Божје име је променило мој живот!

ИСПРИЧАЛА САНДИ ЈАСИ ЦОСИ

ПОКУШАВАЈУЋИ да се сакријемо, моје сестре и ја смо се кикотале и ударале под креветом док су мормони куцали на наша врата. a Када сам коначно отворила, грубо сам им рекла да смо традиционални Навахо Индијанци и да не желим да с нама разговарају о било којој религији белаца.

Наши родитељи су отишли до једне удаљене продавнице да купе потрепштине. Требало је да се врате увече. Када су се вратили, сазнали су да сам била груба према мормонима. Дали су ми добар савет да се никада више према било коме не опходим с непоштовањем. Били смо поучени да се с људима опходимо с поштовањем и љубазношћу. Сећам се када је једнога дана дошао неки неочекивани посетилац. Моји родитељи су напољу припремали јело. Гостољубиво су га позвали да прво он једе, а ми смо јели после.

Живот у резервату

Живели смо у Хауел Мејси (Аризона), четрнаест километара северозападно од резервата Хопи Индијанаца, далеко од претрпаних градова. То је на југозападу Сједињених Држава, где се налази спектакуларан пустињски пејзаж, прошаран необичним формацијама црвеног пустињског камена. Ту су многе месе — стеновите висоравни са окомитим падинама. С њих смо могли да и на раздаљини од осам километара посматрамо своје овце како пасу. Како сам волела спокој ове земље, мог завичаја!

Током средње школе сам се јако зближила с мојим рођакама које су подржавале Индијански покрет (AIM). b Била сам веома поносна на то што сам староседелац Америке и белцима сам отворено говорила шта мислим о деценијама угњетавања, за које сам веровала да га је проузроковао Биро за индијанска питања (BIA). За разлику од мојих рођака, мржњу нисам отворено испољавала. Држала сам је тајно у свом срцу. То ме је навело да мрзим свакога ко је поседовао Библију.

Мислила сам да су белци због Библије имали моћ да нам одузму земљу, права и слободу да практикујемо своје свете ритуале! Чак сам фалсификовала очев потпис да не бих ишла на протестантске и католичке религиозне церемоније када смо током школовања били у интернату присиљавани да идемо у цркву. Сврха тих школа је била да нас асимилују и да заборавимо своју индијанску традицију. Чак нам није било дозвољено ни да причамо на сопственом језику!

Дубоко смо поштовали природу и наше окружење. Сваког јутра бисмо се окренули према истоку, молили се и захваљивали посипањем  полена светог кукуруза. c Тако сам редовно учила да обожавам на начин на који то раде Навахо Индијанци и то сам с поносом прихватила од свег срца. Није ме привлачила хришћанска идеја одласка на небо, нити сам веровала у ватрено мучење у паклу. Моје срце је чезнуло да живим на земљи.

Током школских распуста уживала сам са својом породицом која је врло сложна. Чишћење хогана — нашег Навахо боравишта — ткање и чување оваца било је моја свакодневна рутина. Ми Навахо Индијанци смо вековима пастири. Сваки пут кад сам чистила хоган (видите слику испод) примећивала сам малу црвену књигу у којој је била библијска књига Псалама и неколико књига из „Новог завета“. Шутнула бих је негде, никада не размишљајући о њеном садржају и значењу. Али никада је нисам бацила.

Брак — илузија и разочарање

Након што сам завршила средњу школу, планирала сам да у Албукеркеу (Нови Мексико) завршим неки занат. Међутим, пре него што сам пошла, упознала сам свог будућег мужа. Вратила сам се у Навахо резерват, који смо звали Рез, да бих се удала. Моји родитељи су били у браку много година. Желела сам да следим њихове стопе и удала сам се. Волела сам да будем домаћица и уживала сам у нашем породичном животу, посебно када се родио наш син Лионел. Мој муж и ја смо били веома срећни — све док једног дана нисам чула вест која ми је сломила срце!

Мој муж је имао још једну жену! Наш брак је био уништен његовим неверством. Била сам страшно потресена и замрзела сам га. Желела сам освету! Али током наших парница око старатељства над нашим сином и око алиментације, једноставно сам постала тужна, осећајући се безвредно и без наде. Трчала сам километрима да бих ублажила своју тугу. Мало ми је требало да се расплачем и изгубила сам апетит. Осећала сам се потпуно усамљено.

После неког времена започела сам везу с једним човеком који је имао сличне брачне проблеме. Обоје смо били повређени. Показивао је разумевање и пружао ми емоционалну подршку која ми је била потребна. Причала сам му о својим најдубљим мислима и осећањима што се тиче живота. Он је слушао што ми је показало да брине. Направили смо планове да се венчамо.

Онда сам сазнала да ме и он вара! Премда је било тешко и болно, избацила сам га из свог живота. Осећала сам се одбачено и била сам у тешкој депресији. Постала сам огорчена, осветољубива и самоубилачки настројена. Два пута сам покушала да окончам свој живот. Само сам желела да умрем.

