлачна“. Као резултат тога, многи млади Руси су се из тих логора вратили у Совјетски Савез с новопронађеном вером у Јехову Бога и у његове дивне намере са Земљом (Псалам 37:29; Откривење 21:3, 4).

Захваљујући тим факторима, у Совјетском Савезу је брзо било на хиљаде Сведока. До почетка 1946. било их је најмање 1 600, а до краја те деценије, више од 8 000. Тај пораст је унео панику у редове КГБ-а, који је, као што је већ примећено, био нарочито забринут због „активности оних хришћана над којима није имао директну контролу“.

Отпочињу напади

Упркос релативно малом броју Сведока у Совјетском Савезу, њихова ревна активност проповедања ускоро је дошла под напад совјетских власти. У Естонији је напад почео у августу 1948. када је пет особа које  су предводиле у делу ухапшено и затворено. „Ускоро је било очигледно да је КГБ желео да све ухапси“, приметио је Сведок из Естоније Лембит Том. Тако је било са Сведоцима у Совјетском Савезу где год су их пронашли.

Совјети су описивали Сведоке као најгоре криминалце и као велику претњу атеистичкој совјетској држави. Зато су их свугде тражили, хапсили и затварали. У књизи The Sword and the Shield пише следеће: „То колико су виши официри КГБ-а били опседнути Јеховистима можда је најбољи пример њиховог недостатка осећаја за крупне и ситне ствари када су се бавили чак и најбезначајнијим облицима дисидентства.“

Та опседнутост је била и те како очигледна у добро испланираном нападу на Сведоке који је извршен у априлу 1951. Пре само две године, 1999, уважени руски изучавалац, професор Сергеј Ивањенко, приметио је у својој књизи О людях, никогда не расстающихся с Библией да је почетком априла 1951. „више од 5 000 породица Јеховиних сведока из Украјине, Белорусије, Молдавије и балтичких совјетских република ’трајно пресељено‘ у Сибир, на Далеки исток и у Казахстан“.

Достојни сећања

Можете ли да замислите колики је труд био уложен у тај задатак — у једном дану сакупити на хиљаде породица Сведока с тако велике територије? Замислите координирање људством које броји на стотине, ако не и хиљаде људи, који би најпре требало да идентификују Сведоке, а затим, под окриљем таме, да изврше истовремени препад на њихове домове. Затим, требало је утоварити те људе у запрежна кола, теретна возила и друга превозна средства, одвести их до железничких станица и пребацити их у теретне вагоне.

Размислите и о патњи тих жртава. Можете ли да замислите како би то изгледало кад би вас натерали да путујете хиљадама километара — три недеље или чак и више — у претрпаним, нехигијенским теретним вагонима који имају само једну кофу уместо тоалета? И пробајте да замислите да сте избачени у сибирску пустош, уз сазнање да се сами морате снаћи да бисте се изборили за егзистенцију у тој суровој средини.

Овог месеца се навршава 50 година од изгнанства Јеховиних сведока априла 1951. године. Да би се испричала прича о њиховој верности упркос прогонству које је трајало деценијама, искуства преживелих су сачувана у облику видео-записа. Они откривају да су покушаји да се људи спрече да обожавају Бога на крају били осуђени на неуспех, баш као што је то било и с хришћанима у првом веку.

 Шта се постигло протеривањем

Совјети су ускоро схватили да ће заустављање Сведока у обожавању Јехове бити много теже него што су мислили. Упркос протестовању оних који су их ухватили, Сведоци су певали хвале Јехови док су били терани у изгнанство и на својим вагонима су качили натписе: „У возу су Јеховини сведоци.“ Један Сведок је рекао: „На свим станицама дуж пута сретали смо друге возове у којима су били они који су протерани, и видели смо натписе окачене на вагонима.“ Какво је то охрабрење било!

