Пронашла сам сигурност иако сам и глува и слепа

ИСПРИЧАЛА ЏЕНИС АДАМС

Родила сам се скоро потпуно глува, али сам ипак успела да се снађем у свету звукова. А онда сам се на колеџу страшно потресла када ми је речено да ћу ослепети. Мој добронамерни ментор с колеџа дао ми је чланак о томе како живети без вида и слуха. Одмах сам спазила реченицу која каже да су особе које су и глуве и слепе најусамљенији људи на свету. Бризнула сам у плач.

РОЂЕНА сам у Де Мојну (Ајова, САД), 11. јула 1954, као јединица Дејла и Филис Ден Хартог. Ниједно од њих није знало да су обоје носиоци генетског поремећаја познатог као Ушеров синдром, за шта је карактеристична урођена глувоћа с постепеним губитком вида.

Испрва моји родитељи нису сумњали да са мном нешто није у реду. Можда зато што сам донекле чула ниске фреквенције, те сам каткад реаговала на звукове. Међутим, пошто нисам проговорила увидели су да нешто стварно није у реду. Кад сам имала око три године, лекар је установио да сам глува.

Та вест је јако погодила моје родитеље. Па ипак, решили су да ми пруже најбоље могуће школовање. Дали су ме у једну одличну предшколску установу за особе с оштећеним слухом. Али пошто сам била скоро скроз глува, доживела сам страшан неуспех. Каткад сам била толико фрустрирана да сам ударала главом о зид.

Слање на посебно школовање

Моји родитељи су решили да ме упишу у Главни институт за глуве (CID), у Ст. Луису у Мисурију. Упркос великим финансијским трошковима и тешкој тузи јер ме шаљу с пет година, они су схватили да тако имам највише шанси да остварим успешан, срећан живот. У то време родитељи и ја заиста нисмо могли да комуницирамо.

Посматрала сам мајку док ми пакује одећу у један кофер. Вожњи колима као да није било краја. Сећам се да сам у CID-у видела многе мале девојчице без мајки и да сам размишљала: ’Ох, ја нећу морати да останем овде зато што имам маму и тату.‘ Када је дошло време да се родитељи врате, покушали су да ми објасне да ће се вратити за пар месеци. Плакала сам јако и чврсто их држала, али надзорница дома ме је силом одвојила од њих тако да су могли да оду.

Осећала сам се напуштено. Остављена сама с другим девојчицама те прве ноћи у школи покушавала сам да утешим једну девојчицу која је плакала, правећи се да причам иако тада нисам могла да говорим. Надзорница ме је изгрдила и ставила једну преграду између нас тако да нисмо могле да комуницирамо. Тај зид је отада стајао тамо. Ова изолација је била поразна.

Постепено сам схватила да смо све биле тамо зато што нисмо могле да чујемо.  Можда су ме родитељи ипак волели, размишљала сам, али је грешка била моја јер сам подбацила у предшколском. Била сам одлучна да овог пута успем и да се једног дана вратим својој породици.

Образовање на CID-у је било изврсно. Иако нисмо смеле да користимо знаковни језик, пружено нам је много личне поуке о читању са усана и говору. Наглашавани су сви они предмети који се научавају и у редовним школама. Премда сматрам да искључиво орални приступ попут овог не функционише добро код многе глуве деце, ја сам га савладала и осећала сам се успешном. Уз помоћ слушних помагала научила сам да схватам смисао кад други говоре читајући са усана и слушајући пригушени тон њихових гласова. Већина људи с нормалним слухом почела је да разуме мој побољшани, мада не у потпуности исправан говор. Родитељи и школа били су изузетно задовољни мојим успехом. Међутим, ја сам и даље чезнула да се вратим кући.

Сваког летњег распуста сам преклињала своје родитеље да ми дозволе да останем код куће и идем у школу у Ајови, али тамо још увек није постојао неки локални програм. Кад бих се вратила у школу, мајка би ми сваки дан слала писма и у њима по жвакаћу гуму. Колико су ми те жвакаће гуме само значиле! Уместо да их жваћем, ја бих сваку од њих чувала и оне су ми нарочито значиле кад сам била депресивна.

Опет кући, али ничу проблеми

Најзад, кад сам имала десет година, родитељи су ме довели кући. Била сам тако срећна и осећала сам се тако сигурно са својом породицом! Уписала сам се у локалну специјалну школу за глуву децу у Де Мојну. Коначно сам похађала редовне часове зато што сам прилично добро читала са усана и прилично разумљиво говорила. Па ипак, било је много нових изазова.

У дому на CID-у су ме прихватали моји глуви вршњаци. Али сада кад сам морала да пратим више од једне особе у исто време, моја вештина читања са усана није могла ићи у корак с брзом комуникацијом. Тако да сам остајала по страни. А тако сам силно желела да будем прихваћена!

То је водило до тога да почнем да тражим одобравање дечака тинејџера, и због тога сам почела да попуштам у својим моралним мерилима. Нисам знала како да кажем не. Са 14 година сам силована и то нисам никоме рекла. Иако су моји родитељи увек били брижни и пуни љубави, осећала сам се усамљено и изгубљено.

