Подземне красоте Карлсбадских пећина

ПОКРЕНИ

Подземне красоте Карлсбадских пећина

Потпуни мрак и апсолутна тишина. То нас је сачекало када смо зашли дубоко у шпиље Националног парка Карлсбадске пећине у Њу Мексику у САД. Кад смо ушли у те пећине, питали смо се: ’Како ли су настале? Колико су велике? Каква ли необична обележја скривају? Да ли су безбедне за истраживање?‘

ПРЕ обиласка ових пећина, наша мала група је уживала у камповању и пешачењу по Националном парку Гвадалупе у југозападном делу Тексаса. Током успињања на Гвадалупе Пик, највишу тачку Тексаса високу 2 666 метара, запазили смо бројне фосиле који као да су извезени по стенама дуж стазе. Ови фосили према геолозима пружају кључ за откривање порекла Карлсбадских пећина. Како то?

Изгледа да су овде некада давно успевале алге, сунђери и мекушци. Цело то подручје било је топло затворено море. Корали, главно упориште данашњих гребена, били су прилично ретки. Неке егзотичније врсте морских животних облика биле су сада већ изумрли трилобити и амонити. Многи амонити су живели у великим спиралним шупљим шкољкама које личе на данашње наутилусе. Били смо тако одушевљени што на нашем путу видимо те шкољке утиснуте у стену!

Изгледа да су кречњачки гребени настали док су се фосилни остаци морских животиња и други комадићи таложили и заједно стврдњавали. Пошто се морско дно улегло, тај комплекс гребена је нарастао на преко 500 метара. На крају се море повукло и гребени су били прекривени дебелим талогом. Много касније тло се издигло, талог еродирао, а гребени су изронили као планине. Међутим, како су овим уздизањем настале Карлсбадске пећине?

Гас, вода, ваздух и киселина

Док пролази кроз ваздух и земљу, кишница покупи са собом и нешто угљене киселине. Ова слаба киселина је очигледно одговорна за постанак скоро свих кречњачких пећина у свету. Међутим, према геологу Карол Хил, ове пећине у гвадалупским планинама издубила је једна много јача киселина.

Хилова наводи да се у резервоарима нафте испод кречњачких гребена формирао један гас богат сумпором. Када се стеновита маса почела издизати, тај гас је продирао у гребене, реаговао с ваздухом и свежом оксидираном подземном водом и тако је настала сумпорна киселина. Ова јака киселина могла је да раствори велике количине кречњачких стена.

Док су се планине издизале, а горња граница подземне воде опадала, пећински простор се постепено продубљивао. Простране пукотине и широке распуклине у Карлсбадским пећинама међусобно су се спајале и створиле огроман лавиринт. Овде је на карти уцртано око 37 километара ходника. Али то нису једине подземне дворане у овим планинама. Постоји их још на стотине. Највећа позната је Лечугија која има преко 160 километара документованих ходника!

Пећински накит

Приликом уласка у Карлсбадске пећине лифт нас је спустио 225 метара дубоко, близу Биг Рума. Ова огромна јама простире се на преко шест хектара. Њена таваница је на неким местима висока преко 30 метара. Али, оно што нам је запало за око било је то што су се на сваком кораку могли видети широки низови природног пећинског накита осветљеног скривеним осветљењем.

Овај накит се налази тамо где год вода улази у јаме и испарава, доводећи до таложења кречњака. Тамо одакле вода стално капље са истог места с пећинске таванице, ствара се танана шупља цев која се и по неколико метара спушта према доле. Ове такозване цеви соде могу се на крају зачепити и претворити у сталактите налик леденицама. Висећи с неких нагнутих таваница, валовите драперије доприносе театралном изгледу пећинских дворана.

Тамо где вода капље на под настају ступци који расту увис. Ови сталагмити могу на крају доћи до таванице те се можда спојити са сталактитима и тако формирати стубове. Неки сталагмити у Дивовској дворани издижу се и преко 18 метара! Уколико вода капље у мале шупљине, онда сићушни комади стена бивају једнако прекривени глатким кречњаком и тако настају светлуцаве пећинске перле. У неким случајевима настаје још чудноватији накит. У њих спадају крхки гроздови оштрих кристала попут игала, као и увијене црволике цеви познате као хеликтити, које расту увек у различитим правцима.

Зурећи у многе огромне сталактите питали смо се да ли има икакве опасности да падну. Наш водич нам је рекао да не бринемо јер пећински украс ретко отпада. Надали смо се да ће тако остати и за време наше посете!

Пећинско окружење

Након оброка изнад земље, спустили смо се у пећине кроз њихов природан улаз, то јест једну отворену пећину. Улазни зид украшавају цртежи које су Индијанци цртали по стенама.

На улазу смо осетили смрад измета слепог миша. Сазнали смо да се пре скоро један век овај измет користио као ђубриво. Касније је систем кофе и ужета, који се користио да би се извлачио тај измет постао први лифт који је у пећине спуштао туристе и дизао их из њих. Измет се налази и у једном бочном ходнику познатом као Пећина слепих мишева — у летњиковцу за милионе слепих мишева. У сутон се на хиљаде њих диже из пећине и пролази кроз улаз.

Чувари парка су нам објаснили да су пећине изузетно осетљиве. Људи који их посећују могу лако да их оштете и загаде. Примера ради, само додиривање пећинског накита може да остави масноћу на њиховој површини те тако спречи даљњи раст и доведе до губитка боје. Зато смо се ми држали уцртане маршруте и нисмо хтели да дирамо пећинске формације.

Кад смо изашли из овог скровитог и чудесно лепог места, размишљали смо да се вратимо у пећине и видимо још понешто. Волели бисмо да видимо слепе мишеве у лету док уживају у овим пећинама много дуже него туристи. Међутим, ипак су људи ти који напуштају ове пећине с дуготрајним осећајем дивљења. (Приложено)

[Слика на 26. страни]

Горе: сталактити као лустер

[Слика на 26. страни]

Доле: обилазак Биг Рума

[Извор]

[Извор слике на 25. страни]

[Извор слике на 26. страни]

ПРОБУДИТЕ СЕ!