У потрази за водом живота

ПРЕ више од две хиљаде година, један напредан град од 30 000 становника постао је знаменит у арабијској пустињи. Упркос суровој клими са само 150 милиметара кише годишње, становници Петре су научили да се сналазе са то мало воде. Тако је Петра постала богата и напредна.

 Становници Петре, Набатеји, нису имали електричне пумпе за воду. Нити су градили масовне бране. Међутим, знали су да сакупљају и чувају воду. Огромна мрежа малих резервоара, насипа, канала и цистерни омогућила им је да пажљиво сакупљену воду усмеравају у свој град и на своје мале парцеле земље. Једва да је капљица просута. Њихови бунари и цистерне били су тако добро саграђени да их користе чак и данашњи бедуини.

„Хидрологија је прикривена лепота Петре“, с дивљењем износи један хидролог. „Ти људи су били прави генијалци.“ Недавно су израелски стручњаци покушали да нешто примене од генијалности Набатеја који су летину узгајали и у Негебу где је годишњи ниво кишнице ретко кад већи од 100 милиметара. Агрономи испитују остатке хиљада малих набатејских пољопривредних добара чији су власници вешто усмеравали зимску кишу на своја мала терасаста поља.

Већ научене лекције од Набатеја помажу пољопривредницима у сушом захваћеним афричким државама Сахела. Међутим, и савремене методе чувања воде могу бити исто тако делотворне. На канарском острву Ланзароте, који лежи уз афричку обалу, пољопривредници су научили како да узгајају грожђе и смокве кад кише готово уопште нема. Они саде лозе односно смокве на дну округлих јама и прекривају их слојем вулканског пепела како би се спречило испаравање. На тај начин довољна количина росе продире до корења и обезбеђује се добар природ.

Проста решења

Сличне приче о прилагођавању сушној клими могу се наћи свуда по свету — међу Бишнојима који живе у индијској пустињи Тар; међу женама с подручја Туркана у Кенији и Навахо Индијанцима у Аризони у САД. Њихове вековима стицане технике скупљања кишнице за подмиривање потреба пољопривреде, показују се много поузданијима него сјајна високотехнолошка решења.

Двадесети век је био век изградње брана. Обуздаване су снажне реке и развијани масивни системи за наводњавање. Један научник процењује да се у свету у извесној мери контролише 60 посто река и других токова. Иако од таквих пројеката има неке користи, еколози указују на штету по околину, а да и не помињемо последице по милионе који су остали без својих домова.

Надаље, упркос добрим намерама, пољопривредници којима је вода очајнички потребна, ретко кад имају користи од ових планова. Указујући на иригационе системе у Индији, бивши премијер Раџив Ганди је рекао: „Шеснаест година издвајамо новац. За узврат људи нису добили ништа, ни систем за наводњавање, ни воду, ни пораст производње, нити помоћ у њиховом свакодневном животу.“

С друге стране, проста решења показала су се кориснима и мање штетнима по околину. Мала језера и бране које су изградиле локалне заједнице у Кини веома су успешне, а саграђено их је шест милиона. У Израелу су људи схватили да уз мало домишљатости могу да користе исту воду прво за прање, затим за санитарије и онда за наводњавање.

Још једно практично решење јесте наводњавање пластичним цевима положеним на земљу које имају рупе у близини корена биљке. Тако се чува земљиште и троши само 5 посто воде која је потребна код примене устаљених метода. Мудра употреба воде такође подразумева и избор пољопривредних култура којима одговара сува клима, као што су кинеска шећерна трска или просо, уместо биљака којима је потребно обилно наводњавање, као што су шећерна трска или кукуруз.

На сличан начин уз мало напрезања и домаћинства и индустрија могу смањити  своје захтеве за водом. Килограм папира рецимо може се обрадити са око пола литра воде уколико фабрика више пута користи исту воду — а то је уштеда од преко 99 посто. Град Мексико је заменио уобичајене тоалете онима који троше само трећину воде. Тај град је такође финансирао и једну информациону кампању која је допринела знатном смањењу потрошње воде.

Шта је потребно за успех

Решавање кризе с водом — као и већине еколошких проблема — изискује промену ставова. Људи треба да буду спремни на сарадњу а не себични, да подносе разумне жртве тамо где је то потребно и да буду одлучни да брину о планети за будуће нараштаје. У својој књизи Last Oasis — Facing Water Scarcity, Сандра Постел износи: „Потребно нам је да знамо шта је етика кад је реч о води — то јест потребан нам је водич за исправно понашање када се суочавамо са сложеним одлукама о природним системима које не разумемо у потпуности, а и не можемо да их разумемо.“

Тој ’етици кад је реч о води‘, свакако не треба приступити само локално. Земље као и суседи треба да сарађују, пошто реке не знају за државне границе. „Брига о квантитету и квалитету воде — некада гледана одвојено — мора се сада сагледати као глобални проблем“, каже Исмаил Серагелдин у свом извештају Beating the Water Crisis.

