Борба са неописивом трагедијом

ИСПРИЧАО ЏЕЈМС ЂАРАНО

Постати бака или деда јесте једна од највећих радости у животу. С пуно ишчекивања моја супруга Вики и ја смо чекали рођење нашег првог унучета. Наша ћерка Тереза и њен супруг Џонатан очекивали су бебу почетком октобра 2000. Нисмо могли ни претпоставити да ћемо се суочити с неописивом трагедијом.

СУПРУГА и ја смо заједно с нашим сином и снахом отишли на одмор у суботу 23. септембра. Отишли смо да се нађемо с још неким рођацима и да проведемо недељу дана на приморју у Северној Каролини. Тереза и Џонатан су одлучили да не иду с нама на одмор зато што је она била у деветом месецу трудноће, а то је био и дуг пут — око 11 сати путовања од наше куће у Охају.

Хтели смо да одложимо наш одмор, али Тереза је инсистирала на томе да идемо. Уверавала нас је да ће с њом бити све у реду. Осим тога, њен доктор је сматрао да ће трудноћа вероватно трајати до краја термина, а очекивани термин је био пар недеља касније.

Те среде, 27. септембра 2000, био је један леп дан који ме је подсетио на то зашто наша породица протеклих неколико година одлучује да иде на одмор у тај крај. Нисмо били ни свесни да ће се пред крај тог дана наш живот драстично променити.

„Тереза је нестала“

Те вечери ме је назвао мој брат из Охаја. Оклевао је да ми каже нешто и био је јако нервозан. На крају је изустио: „Тереза је нестала!“ Ангажована је полиција јер су догађаји повезани с њеним нестанком били сумњиви. Када се Џонатан то поподне вратио кући затекао је откључана улазна врата. Терезин доручак је још увек био на столу, а њена ташница је стајала иза. Још нешто је било чудно: њене ципеле — једине које су јој одговарале у деветом месецу трудноће — и даље су биле код врата.

Џонатан је звао кући око 9.30 ујутру. Тереза му је казала да ју је назвала једна жена која жели да дође и погледа ауто који су продавали. Требало је да Тереза после тога оде да обави неке послове. Џонатан је звао кући у време ручка, али је није могао добити. Током поподнева је и даље звао, али се још увек нико није јављао. Када је дошао кући око 4.15 по подне, приметио је да нема аута. Назвао је болницу мислећи да је Тереза можда добила трудове. Није била тамо. Такође је назвао неке рођаке, али  нико је није видео. Био је ван себе, те је позвао полицију. Око 6.00 по подне полиција је пронашла ауто недалеко од њихове куће. Али Терезе и даље није било.

Ми смо тамо у Северној Каролини били пренеражени овим вестима. Супруга и ја смо заједно са сином и његовом женом спаковали ствари и упутили се кући. Било је то дуго, напето путовање. Путовали смо ноћу и стигли у Охајо сутра ујутру.

Преокрет

У међувремену су Џонатан, неки рођаци, блиски пријатељи и други сарађивали с полицијом у трагању за Терезом, радећи чак и ноћу. Трагање је трајало пет мучних дана. Коначно је у понедељак 2. октобра дошло до преокрета. Тада је полиција пронашла одакле је био телефонски позив који је Тереза примила у среду ујутру. Једна жена која је живела само неколико блокова даље звала је с мобилног телефона.

После испитивања те жене, полиција је била сумњичава. Касније те вечери полиција се вратила у кућу те жене. Али док су прилазили вратима зачули су пуцањ. Провалили су у кућу и пронашли је мртву. Пуцала је у себе. На њихово изненађење, пронашли су новорођеног дечачића у једној соби на спрату. Невероватно је што је он спавао све време током тог метежа!

Али још увек није било ни трага од Терезе. Наредних неколико сати полиција је претраживала кућу не би ли пронашла било какав доказ да је била ту. Претраживање се завршило у уторак у раним јутарњим сатима у гаражи. Тамо су у једном плитком гробу пронашли Терезино тело. Иследник је касније утврдио да је била ударцем онесвешћена, а затим јој је пуцано у леђа. Одмах је умрла, а након тога јој је беба извађена из материце. Кад сад размишљам о томе осећам извесну меру олакшања, јер знам да није патила.

Беба је одвезена у болницу где је утврђено да је одличног здравља — без иједне огреботине! Један обавезни тест ДНК потврдио је да је то заиста наш унук. Џонатан му је дао име које су он и Тереза изабрали — Оскар Гавин. После кратког боравка у болници наш унук, тежак 3 килограма и 950 грама, предат је у наручје свом оцу у четвртак 5. октобра. Били смо усхићени што имамо унука, али речима се не може описати колико смо били очајни због тога што нема Терезе да га узме у наручје.

