Гледиште Библије

Да ли је неисправно жалити?

„НАДАЉЕ, БРАЋО, НЕ ЖЕЛИМО ДА БУДЕТЕ У НЕЗНАЊУ ШТО СЕ ТИЧЕ ОНИХ КОЈИ ЗАСПУ СМРТНИМ СНОМ; ДА НЕ БИСТЕ ТУГОВАЛИ КАО И ОСТАЛИ, КОЈИ НЕМАЈУ НАДУ“ (1. СОЛУЊАНИМА 4:13).

БИБЛИЈА нуди наду за умрле. Ускрсења која је чинио Исус, као и његова учења, указују на једно време када ће мртви бити враћени у живот (Матеј 22:23-33; Марко 5:35, 36, 41, 42; Лука 7:12-16). Како ова нада треба да утиче на нас? Горе цитиране речи апостола Павла указују на то да ова нада може бити утешна када умре неко кога волимо.

Ако вам је умро неко кога волите, без сумње сте осећали емоционалну бол која прати такву трагедију. Тереза, чији је муж умро у 42. години кратко након операције срца, каже: „Био је то такав шок! Мој први осећај је био апсолутни страх. Затим је уследила огромна бол која је постајала све гора како је време пролазило. Пуно сам плакала.“ Да ли такве реакције очитују недостатак вере у Јеховино обећање да ће ускрснути мртве? Да ли Павлове речи значе да је неисправно жалити?

Библијски примери жаљења

Одговор на та питања ћемо добити ако из Библије испитамо примере оних који су жалили. У многим извештајима је смрт неког члана уже породице била пропраћена периодом жаљења (Постање 27:41; 50:7-10; Псалам 35:14). Осећања повезана са оваквим жаљењем често су веома снажна.

Осмотрите како су неки верни људи жалили због смрти вољене особе. На пример, Аврахам је имао снажну веру у то да Бог може ускрснути мртве (Јеврејима 11:19). Чак и са оваквим уверењем, када му је жена умрла, он је ’дошао да ожали и оплаче Сару‘ (Постање 23:1, 2). Када су Јаковљеви синови лагали и рекли му да је његов вољени син умро, Јаков ’раздре хаљине своје и... плакаше за сином својим‘ (Постање 37:34, 35). Много година касније и сама помисао на смрт његовог драгог сина за Јакова је још увек била веома болна! (Постање 42:36-38). Краљ Давид је такође јавно и пуно жалио због смрти своја два сина Амнона и Авесалома. Иако су обојица причињавала невољу Давиду и његовој породици, они су још увек били његови синови и њихова смрт му је донела велику жалост (2. Самуилова 13:28-39; 18:33).

 Понекад је цела израелска нација жалила, као приликом Мојсијеве смрти. У Поновљеним законима 34:8 стоји да су Израелци за њим плакали 30 дана.

На крају, ту је и пример Исуса Христа. Његов блиски пријатељ Лазар је умро. Када је Исус видео како плачу Лазареве сестре Марта и Марија, а и њихови пријатељи, он се ’дубоко потресао у духу и узнемирио се‘. Иако је знао да ће за неколико тренутака вратити свог пријатеља у живот, ипак му „потекоше сузе“. Исус је волео своје драге пријатељице Марту и Марију. Дакле, био је дубоко потресен када је видео како пате због смрти свог брата (Јован 11:33-36).

Аврахам, Јаков, Давид и Исус имали су снажну веру у Јехову и његова обећања, а ипак су жалили. Да ли је њихово жаљење било знак духовне слабости? Да ли је њихова туга показатељ недостатка вере у ускрсење? Сасвим сигурно да није! Жаљење је потпуно нормална реакција на смрт вољене особе.

Зашто жалимо

Никада Божја намера није била да људи умиру. Јеховина првобитна намера, као што је била саопштена Адаму и Еви, била је да земља буде претворена у предиван рај испуњен срећном људском породицом у којој се сви воле. Смрт би уследила само ако би тај први пар изабрао да буде непослушан Јехови (Постање 1:28; 2:17). Нажалост, Адам и Ева су били непослушни и због непослушности „смрт [се] проширила на све људе“ (Римљанима 5:12; 6:23). Стога је смрт окрутан непријатељ који није требало да икада постоји (1. Коринћанима 15:26).

Зато је сасвим разумна ствар што та неприродна смрт блиске особе изазива код људи дубоку емоционалну бол. Смрт ствара огромну празнину у њиховом животу. На почетку споменута удовица Тереза рекла је у вези са својим мужем: „Сигурна сам да ћу га поново видети о ускрсењу, али сада ми тако пуно недостаје. То је оно што стварно боли.“ Смрт родитеља може нас подсетити на сопствену смртност. Смрт младе особе је нарочито трагична јер живот није проживљен у потпуности (Исаија 38:10).

Да, смрт је неприродна појава. Бол коју она ствара је нешто што се очекује, и Јехова не гледа на жаљење као на недостатак вере у ускрсење. Као што то показује пример Аврахама, Јакова, Давида, израелске нације и Исуса, спољашње показивање боли у срцу није знак да нам недостаје духовност. a

Ипак, док као хришћани несумњиво жалимо због смрти, ми не тугујемо „као и остали, који немају наду“ (1. Солуњанима 4:13). Ми не идемо у неразумне крајности у жаљењу јер нисмо збуњени у вези са стањем мртвих. Знамо да не доживљавају бол или патњу, већ да су у стању попут дубоког, спокојног сна (Проповедник 9:5; Марко 5:39; Јован 11:11-14). Ми такође имамо потпуно поверење да ће Исус, који је „ускрсење и живот“, поступати по свом обећању да врати ’све који су у спомен-гробовима‘ (Јован 5:28, 29; 11:24, 25).

Стога, ако сада можда жалите, утешите се сазнањем да Јехова разуме вашу бол. Нека ово сазнање и ваша нада у ускрсење ублаже жалост и помогну вам да се изборите са губитком.

[Фуснота]