 Моје прво назирање правог Бога

Пролила сам много суза док сам се молила Богу кога нисам познавала. Па ипак, била сам склона да верујем да постоји неко Врховно биће које је створило свемир који улива страхопоштовање. Била сам фасцинирана прелепим заласцима сунца и размишљала сам о томе како је тај Неко диван чим нам дозвољава да уживамо у таквим чудима. Заволела сам ту особу коју нисам познавала. Почела сам да му говорим: „Боже, ако стварно постојиш, помози ми, усмери ме и учини ме поново срећном.“

Моја породица се у међувремену забринула, посебно мој отац. Родитељи су унајмили врачеве да ме излече. Отац је рекао да добар врач никада неће тражити новац и да ће поступати по оном што проповеда. Да бих задовољила родитеље, неколико пута сам учествовала у религиозним церемонијама Благословени пут Навахо.

Данима сам била изолована у хогану само с радиом поред кревета. С гнушањем сам слушала критике неког свештеника, пошто нисам прихватала Исуса у свом срцу. То ми је било толико одбојно! Нисам више могла да поднесем религију белаца, па чак ни своју религију! Дошла сам на идеју да пронађем Бога на сопствени начин.

Током своје изолације, поново сам приметила ту црвену књижицу. Открила сам да је то део Библије. Читајући Псалме, сазнала сам о патњама и депресији краља Давида и била сам утешена (Псалам 38:2-23; 51:3-21). Међутим, због свог поноса брзо сам одбацила све што сам прочитала. Нећу прихватити религију белаца.

Упркос депресији, успевала сам да се добро старам о свом сину. Он је постао извор мог охрабрења. Почела сам да гледам религиозне ТВ-емисије у којима су се нудиле молитве. Подигла сам слушалицу и очајнички затражила помоћ. Треснула сам слушалицу када ми је речено да треба да обећам да ћу платити 50 или 100 долара!

Због бракоразводне парнице сам била депресивна, посебно када бих видела мужа како је неискрен пред племенским судијом. Због борбе око старатељства над нашим сином, требало нам је пуно времена да окончамо наш развод. Али победила сам. Мој отац ме је без речи, с пуно љубави подржавао током суђења. Видео је да сам дубоко повређена.

Мој први контакт са Сведоцима

Одлучила сам да на сваки дан живота гледам засебно. Једном приликом сам приметила једну Навахо породицу како разговара с мојим комшијама. Нисам могла да одолим да их не шпијунирам. Посетиоци су били укључени у неку врсту рада од врата до врата. Дошли су и до моје куће. Сандра, једна Навахо Индијанка, представила се као Јеховин сведок. Име Јехова је више него ишта привукло моју пажњу. Рекла сам: „Ко је Јехова? Ви мора да сте нека нова религија. Зашто у цркви нисам била поучена Божјем имену?“

Љубазно је отворила своју Библију на Псалам 83:19 који каже: „Нек знају да си ти сам, коме је име Јехова, Свевишњи над целом земљом.“ Објаснила је да Бог има име и да је његов Син, Исус Христ, био сведок за Јехову. Понудила се да ме поучава о Јехови и Исусу и оставила ми је књигу Истина која води до вечног живота. d Узбуђено сам рекла: „Хоћу. Волела бих да пробам ову нову религију!“

За једну ноћ сам прочитала књигу. Говорила је на нов и другачији начин. Објашњавала је да живот има смисао и то је оно што је било потребно да у мени пробуди жељу за животом. Почела сам да проучавам Библију и на моје задовољство, из ње је одговорено на многа моја питања. Веровала сам у све што сам учила. Било је логично и морало је бити истина!

Лионела сам почела да поучавам библијским истинама када је имао шест година. Заједно смо се молили. Храбрили смо једно друго мишљу да Јехова брине и да треба да му верујемо. Понекад нисам имала снаге да изађем на крај с проблемима. Тада би ме загрлио својим ручицама и ситуацију  би скроз преокренуле његове охрабрујуће речи изговорене са уверењем: „Мама, немој да плачеш, Јехова ће бринути о нама.“ Како ме је то тешило и давало ми одлучност да наставим с проучавањем Библије! Непрестано сам се молила за вођство.

Утицај хришћанских састанака

Захвалност Јехови нас је покретала да преваљујемо по 240 километара да би посећивали састанке Јеховиних сведока у Туби. Преко лета смо ишли два пута недељно, а зими смо због лошег времена ишли недељом и остајали цео дан. Једном приликом су нам се кола покварила и стопирали смо да бисмо стигли до Дворане Краљевства. Дуге вожње су биле заморне, али Лионелов коментар да никада не смемо да пропустимо састанак осим ако нисмо на самрти утиснуо је у мене то колико је важно да духовну поуку од Јехове не узимамо здраво за готово.

На састанцима ми није требало много да се расплачем кад смо певали песме Краљевства о вечном животу без мука. Од Јеховиних сведока сам добијала утеху и охрабрење. Били су гостољубиви и позивали су нас код себе на ручак и освежења, а учествовали смо и у њиховом породичном библијском студију. Показивали су интересовање за нас и слушали су. Посебно су старешине одиграле кључну улогу јер су саосећали с нама и јачали наше уверење да Јехова Бог брине. Била сам срећна што сам стекла праве пријатеље. Били су окрепљујући и чак су плакали са мном када сам мислила да више не могу да издржим (Матеј 11:28-30).