Реаговање људи у нашој средини

Моја породица и ја смо били ганути до суза подршком која нам је пружена — у многим случајевима од људи које никад нисмо срели. Током дана када нисмо знали где је Тереза стотине њих је добровољно помагало у трагању. Многи су поклањали новац. Неколико локалних продавница канцеларијског прибора бесплатно је направило хиљаде летака. А добровољци су разносили летке километрима око Терезине куће.

Једна наша хришћанска сестра ради за једног адвоката у нашем месту и када му је испричала нашу ситуацију он се понудио да помогне. Прихватили смо његову понуду и то се показало као огроман благослов. Помогао нам је у односима с медијима као и у извесним правним питањима која су се појавила. Осим тога, препоручио нам је два приватна детектива која су нам много помогла у овом случају. Заиста нас је дирнула њихова истинска брига за нас.

Када смо добили нашег унука натраг та подршка је била још већа. Неколико продавница прехрамбене робе послало је храну и кућне потрепштине. Многи су поклонили одећу за Оскара, као и пелене за једнократну употребу, храну за бебе и играчке. Добили смо много више него што би Оскару икада требало, па смо вишак дали породиљском одељењу у локалној болници. Пошто су медији објавили ту причу, примили смо хиљаде дописница и писама — не само из нашег места него из скоро целог света.

Та подршка је нарочито била видљива приликом комеморације поводом Терезине смрти која је одржана у недељу 8. октобра.  Знали смо да ће многи људи желети да присуствују, али одазив је премашио наша очекивања. Учињене су припреме да се користи сала једне средње школе, и била је испуњена с више од 1 400 особа. Присуствовали су чланови породице, пријатељи, полицијски службеници, градоначелник и други из нашег места. Такође су ту били и новинари, а локална телевизијска станица је снимала говор који је такође истовремено био емитован и преко Интернета. Поред тога, стотине људи је стајало у школском холу или су се тискали напољу под кишобранима на хладној киши слушајући преко повезаних звучника. Говор је пружио огромно сведочанство о нашим библијским веровањима.

Након тога је стотине људи стрпљиво чекало у реду да нам изјави саучешће. Стајали смо скоро три сата, грлећи све оне који су дошли и изражавајући им захвалност зато што су ту. После комеморације један хотел је љубазно обезбедио оброк за преко 300 чланова наше породице, блиских пријатеља и других који су нам помагали да поново добијемо нашег унука.

Не можемо у потпуности изразити колико ценимо оно што су људи — углавном непознати — учинили да би нам помогли. Ово искуство је допринело да будемо одлучнији него икад да у потпуности учествујемо у хришћанској служби, јер има много људи доброг срца до којих желимо доћи с добром вешћу о Божјем Краљевству (Матеј 24:14).

Како је скупштина реаговала

Од почетка ове тешке кушње били смо окружени сталном подршком наше хришћанске браће и сестара. Та, како се чинило бескрајна подршка долазила је из наше скупштине као и из околних скупштина Јеховиних сведока.

Чак и пре него што смо стигли кући из Северне Каролине, старешине из наше скупштине су помогле да се организује потрага за Терезом. Многа наша браћа и сестре су одсуствовали с посла да би се придружили у трагању. Неки су рекли својим послодавцима да желе да узму неплаћено, али у неким случајевима послодавци су им дали слободне дане и нормалну плату. Током дана када смо тражили Терезу, нека наша духовна браћа су била с Џонатаном да не би био сам. Много браће и сестара је једноставно долазило и спремало нашу кућу. Други су помагали око припремања хране за добровољце и одговарали на телефонске позиве.

Око шест недеља после Терезине смрти моја супруга и Џонатан су се суочили са ужасним изазовом — да спакују Терезине ствари и очисте кућу. Џонатан више није могао живети у кући где су били он и Тереза, те је одлучио да је прода. Паковање Терезиних личних ствари је било болно — све их је подсећало на њу и на то колико им недостаје. Али и ту су нам наша  браћа и сестре притекли у помоћ. Помогли су да се њене ствари ставе у кутије и чак су извршили неке потребне поправке на кући да би је спремили за продају.

Што је најважније, наша браћа и сестре су нам пружали духовну и емоционалну подршку. Звали су нас и посећивали да би нас охрабрили. Многи су слали дирљиве дописнице и писма. Та подршка пуна љубави је трајала не само првих неколико дана и недеља, већ месецима.

Многа наша браћа и сестре су нас замолили да им се обратимо кад год нам је потребан неко само да нас саслуша, а ми смо и прихватили ту њихову љубазну понуду. Тако је утешно кад можеш поделити своја осећања с пријатељима које волиш и у које имаш поверења! Заиста, они су својим примером потврдили речи библијске пословице: „Пријатељ у свако време љуби, а у невољи се братом показује“ (Пословице 17:17; 18:24).

Како је то утицало на нашу породицу

Морам признати да мојој породици и мени није лако да се помиримо с тим да је Тереза убијена. То је заиста променило наш живот. Има тренутака када сам љут због тога што није ту са мном. Недостаје ми њен загрљај и пољубац.

