Катедрале — споменици Богу или људима?

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ ФРАНЦУСКЕ

У МОСКВИ се догодила нека врста ускрсења. Црква Христа Спаситеља, коју је 1931. Стаљин сравнио са земљом, поново је изграђена и сада њене златне куполе блистају на руском небу. У Еврију, близу Париза, радници обављају завршне радове на јединој катедрали у Француској која је изграђена током 20. века. Ово се дешава само неколико година после освештења катедрале Алмудена у Мадриду. Врло слична ситуација је и у Њујорку где постоји катедрала која носи име Свети Јован божански. Пошто је у изградњи већ више од 100 година, често је називају Свети Јован недовршени. И поред тога, то је једна од највећих катедрала на свету јер покрива површину од преко 11 000 квадратних метара.

Широм хришћанства, огромне катедрале доминирају панорамом многих градова. За вернике, оне су споменик вери у Бога. Чак их и они који не верују цене као уметничка дела и класичне примере архитектонске бриљантности. Ипак, постојање ових сложених и често баснословно скупих места за обожавање покреће озбиљна питања: зашто су и како грађене? Којој сврси служе?

Шта је катедрала?

После Христове смрти, његови ученици су се организовали у скупштине од којих су се многе састајале у приватним кућама (Филимону 2). Деценијама су о овим скупштинама бринуле духовне „старешине“ (Дела апостолска 20:17, 28; Јеврејима 13:17). Међутим, после смрти апостола, наступио је отпад од правог хришћанства (Дела апостолска 20:29, 30). С временом се један број старешина издигао изнад осталих и на њих се почело гледати као на бискупе који су имали надзор над одређеним бројем скупштина — нешто на шта је Исус и упозорио (Матеј 23:9-12). Реч „црква“ која се првобитно односила на саме хришћане, тада се односила и на њихово место обожавања — на саму грађевину. Није прошло много времена и неки бискупи су тежили ка томе да имају цркве које би одговарале њиховом рангу. Тако је скован нови термин који би означавао бискупову цркву — катедрала.

Овај израз долази од грчке речи катедра што значи „столица“. Катедрала је тако била трон бискупа, симбол његове овоземаљске моћи. Из своје катедрале бискуп је владао над јурисдикцијом, бискупијом.

„Доба катедрала“

Сабор у Никеји је 325. године званично признао постављање бискупа̂ у градовима. Пошто су сада имали подршку римске државе, бискупи су од власти често добијали на поклон велике парцеле земљишта. Такође су преузимали многа паганска места за обожавање. Када је Римско царство пропало, црквене структуре су  преживеле и у средњем веку постале доминантне. Тај период је убрзо постао оно што француски историчар Жорж Диби назива „доба катедрала“.

Од 7. до 14. века становништво Европе се утростручило. Овај демографски пораст у првом реду је користио градовима чији се напредак појачао. Сходно томе, најбогатији епископски градови били су најпогоднија места за изградњу колосалних катедрала. Зашто? Зато што су ови велики пројекти могли да успеју само на местима где је постојао непрестани прилив новца!

Још један фактор који је подстицао на изградњу катедрала било је популарно обожавање Девице Марије и религиозних реликвија. То је у 11. и 12. веку цветало као никада пре. Бискупи су ширили такво обожавање и тиме повећавали популарност својих катедрала. У то време је назив Нотр-дам (Наша госпа) почео да краси катедрале у Француској. „Који град јој није посветио цркву, а често и катедралу?“ пита католичка енциклопедија Théo. Тако је катедрала Сент Етјен у Паризу била посвећена Богородици. Катедрала Нотр-дам у Шартру, у Француској, постала је најистакнутије светилиште северне Европе. „Ни једна једина фигура — чак ни сам Христ — није толико доминирала животима и мислима градитеља катедрала као Девица Марија“, каже књига The Horizon Book of Great Cathedrals.

„Изградићемо тако велику катедралу...“

Међутим, зашто су многе од ових грађевина биле тако велике? Већ у четвртом веку, катедрале у Триру (Немачка) и Женеви (Швајцарска) заузимале су огромну површину, упркос релативно малом броју обожавалаца. У 11. веку становништво Шпајера у Немачкој није могло да попуни своју огромну катедралу. Књига The Horizon Book of Great Cathedrals закључује да „величина и раскош [катедрала] откривају приличан број световних потицаја“. Међу њима је био „арогантни понос бискупа или опата под чијим покровитељством је требало градити то здање“.

Током 12. и 13. века катедрале су у просеку биле дугачке 100 метара, с циљем да буду високе колико и дугачке. Међу њима се истичу Винчестерска катедрала у Енглеској са 169 метара дужине и миланска Дуомо у Италији са 145 метара. „Изградићемо тако велику катедралу да ће они који је виде завршену мислити да смо били луди“, изјавио је у Севиљи 1402. године један службеник Шпанске цркве. У ствари, за катедралу у Севиљи се каже да је са својим 56 метара високим сводом друга у свету по величини. Звоник катедрале у Страсбуру у Француској висок је 142 метра, што је једнако згради од 40 спратова. У 19. веку се торањ готске катедрале Минстер у Улму у Немачкој уздизао до висине од 161 метра, што га је чинило највећим каменим торњем на свету. „Никакви захтеви за обожавање не оправдавају такву неумереност гигантских размера“, изричит је историчар Пјер де Коломбје.