И тако, уместо да буду обесхрабрени, они који су били протерани одражавали су дух Исусових апостола. Библија каже за њих да, након што су их ишибали и након што су им наредили да више не проповедају, „нису престајали да поучавају и објављују добру вест о Христу“ (Дела апостолска 5:40-42). Да, као што је Коларс рекао о изгнанству, „то није био крај ’Сведока‘ у Русији, већ само почетак новог поглавља њихове активности прозелитизирања. Чак су настојали да шире своју веру и када су се заустављали на станицама на свом путу у изгнанство“.

 Када су Сведоци стигли на своја разна одредишта и били искрцани, стекли су добру репутацију зато што су били послушни, вредни радници. Међутим, истовремено су, угледајући се на Христове апостоле, практично рекли својим противницима: ’Не можемо да не говоримо о нашем Богу‘ (Дела апостолска 4:20). Многи су слушали оно чему су Сведоци поучавали и придружили су им се у служењу Богу.

Последица је била управо оно што је Коларс објаснио: „Кад их је депортовала, совјетска влада није могла ништа боље да учини за ширење њихове вере. Из својих изолованих села [у западним совјетским републикама], ’Сведоци‘ су били пребачени у један већи свет, иако је то био ужасан свет концентрационих и радних логора.“

Напори у борби против пораста

С временом су Совјети пробали другачије методе да би зауставили Јеховине сведоке. Пошто жестоко прогонство није донело жељене резултате, покренут је један добро испланиран програм лажне пропаганде. Пробало се с књигама, филмовима и радио-емисијама, као и са убацивањем обучених агената КГБ-а у скупштине.

То раширено погрешно представљање проузроковало је да многи гледају на Сведоке са страхом и неверицом, као што је то потврдио један чланак у канадском издању листа Reader’s Digest од августа 1982. Написао га је Владимир Буковски, Рус којем је 1976. било дозвољено да се досели у Енглеску. Он је написао: „Једне вечери у Лондону, приметио сам натпис на једној згради на којем је писало: ЈЕХОВИНИ СВЕДОЦИ... Нисам могао даље да читам, толико сам се ужаснуо да се то граничило с паником.“

Владимир је објаснио зашто се беспотребно плашио: „То су они секташи које власти у нашој земљи користе као бабароге да њима плаше децу... У СССР-у ’Сведоке‘ од крви и меса можете срести само у затворима и концентрационим логорима. А овде сам стајао пред зградом, пред натписом. Да ли је стварно ико могао да уђе и попије чај с њима?“ питао се он. Да би нагласио разлог за узнемиреност, Владимир је закључио: „’Сведоке‘ у нашој земљи гоне са оном истом жестином с којом гоне мафију у њиховој, а иста је и мистерија којом су обавијени.“

Па ипак, упркос жестоком прогонству и неистинитој пропаганди, Сведоци су истрајали и постали још бројнији. Совјетске књиге као што је „Истины“ Свидетелей Иеговы, чији је тираж на руском 1978. године био 100 000 примерака, указивале су на потребу за покретањем још жешће пропаганде против Сведока. Аутор В. В. Коњик, који је описао како Сведоци проповедају упркос великим ограничењима, саветовао је следеће: „Совјетски стручњаци за вере треба да открију ефикасније методе за одолевање учењима Јеховиних сведока.“

Зашто главна мета напада?

Једноставно речено, Јеховини сведоци су били главна мета Совјетског напада зато што су опонашали Исусове прве следбенике. Апостолима је у првом веку било  наређено да ’не уче у [Исусово] име‘. Међутим, касније су они који су их прогонили протестовали: „Ево, напунисте Јерусалим својим учењем.“ Апостоли нису могли да порекну да су проповедали упркос супротном наређењу, већ су уместо тога одговорили: „Бога као владара морамо слушати пре него људе“ (Дела апостолска 5:27-29).