Уз помоћ слушних помагала донекле сам могла да уживам у музици, али је мој избор музике био под знаком питања. Гласно сам слушала есид-рок. Такође сам почела да редовно користим марихуану и све више и више се повлачила у себе. Још увек осећам дубоко кајање кад помислим на оно шта сам радила у тим бурним годинама и на бол који је то нанело мојој породици и мени.

Покушаји да побољшам живот

Током целог тог периода имала сам непрестану жеђ за знањем и жељу за креативношћу. Стално сам читала, сликала, шила и везла. Желела сам више од живота, а не само оно што је чекало моје пријатеље који су се у животу бавили само дрогом. Зато сам се уписала на један колеџ близу куће како бих даље развијала своје занимање за уметност. Негде у то време сам решила да научим знаковни језик будући да сам била потиштена због друштвене изолованости.

На крају сам се пребацила на Државни технички институт за глуве у Рочестеру (Њујорк), на смер керамичке уметности. Иако ми се вид стално погоршавао — чињеница коју сам ја некако одбијала да прихватим — осећала сам како ми живот иде у добром правцу. А онда ме мој ментор на колеџу суочио с реалношћу рекавши да ћу ускоро ослепети.

Овај институт није био добро опремљен за моје потребе и морала сам да га напустим. Шта ћу сада? Иако сам била тужна што ћу ускоро бити слепа, била сам одлучна да некако нађем начина да живим самостално  и да не завршим, по речима чланка који ми је тај саветник дао, као ’једна од најусамљенијих особа на свету‘. Вратила сам се кући у Ајову да бих научила да читам на Брајевом писму и да се крећем помоћу штапа.

Одлазак у Вашингтон

Универзитет Галодет у Вашингтону, једини на свету колеџ слободне уметности за глуве, имао је специјалне услуге за студенте који су били и глуви и слепи. Пребацила сам се тамо и 1979. дипломирала с највишим оценама. Још једном сам се лепо осећала јер сам постигла академски успех.

Међутим, и даље сам се осећала изоловано од вршњака. Пре него што сам била лишена вида, научила сам знаковни језик и почела да осећам како припадам некој групи, Савезу глувих. Знаковни језик који користим исти је онај који користе и други глуви. Међутим, због тога што морам својим рукама додиривати њихове како бих их разумела, неки глуви су ме избегавали јер им је било неугодно. Почела сам да се питам да ли ће ме икада икоја група људи стварно прихватити.

Потрага за правом религијом

Док сам одрастала религија ми није пружала утеху. Док сам била на колеџу похађала сам часове веронауке, али никад нисам добила одговоре на многа моја питања. Након дипломирања наставила сам да трагам за одговорима. У то време сам била незадовољна својим односом с другима и почела сам да се молим Богу за вођство.

Године 1981, вратила сам се на Универзитет Галодет да бих магистрирала као саветник за рехабилитовање. Наставила сам да се молим да нађем праву цркву. Неколико људи се понудило да ме поведе у њихову цркву, али из овог или оног разлога, до тога није дошло. А онда сам упознала Била који је могао нормално да чује и који је такође био на факултету. Он је сасвим случајно сазнао да се занимам за Библију те ми је рекао да од Јеховиних сведока учи многе чудесне ствари.

Моје прво мишљење о Јеховиним сведоцима било је да су они неки јеврејски култ, а то је било уобичајено мишљење многих глувих особа. Бил ме је убедио да то није тако и рекао да ћу то најбоље сазнати уколико посетим један њихов састанак. Заиста нисам желела да идем, али сам се сетила своје молитве. Преко воље сам пристала и то под условом да седимо у последњем реду тако да можемо побећи уколико почну да врше било какав притисак на нас.

Осећала сам се као код куће

Била сам веома напета док смо се возили на састанак. Обоје смо носили фармерке и фланелске мајице. Било ми је драго што смо мало закаснили па нисмо морали ни са ким да контактирамо пре састанка. Бил ми је до детаља све интерпретирао јер нисам могла ни да видим ни да чујем. Иако нисам у потпуности могла да схватим о чему је реч, две ствари су ме задивиле: говорник је често користио Библију а деца, која су седела са својим родитељима, активно су учествовала на састанцима. Кад се састанак завршио, нипошто нисмо били под притиском, већ нам је била изражена срдачна добродошлица упркос нашој одећи и другачијој раси.

Били смо једини белци у тој Дворани Краљевства. Иако нисам имала никакве предрасуде према црнцима, ипак ми је испрва било непријатно. Међутим, порука библијске истине била је и сувише снажна да бих допустила да ме непријатан осећај  спречи да будем тамо. Почели смо редовно да присуствујемо састанцима. Још већи изазов за мене био је што у скупштини није било глувих особа. Зато кад смо чули да у једној другој скупштини има неких глувих, почели смо тамо да одлазимо. Опет смо и у тој новој скупштини били једини белци. Међутим, осећали смо се као код куће.