Али, окупити државе како би се решавали глобални проблеми није лак задатак, као што признаје и генерални секретар УН Кофи Анан. „У данашњем глобализованом свету“, каже он, „расположиви механизми за глобалну интервенцију једва да су изашли из повоја. Крајње је време да идеји о ’међународној заједници‘ дамо конкретнији смисао.“

Јасно је да адекватно снабдевање водом — иако неопходно — није све што нам је потребно да бисмо имали здрав и срећан живот. Људи прво морају да признају своју обавезу пред Оним ко је дао и воду и сам живот (Псалам 36:10; 100:3). И уместо да кратковидо експлоатишу земљу и њене ресурсе, они треба да ’раде на њој и да је чувају‘ као што је наш Створитељ био заповедио нашим прародитељима (Постање 2:8, 15; Псалам 115:16).

Драгоценија врста воде

Будући да је вода тако важна, онда не изненађује што јој се у Библији придаје и симболично значење. Да бисмо имали живот какав је требало да имамо, онда заиста морамо препознати извор те симболичне воде. Такође морамо научити да одражавамо став једне жене из првог века која је од Исуса Христа затражила: „Господине, дај ми те воде“ (Јован 4:15). Погледајте како се то збило.

Исус је застао код једног дубоког бунара у близини данашњег Наблуса — по свему судећи бунара који још увек постоји и којег све до данас посећују људи из целог света. На бунар је дошла и једна Самарићанка. Попут многих жена из првог века, она је сигурно редовно долазила тамо и водом снабдевала своју кућу. Али Исус јој је рекао да јој може пружити „живу воду“ — извор воде који никада не би пресушио (Јован 4:10, 13, 14).

Посве разумљиво, интересовање ове жене је порасло. Али наравно, ’жива вода‘ о којој је Исус говорио није била дословна вода. Исус је имао на уму духовне припреме које људима помажу да једном живе заувек. Међутим, постоји веза између симболичне и дословне воде — обе су нам потребне да бисмо у потпуности уживали у животу.

Бог је више пута изнашао решење за несташицу воде међу својим народом. Путем чуда је водом снабдео огромно мноштво израелских избеглица који су пролазили кроз синајску пустош на путу  у Обећану земљу (Излазак 17:1-6; Бројеви 20:2-11). Божји пророк Јелисеј је очистио јерихонски бунар који је био загађен (2. Краљевима 2:19-22). А када се остатак покајничких Израелаца враћао из Вавилона у свој завичај, Бог их је водио до ’воде у пустињи‘ (Исаија 43:14, 19-21).

Нашој планети је данас хитно потребан непресушан ресурс воде. Будући да је наш Створитељ Јехова Бог пружао у прошлости решења за проблеме с водом, зар то неће учинити и у будућности? Библија нам даје засигурање да хоће. Описујући услове под обећаним Краљевством, Бог каже: „Отворићу реке на висовима и изворе усред долина, пустињу ћу у језеро обратити и ту суху земљу и изворе воде... да виде и да познају, да промисле и да разумеју да је то Јеховина рука урадила“ (Исаија 41:18, 20).

Библија обећава да у том времену људи „неће бити ни гладни ни жедни“ (Исаија 49:10). Захваљујући новој управи над целом планетом, трајно ће се решити криза с водом. Та управа — Краљевство за које је Исус учио да се молимо — деловаће с ’правдом од сад и довека“ (Исаија 9:6, 7; Матеј 6:9, 10). И зато ће посвуда на земљи људи коначно постати истинска међународна заједница (Псалам 72:5, 7, 8).

Уколико сада трагамо за водом живота, онда можемо ишчекивати дан када ће уистину бити довољно воде за све.

[Слике на 10. страни]

Изнад: древни становници Петре знали су да чувају воду

Испод: набатејски водоводни канал у Петри

[Извор]

Garo Nalbandian

[Слика на 10. страни]

Пољопривредници на Канарским острвима научили су да узгајају биљке кад кише готово уопште нема

[Слике на 13. страни]

Шта је Исус мислио када је овој жени обећао „живу воду“?