Како је религија преживела

ДО ВРЕМЕНА када је нацистичка Немачка напала Русију у јуну 1941, Совјети су практично уништили Руску православну цркву. Али после нацистичке инвазије почели су да мењају свој став према религији. Шта их је навело на то?

Ричард Овери, професор савремене историје на Краљевском колеџу у Лондону, објаснио је у својој књизи Russia’s War — Blood Upon the Snow: „Истог дана када је Немачка напала, митрополит Сергеј, поглавар Цркве, позвао је вернике да дају све од себе да би победили. У наредне две године је објавио најмање двадесет и три посланице, позивајући своје стадо да се бори за безбожну државу у којој живи.“ На тај начин, како је Овери даље рекао, ’Стаљин је дозволио да религија поново напредује‘.

На крају је 1943. Стаљин пристао да призна Православну цркву и поставио је Сергеја за новог патријарха. „Црквене власти су одговориле тако што су сакупиле  новац од верника како би финансирале једну Совјетску оклопну јединицу“, приметио је Овери. „Свештеници и епископи су подстакли своје парохијане да се држе вере, у Бога и у Стаљина.“

Описујући то раздобље руске историје, руски изучавалац религија Сергеј Ивањенко је написао: ’Званична публикација Руске православне цркве, Журнал Московской Патриархии (Журнал Московске патријаршије), хвалила је Стаљина као највећег вођу и учитеља свих времена и нација, послатог од Бога да спасе народ од тлачења, земљопоседника и капиталиста. Позвала је вернике да дају и задњу кап крви у одбрани СССР-а од његових непријатеља и да дају све за изградњу комунизма.‘

„Високо цењени у КГБ-у“

Чак и после Другог светског рата, Православна црква је комунистима и даље била од користи. Књига The Soviet Union: The Fifty Years, коју је издао Харисон Салисбури, открила је како је то било могуће: „Након рата, црквене вође су се сложиле са захтевима Хладног рата у Стаљиновој спољној политици.“

Недавно објављена књига The Sword and the Shield описује како су црквене вође служиле совјетским интересима. Она објашњава да се патријарх Алексеј I, који је 1945. године наследио Сергеја као патријарх, „придружио Савету за светски мир, совјетској организацији основаној 1949. која је служила као параван“. Ова књига још примећује да су он и митрополит Николај „били високо цењени у КГБ-у [Совјетском Комитету државне безбедности] као агенти с великим утицајем“.

Посебно је занимљиво оно што је 1955. изјавио патријарх Алексеј I: „Руска православна црква подржава апсолутно мирољубиву спољну политику наше владе, не зато што Црква наводно нема слободу, већ зато што је совјетска политика праведна и одговара хришћанским идеалима које црква проповеда.“

Лондонски The Guardian од 22. јануара 2000. цитирао је одметнутог православног свештеника Георгија Еделштајна како каже: „Све владике су биле пажљиво биране како би сарађивали са совјетском владом. Сви су били агенти КГБ-а. Добро је познато да је патријарх Алексеј радио за КГБ под псеудонимом Дроздов.  До данас су задржали исту ону политику коју су имали и пре 20 или 30 година.“

Слушкиња совјетске државе

Што се тиче односа између Православне цркве и Совјета, у часопису Life од 14. септембра 1959. писало је следеће: „Стаљин је учинио неке уступке религији, а црква се према њему односила као према цару. Сарадња православаца засигурана је једним специјалним министарством у влади, и комунисти су отада цркву користили као једну алатку у рукама совјетске државе.“

Матеј Спинка, познавалац збивања у Руској цркви, потврдио је постојање блиских веза између Цркве и државе у својој књизи The Church in Soviet Russia из 1956. године. „Садашњи патријарх Алексеј“, писао је он, „свесно је учинио Цркву алатком у владиним рукама.“ Заиста, Православна црква је у ствари опстала тако што је постала слушкиња државе. ’Али да ли је то толико страшно?‘ можда се питате. Па, осмотрите како Бог и Христ гледају на то.

Исус је о својим правим ученицима рекао: „Нисте део света, него сам вас ја изабрао из света.“ И Божја Реч без увијања каже: „Прељубници, зар не знате да је пријатељство са светом непријатељство с Богом?“ (Јован 15:19; Јаков 4:4). Према томе, како Библија показује, црква је од себе направила религиозну блудницу с којом „краљеви земље починише блуд“. Сама је показала да је део онога што Библија назива ’Вавилоном Великим, мајком блудница и одвратних ствари земаљских‘ (Откривење 17:1-6).

Како су Сведоци опстали

С друге стране, Исус Христ је открио по чему ће бити познати његови следбеници, када је рекао: „По томе ће сви знати да сте моји ученици, ако имате љубав међу собом“ (Јован 13:35). Та љубав је била кључни фактор опстанка Сведока у бившем Совјетском Савезу, као што показује следећи извештај из књиге The Sword and the Shield. „Јеховисти указују помоћ свим суверницима који су у [радним] логорима или у изгнанству у земљи, тако што им дају новац, храну и одећу.“

У „храну“ коју су обезбеђивали онима који су били у затворским логорима, спадала је и духовна храна — Библије и библијска литература. У Библији се налазе ’Божје речи‘, за које је Исус рекао да су нам потребне како бисмо остали духовно живи (Матеј 4:4). Литература се кријумчарила у логоре уз велики ризик, пошто би свако ко је откривен да то ради био оштро кажњен.