Током 12. и 13. века, заговорници катедрала су искористили још један ’световни мотив‘ — градски патриотизам. Encyclopædia Britannica каже: „Градови су се међусобно надметали који ће изградити највећу катедралу.“ Градски већници, буржуји и еснафи, претворили су катедрале у симболе свога града.

Скупе и некад и сад

Један писац описује пројекте изградње катедрала као „финансијско буре без дна“. Како су онда ове грађевине — чије одржавање и данас изискује све веће трошкове — финансиране у прошлости? У неким случајевима су прелати, као што је Морис де Сили из Париза, плаћали за њих из  сопствених џепова. Понекад су државни владари, као што је био краљ Хаиме I Арагонски, измиривали рачуне. Међутим, катедрале су углавном финансиране од прихода бискупије. Ови приходи су долазили од феудалних намета и прихода са имања. У ствари, бискупија Болоња у Италији поседовала је 2 000 имања! На то је још долазио религиозни приход од прилога, од опроста греха и казни за грехе. У Руану у Француској, они који су куповали право да током поста једу млечне производе, плаћали су за такозвани катедралин торањ од путера.

Поједини донатори били су посебно дарежљиви и били су почаствовани тиме да им лик буде сачуван у витражу на црквеним прозорима и у скулптурама. Начело анонимног хришћанског давања очигледно је било заборављено (Матеј 6:2). Био је неопходан сталан прилив готовине пошто су трошкови често премашивали процене. Онда није чудо што је жар за прикупљањем новца често водио до проневере и изнуђивања. На пример, оптужба за јерес често је за собом повлачила конфисковање нечије имовине. То је отворило пут пљачкању такозваних јеретика познатих као Катари, и тиме се финансирало неколико пројеката изградње цркава. a

Сувишно је рећи да је црква стално вршила притисак како би новац увек пристизао. Није тачна тврдња неких историчара да су масе биле спонтано покренуте да граде таква здања. Историчар Хенри Краус износи: „У једној тако дубоко религиозној ери као што је био средњи век, грађење цркава људима није био главни приоритет.“ Дакле, многи историчари критикују цркву због своје екстраваганције. Књига The Horizon Book of Great Cathedrals признаје: „Новац који је црква потрошила на изградњу могао се искористити да се нахране гладни... или за одржавање болница и школа. Због тога се може рећи да су катедрале коштале стотине хиљада људских живота.“

Како су грађене

Катедрале су доказ људске генијалности. Заиста је запањујуће како су тако огромна здања била саграђена помоћу примитивне технологије. Прво су израђени детаљни планови објекта. У каменоломима су коришћени шаблони како би се осигурала истоветност декоративних детаља и тачна величина камених блокова. Блокови су пажљиво обележавани да би се означило њихово тачно место у грађевини. Транспорт је био ужасно спор и скуп, али упркос томе, према француском историчару Жану Жимпелу, ’Француска је између 1050. и 1350. године извадила више камена него древни Египат‘.

На самом градилишту радници су изводили велике подвиге користећи тадашњу примитивну опрему за дизање — котуре и чекрке, које су често покретали људи ходајући на дрвеним сувачама. Математичке формуле које користе данашњи инжењери тада нису биле познате. Градитељи су морали да се ослањају на инстинкт и искуство. Не чуди што су се догађале многе озбиљне незгоде. На пример, 1284. године се испоставило да су сводови катедрале у Бовеу у Француској били превелики и срушили су се. Међутим, иновације као што су потпорни стубови, потпорни полулукови, сводна ребра и шиљате куле, омогућили су градитељима да досегну нове висине.

Изградња је трајала од око 40 година, што је било најбрже (Солзбери у Енглеској), до неколико векова. Неке, као што су катедрале у Бовеу и Страсбуру у Француској, никада нису завршене.

’Грешка у приоритетима‘

Ова ’прелепа и стога скупа здања‘, како се изразио папа Хонорије III, од почетка су узроковала неслагања. Унутар цркве су се подигли гласови против градње и трошења невероватних свота новца. Пјер  ле Шантр, један прелат у катедрали Нотр-дам у Паризу из 13. века, изјавио је: „Грешно је градити цркве на начин на који се то данас ради.“

Катедрала у Еврију, да наведемо само једну, чак и данас изазива оштре критике. Као што је извештено у француским новинама Le Monde, многи људи сматрају да су катедрале одраз ’грешке у приоритетима‘ и да су цркве „морале да улажу у људе и јеванђелизацију, а не у камење и декорацију“.

Нема сумње да су многи који су учествовали у изградњи ових огромних здања имали искрену љубав према Богу. Такви су без сумње имали „ревност за Бога“, али то није било „у складу с тачним спознањем“ (Римљанима 10:2). Исус Христ никада није захтевао да његови следбеници граде тако компликоване домове за обожавање. Он се залагао да прави обожаваоци ’обожавају духом и истином‘ (Јован 4:21-24). Без обзира на своју лепоту, импозантне катедрале хришћанског света представљају супротност овом начелу. Оне можда јесу споменици људима који су их изградили, али не славе Бога.

[Фуснота]

[Слика на 13. страни]

Катедрала у Сантјаго де Компостели (Шпанија)

[Слике на 15. страни]

Скроз горе: Ружа у витражу на катедрали Нотр-дам у Шартру (Француска).

Изнад: детаљ каменоресца на катедрали Нотр-дам у Паризу

[Слика на 15. страни]

Катедрала Нотр-дам из 12. века у Паризу

[Слика на 15. страни]

Унутрашњост катедрале Нотр-дам у Амијену. То је највећа религиозна грађевина у Француској са сводовима високим 43 метра