Прихватили смо библијски студиј. Напокон сам почела да добијам одговоре на своја питања. Нисам увек одмах схватала одговоре, али су они били на темељу Писма. Уз додатно истраживање и дубоко размишљање, на крају сам схватила смисао библијских истина. Први пут у животу сам почела да осећам блискост с Јеховом као својим правим Богом. Истовремено смо Бил и ја постали блиски пријатељи. Знала сам да му се допадам, али сам се изненадила када ме је запросио. Била сам срећна и пристала сам. Бил се кратко после нашег венчања крстио, а за њим и ја неколико месеци касније, 26. фебруара 1983.

Проналажење сигурности коју сам тражила

Испрва сам се бојала осећаја изолованости јер је у нашој скупштини било још само двоје глувих који нису били вични комуницирању с неким ко је и глув и слеп. Могла бих рећи да је наша скупштина била пуна љубави и топлине, али испрва нисам могла директно да комуницирам с њима. Због тога сам била тужна. Пуно пута сам се осећала обесхрабрено и усамљено. Међутим, љубазан гест неког духовног брата или сестре дирнуо би ме у срце и подигао дух. Бил ме је такође храбрио да истрајем у служби и да се молим Јехови да у скупштину дође још глувих особа.

Решила сам да узмем пса-водича како бих била независнија. Пас ми је такође одагнао самоћу. Када је Бил био на послу могла сам да одем до Дворане Краљевства и да се састанем с групом која се окупила за учествовање у хришћанској служби. Током година сам имала четири пса-водича и сваки је био као члан породице.

Иако је пас-водич био од користи, чезнула сам за већим контактом с људима. С временом је Јехова благословио наше напоре у развијању интересовања за библијске студије међу глувим особама. То интересовање је нарасло до те мере да је у Вашингтону основана једна скупштина на знаковном језику. Напокон сам могла да комуницирам са сваким чланом скупштине!

Бил се квалификовао да служи као старешина и био је наименован за председавајућег надгледника скупштине на знаковном језику. Пронашла сам велико задовољство у вођењу кућних библијских студија с другим глувим особама и онима који су и глуви и слепи, од којих многи сада верно служе Јехови. Такође сам знаковном језику учила сестре које добро чују тако да могу бити ефикасније у служби кад наиђу на глуве особе.

Време испита

Године 1992, савладала ме је тешка депресија због злостављања у младости. Неколико година сам на једвите јаде функционисала. Осећала сам се хендикепирано — не због тога што сам глува или слепа — већ због снажног емоционалног немира. Много пута сам мислила да нећу издржати да одем на састанак или у службу, и преклињала бих Јехову да ми пружи снаге да сачувам свој интегритет. Исход је био да сам ретко пропустила неки састанак и током тих суморних година остала сам редовна у служби (Матеј 6:33).

Године 1994, преселили смо се у Ванкувер (Британска Колумбија, Канада) да бисмо помогли у формирању још једне скупштине на знаковном језику. Селидба уопште није била лака. Оставила сам град који сам добро познавала и многе драге пријатеље. Још увек нисам била у потпуности изишла из депресије и тескобе, али је радост око формирања нове скупштине у Ванкуверу показала да су се све жртве исплатиле. Пронашла сам драге пријатеље у нашој новој скупштини тако да сам се у њој осећала као код куће.

 Наш љубазни отац ме је благословио

Мој супруг, двоје других Сведока и ја отишли смо 1999. године на шест месеци на Хаити да бисмо помогли у служби међу глувим особама. Радећи заједно с тамошњом канцеларијом подружнице Јеховиних сведока, држали смо часове знаковног језика члановима скупштине и проповедали с њима на релативно нетакнутом подручју глувих особа. За неколико седмица започето је преко 30 библијских студија с глувим особама! Вратила сам се кући с обновљеном духовном снагом и започела с пуновременом службом као пионир септембра 1999. Уз помоћ Јехове, мог драгог супруга и скупштине која ми пружа подршку, напади депресије ме не лишавају радости.

Током ових година осетила сам колико је Јехова нежан у наклоности (Јаков 5:11). Он води рачуна о сваком појединцу из његовог народа — али нарочито о онима с посебним потребама. Преко његове организације добила сам Превод Светог писма Нови свет и још многа друга средства за проучавање Библије на Брајевом писму. Уживам на конгресима и већим скуповима на знаковном језику. Скупштина ме с пуно љубави подржава помоћу тактилног превођења, то јест знаковног језика који ја пратим додирујући преводиочеве руке, тако да сам у потпуности укључена у све састанке. Упркос двоструком оштећењу, пронашла сам сигурност међу Јеховиним народом. Не само што примам већ могу и да дајем, а то ми пружа велику радост (Дела апостолска 20:35).

Једва чекам да ми се врате слух и вид у Јеховином новом свету. А до тада ја нисам једна од најусамљенијих људи на свету, напротив, имам светску породицу од милиона духовне браће и сестара. И све то захваљујући Јехови који је обећао да ме никако неће оставити и нипошто ме неће напустити. Да, упркос свим изазовима, ја могу да кажем: „Јехова је мој помоћник; нећу се бојати“ (Јеврејима 13:5, 6).

[Слика на 23. страни]

Разговор на знаковном језику додиривањем руку

[Слика на 23. страни]

Данас с мојим супругом Билом