Две крупне одлуке

Таман кад сам била задовољна оним што је Јехова чинио за нас, човек с којим сам се забављала дошао је да ми се извини. Још увек сам га волела и нисам могла да одбијем његове молбе. Направили смо планове да се венчамо. Мислила сам да ће га истина променити. То је била највећа грешка у мом животу! Нисам била срећна. Савест ме је страшно мучила. На моје запрепашћење, он није желео истину.

Поверила сам се једном старешини. Резоновао је са мном на темељу Писма и молио се са мном у вези с мојом одлуком. Закључила сам да ме Јехова никада неће повредити или ми нанети бол док несавршени људи хоће, без обзира колико их волели. У ствари, схватила сам да у такозваним дивљим браковима нема сигурности. Донела сам одлуку. Било је врло тешко и болно окончати ту везу. Иако ће ми финансијски бити теже, било је потребно да верујем у Јехову свим својим срцем.

Волела сам Јехову и одлучила сам да му служим. Дана 19. маја 1984. симболизовала сам своје предање Јехови Богу крштењем у води. И мој син Лионел је крштени Јеховин сведок. Претрпели смо много прогонства од моје породице и бившег мужа, али наставили смо да се ослањамо на Јехову. Нисмо се разочарали. Моја породица се после 11 дугих година смирила и прихватила наш нови начин живота.

Много их волим и све што желим јесте да дају шансу Јехови па да и они могу постати срећни. Мој отац, који је мислио да ме је изгубио због депресије и покушаја самоубиства, храбро ме је бранио. Био је задовољан што ме поново види срећну. Схватила сам да су молитве Јехови, присуствовање састанцима Јеховиних сведока и примењивање Божје Речи веома битни у процесу емоционалног опоравка.

 Нада за будућност

Радујем се времену када ће сви трагови патње, несавршености, неистина и мржње потпуно нестати. Замишљам нашу Навахо земљу с бујном вегетацијом, с дрвећем бресака и кајсија којих је некада било овде. Видим радост различитих племена како уз помоћ река и кише претварају своју неплодну земљу у прелепи рај. Видим нас како делимо земљу с нашим суседима Хопијима и другим племенима уместо да се сукобљавамо као што је било у скорој историји. Сада видим како Божја Реч уједињује све расе, сва племена и све породице. У будућности ћу видети породице и пријатеље како су путем ускрсења сједињени с вољеним умрлима. То ће бити време велике радости с вечним животом у изгледу. Не могу да замислим да неко не жели да сазна за ову дивну наду.

Теократски раст у Навахо земљи

Било је узбудљиво видети Дворану Краљевства у Туби и посматрати раст четири скупштине у резерватима Навахо и Хопи e — Чинли, Кајента, Туба и Кањон Кимс. Када сам 1983. први пут учествовала у Теократској школи службе, могла сам само да маштам како ће се она једнога дана одржавати на Навахо језику. То више није плод моје маште. Од 1998. школа се води на Навахо језику.

Разговарање с другима о томе да Бог има име донело је бескрајне благослове. То што на свом језику можемо да читамо и делимо с другима речи које јачају веру из брошура Nihookáá’gi Hoolááágóó liná Bahózhoóodoo! (Радуј се заувек животу на Земљи!), Ha’át’fíísh éí God Nihá yee Hool’a’? (Шта Бог захтева од нас?) и на крају Ni Éí God Bik’is Dííleelgo Át’é! (И ти можеш бити Божји пријатељ!), превише је одушевљавајуће да би се речима могло изразити. Захвална сам класи верног и разборитог роба што предводи у овом библијском образовном делу тако да све нације, сва племена и сви језици могу извући корист, укључујући и народ Навахо, Дине (Матеј 24:45-47).

Радим пуно радно време да бих се издржавала, али проналазим радост у томе што сам редовно у помоћној пионирској служби. Ценим то што сам сама и желим да служим Јехови без сметњи. Задовољна сам и срећна када говорим свом народу и другима, посебно онима који су очајни, да је „Господ... близу онијех који су скрушена срца, и помаже онима који су смјерна духа“ (Псалам 34:18, ДК).

Не мислим више да је Библија религија белаца. Божја Реч Библија је за све који желе да уче из ње и примењују је. Када вас посете Јеховини сведоци, дозволите им да вам покажу како можете бити стварно срећни. Они вам доносе добру вест о Божјем имену Јехова, имену које је променило мој живот! „Aoo,’ Diyin God bízhi’ Jiihóvah wolyé.“ („Да, Божје име је Јехова.“)

[Фусноте]

[Слика на 21. страни]

Типичан Навахо хоган

[Слика на 21. страни]

С мојим сином Лионелом

[Слика на 23. страни]

С пријатељима из Русије на међународном конгресу у Москви 1993.

[Слика на 24. страни]

С мојом духовном породицом у скупштини Кајента, Аризона