Можемо ли спасти дрво канделабар?

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ БРАЗИЛА

НЕКАДА је јужни део Бразила прекривала борова шума. Једна од врста је добила име „дрво канделабар“ јер подсећа на свећњак с гранама.

Шишарке које висе с канделабар дрвећа веће су од грејпфрута, а неке теже чак пет килограма. Једна шишарка може да има до 150 семенки, које се на португалском зову пињоис. Када је зрела шишарка прсне уз јак прасак, а семенке се просипају.

Људи, птице и животиње једу ове семенке чији мирис и укус подсећају на кестен. Некада су пињоис — добар извор протеина и калцијума — били главна храна неких урођеничких племена у јужном Бразилу. Семенке се и данас користе. На пример у бразилској држави Санта Катарина налазимо их у локалним јелима као што је пасока ди пињао (згњечени пињоис).

Канделабар дрво је зашло у сутон живота када су у 18. веку европски насељеници видели у њему потенцијал за дрвну грађу. Брзо су канделабри били посечени да би се изградиле куће или су једноставно били уклоњени да би се направио простор за кукурузна поља и винограде. Како је време пролазило ово дрвеће се више секло него што се садило. Данас је остало свега неколико расутих шумарака. Због тога је вредност канделабра нагло порасла. „Бор више није дрво“, запазио је човек који је скоро 50 година правио грађу од тог дрвећа. „То је злато.“

Изучаваоци кажу да би канделабар изумро да није било азурне креје. Ове неуморне птице хране се семенкама канделабра, чувајући неке у маховини и у иструлелој дрвенастој папрати. Бројне семенке касније исклијају. Тако у неком смислу азурна креја вредно сади канделабар дрвеће! Нажалост, број азурних креја опада због уништавања борових шума.

Неке дрвне индустрије су почеле да поштеђују мале шумске пределе и да у јужном Бразилу обнављају канделабар. Можда ово значи да ће канделабар поново огрејати сунце.

[Слике на 11. страни]

Свака шишарка има до 150 „пињоиса“

[Извор]

Дрво и шишарке: Marcos Castelani