Хелене Целмиња из Летоније, била је затворена у Русији у казненом логору „Потма“ од 1962. до 1966. Она је написала књигу Women in Soviet Prisons, у којој је објаснила: „Многи Јеховини сведоци су  осуђени на десет година тешког рада само зато што су у свом стану имали неколико издања часописа Кула стражара. Пошто се људи хапсе само зато што поседују ту литературу, разумљива је забринутост и љутња управе због тога што те литературе има у логору.“

Ризиковање личне слободе и сигурности да би се пружила духовна помоћ сигурно је било доказ хришћанске љубави! Али иако је то био важан фактор за опстанак Сведока, постојао је један још важнији. „Нико није могао да схвати“, приметила је Хелене Целмиња, „како је у тај свет бодљикаве жице и ограничених људских контаката могла да доспе забрањена литература.“ То је изгледало немогуће, пошто је свако ко је улазио у затвор био детаљно претресан. „Као да су анђели ноћу долетали и убацивали је“, писала је ова ауторка.

Стварно, Бог је обећао да неће оставити нити напустити свој народ. Зато Јеховини сведоци из бившег Совјетског Савеза спремно потврђују, попут библијског псалмисте: „Гле, Бог је помоћ моја“ (Псалам 54:6; Исус Навин 1:5). Заиста, његова помоћ је била важна за опстанак Сведока у Совјетском Савезу!

Како су се промениле околности

Дана 27. марта 1991, Јеховини сведоци су постали законски регистрована организација у Совјетском Савезу када је потписана једна законска повеља у којој је била и следећа декларација: „Сврха ове верске организације је да обавља религиозно дело обзнањивања имена Јехове Бога и његових припрема учињених с љубављу за човечанство преко његовог небеског Краљевства под Исусом Христом.“

У овој повељи су међу начинима за извршавање тог религиозног дела наведени јавно проповедање и посећивање људи код куће, поучавање библијским истинама оних који желе да слушају, вођење бесплатних кућних библијских студија помоћу публикација за проучавање Библије и дистрибуисање Библија.

Од времена потписивања тог документа пре више од десет година, Совјетски Савез се распао, а положај религија се знатно променио у 15 бивших совјетских република. Шта се може рећи о будућности религије на тим просторима, као и у другим деловима света?

[Оквир на 11. страни]

Сарадња цркве са Совјетима

У својој књизи из 1945, Russia Is No Riddle, Едмунд Стивенс је написао: „Црква је добро пазила да не угризе руку која је сада храни. Она је у потпуности схватила да држава за указану наклоност очекује да Црква пружи пуну подршку систему и да ради уз одређена ограничења.“

Стивенс је даље објаснио: „Вишевековна традиција Православне цркве као званичне државне религије била је дубоко укорењена у њој, тако да је она врло лако прихватила нову улогу тесне сарадње са совјетском владом.“

Институт Кестон је темељно истражио сарадњу између Совјета и Алексеја II, данашњег патријарха Руске православне цркве. Њихов извештај је имао овакав закључак: „Алексејева сарадња није била ништа неуобичајено — скоро све истакнутије вође свих законски признатих религија — укључујући и католике, баптисте, адвентисте, муслимане и будисте — радиле су за КГБ. Заиста, у годишњем извештају у ком се описује Алексејево ангажовање спомињу се и многи други агенти, од којих су неки у Естонској лутеранској цркви.“

[Оквир⁄Слика на 12. страни]

Како се долазило до логораша

Викторс Калнинш, новинар из Летоније, провео је своју десетогодишњу казну (1962-72) углавном у једном мордовијском логору на око 400 километара југоисточно од Москве. У интервјуу који је дао за Пробудите се! у марту 1979, Калнинш је био упитан: „Да ли интернирани Сведоци знају шта се дешава овде у Сједињеним Државама или у другим земљама што се тиче наше организације?“

„Да, знају“, одговорио је Калнинш, „и то преко литературе коју добијају... Чак су ми и показали своје часописе. Никада нисам знао где је литература сакривена; то се с времена на време мењало. Али свако је знао да се литература налази у логору... Стражари и Јеховини сведоци су били као Том и Џери — једни су скривали литературу, а други су покушавали да је нађу!“

На питање „Да ли су Јеховини сведоци пробали да разговарају с вама о својим веровањима?“ Калнинш је одговорио: „Наравно! Она су добро позната. Знамо све о Армагедону... Пуно су причали о томе да ће нестати болести.“

[Слика]

Сведоци у мордовијским логорима храбро су преносили библијске истине

 [Слика на странама 8, 9]

Вовчукови су 1951. били депортовани у Иркутск (Сибир) и до данас су верни хришћани

[Слика на 10. страни]

Због подршке цркве током Другог светског рата, Стаљин је дозволио да религија привремено напредује

[Извор]

U.S. Army photo

[Слика на 10. страни]

Патријарх Алексеј I (1945-70) рекао је: ’Совјетска политика одговара хришћанским идеалима које црква проповеда‘

[Извор]

Central State Archive regarding the film/photo/phono documents of Saint-Petersburg