Јеховини сведоци данас такође озбиљно схватају то што је Исус својим следбеницима заповедио ’да проповедају народу и да дају темељно сведочанство‘ (Дела апостолска 10:42). У својој књизи The Kremlin’s Human Dilemma, Морис Хиндус је објаснио да је „незадржива ревност за јеванђелизирањем“ код Сведока оно што их је учинило „нарочито проблематичним за Москву и [довело их] у непрестани сукоб са совјетском полицијом“. Он је даље рекао: „Не постоји начин да их зауставите. Ако су угушени на једном месту, они се појаве на другом.“

„Колико ја знам“, писао је руски историчар Сергеј Ивањенко, „организација Јеховиних сведока је била једина верска организација у СССР-у која је бројчано расла упркос забрани и прогонству.“ Наравно, и друге религије су наставиле да функционишу, укључујући и најистакнутију од свих, Руску православну цркву. Биће занимљиво да сазнате како су и црква и Сведоци преживели совјетски напад.

[Оквир на 6. страни]

’Најжешће прогоњени‘

Једна енциклопедија из 1964. године навела је да су Јеховини сведоци „изузетно активни у прозелитизирању“ и да су „најжешће прогоњена верска заједница у Совјетском Савезу“ (A Concise Encyclopaedia of Russia).

[Оквир⁄Слика на 7. страни]

САМО ЈЕДАН ОД ХИЉАДА — Фјодор Каљин описује изгнанство своје породице

Наша породица је живела у селу Виљшаница, у западној Украјини. Пре свитања 8. априла 1951, дошли су полицајци са псима, пробудили нас и рекли нам да нас према одлуци владе из Москве шаљу у Сибир. Али ако бисмо потписали документ у коме стоји да више нисмо Јеховини сведоци, могли бисмо остати. Наша седмочлана породица, укључујући и моје родитеље, браћу и сестре, била је одлучна да останемо Јеховини сведоци. Тада сам имао 19 година.

Један полицајац је рекао: „Понесите пасуљ, кукуруз, брашно, киселе краставце, купус — јер, како ћете прехранити децу?“ Дозволили су нам да закољемо неколико пилића и једну свињу и да понесемо месо са собом. Довезли су двоје запрежних кола, све су ставили на њих и одвели нас у град Хрипљин. Тамо су 40 до 50 нас стрпали у један теретни вагон, и залупили врата.

У вагону је било неколико дасака за спавање — што није било довољно — и један шпорет с нешто угља и дрва. Кували смо на том шпорету, у посуђу које смо понели. Али није било тоалета — једноставно, користили смо једну кофу. Затим смо направили један отвор на поду, углавили кофу у њега и обесили ћебад около ради бар неке приватности.

Живели смо тако стешњени у том вагону док смо полако преваљивали хиљаде километара ка непознатом одредишту. У почетку смо били мало скрушени. Али док смо заједно певали песме Краљевства — тако енергично да смо после једва говорили — осећали смо радост. Командир би отворио врата и рекао нам да престанемо, али ми нисмо престајали док нисмо завршили песму. Када смо се заустављали на успутним станицама, многи су сазнали да се Јеховини сведоци шаљу у изгнанство. На крају, након 17 или 18 дана у теретном вагону, искрцали смо се у Сибиру близу Бајкалског језера.

[Слика]

Ја стојим у задњем реду десно

[Оквир⁄Слика на 8. страни]

АРМАГЕДДОН — Совјетски пропагандни филм

Совјети су направили филм под називом Армагеддон како би Јеховине сведоке довели на лош глас. Он је говорио о измишљеној љубави између једног младића који је био у совјетској војсци и једне девојке која је намамљена да се придружи редовима Сведока. На крају филма, сестрица те девојке гине у несрећи коју је изазвао један Сведок надгледник, који је приказан као алатка у рукама америчке шпијунске службе.

Поводом тог филма који је потпалио осећања публике, у украјинским новинама Червоний прапор од 14. маја 1963, писало је следеће: „На овај начин је атеистичка пропаганда ефикасна, уверљива и може да се користи и у другим селима у земљи где се приказују слични филмови.“

[Слика на 6. страни]

На хиљаде њих је у теретним вагонима транспортовано за Сибир