Моја супруга је била изузетно блиска с Терезом. Није било дана када нису бар попричале једна с другом. Провеле су небројено много сати разговарајући о Терезиној трудноћи. Заједно су уређивале дечју собу.

Вики описује како се осећа: „Има тако пуно ствари које ми недостају. Недостаје ми да идем у службу проповедања с њом. Недостају ми наше заједничке куповине. Највише ме боли што је не видим с њеном бебом — то ми слама срце. Знам колико је волела Оскара још док се није родио. Знала је да ће имати дечака. Када сам направила један прекривач за бебу и дала јој га, написала ми је следеће писамце:

’Драга мама,

Пуно ти хвала за прелеп прекривач за бебу. Заиста ценим сав труд који си уложила у то. Желим да ти још једном захвалим за сву помоћ и охрабрење које ми пружаш током једног од најтежих периода мог живота. Увек ћу се тога сећати и бићу ти захвална. Чула сам да кад једног дана одрастеш онда схватиш да ти је најбољи пријатељ твоја мама. Зато свакодневно захваљујем Јехови због тога што ми није требало пуно времена да то схватим. Увек ћу те волети.‘“

Такође је било тако болно посматрати кроз шта све пролази наш зет. Док је Оскар био у болници, Џонатан се суочио с једном од најтежих ствари које је морао да уради. Пошто је одлучио да се привремено пресели код нас, морао је да пренесе дечју собу коју су он и Тереза направили у њиховој кући. Спаковао је дрвеног коњића за љуљање, дечји креветац и пуњене животињице и донео их код нас у кућу.

Шта нам помаже да издржимо

Када изгубите неког кога волите на један тако трагичан начин, појаве се многа збуњујућа питања и емоције. Било је прилика када сам као хришћански старешина настојао да утешим друге који су се борили са сличним питањима и осећањима и да им помогнем. Али када си ти тај који је ожалошћен, емоције могу замаглити јасно размишљање.

На пример, знајући у ком стању је Тереза и то да ћемо ми бити одсутни недељу дана, молио сам се Јехови да је чува. Када је пронађена убијена, морам признати да сам се одмах питао зашто моје молитве нису услишене. Наравно, знам да Јехова не гарантује да ће чудом штитити сваког свог слугу. И даље сам се молио за разумевање. Утешило ме је сазнање да Јехова штити свој народ у духовном смислу — то јест, да пружа оно што нам је потребно да бисмо сачували свој однос с њим. Та врста заштите је најважнија јер се она тиче наше вечне будућности. У том смислу, Јехова јесте штитио Терезу; она му је верно служила све до своје смрти. Пронашао сам мир у сазнању да су њени будући изгледи на живот у његовим брижним рукама.

 Много библијских стихова је посебно утешно. Ево неких који ми помажу да издржим:

’Биће ускрсење и праведника и неправедника‘ (Дела 24:15). Већ дуго верујем у библијско обећање о ускрсењу у земаљском рају, али сада ми је та нада још стварнија. Само сазнање да ћу моћи поново да загрлим Терезу даје ми снагу да издржим сваки дан.

’Јехова није Бог мртвих, него живих, јер су њему сви они живи‘ (Лука 20:37, 38). Много је утешно знати да су мртви који ће једног дана бити ускрснути, већ сада „живи“ за Јехову. Тако је с његовог гледишта наша драга Тереза и те како жива.

Вики би желела да подели с вама неке библијске стихове који њу посебно јачају:

„’Немогуће је да Бог лаже‘ (Јеврејима 6:18; Титу 1:2). Пошто Јехова не може да лаже, знам да ће испунити своје обећање о ускрсењу мртвих.

„’Не чудите се томе, јер долази час у који ће сви који су у спомен-гробовима чути његов глас [Исусов] и изаћи ће‘ (Јован 5:28, 29). Реч ’спомен-гроб‘ указује на то да је Тереза у Јеховином сећању све док је његов Син, Исус Христ, не ускрсне. Знам да нема безбеднијег места за њу него да буде у Јеховином савршеном сећању.

„’У свему молитвом и усрдним мољењем заједно са захваљивањем обзнаните своје молбе Богу; и Божји мир који превазилази сваку мисао чуваће ваша срца и ваше мисаоне снаге посредством Христа Исуса‘ (Филипљанима 4:6, 7). Посебно се молим за Јеховин дух да ме ојача. Када сам заиста узнемирена обратим се Јехови и кажем му: ’Треба ми више твога духа‘, и он ми помаже током следећег дана. Понекад не могу чак ни да срочим речи, али ми он даје снаге да идем даље.“

Јехова нам заиста помаже да издржимо ову неописиву трагедију. Ах, још увек смо жалосни због наше драге Терезе. Не очекујемо да ће наша жалост бити потпуно избрисана све док је у Јеховином новом свету поново не загрлимо. У међувремену, одлучнији смо више него икада да верно служимо Јехови. Џонатан је одлучан да уради све што може да би одгајио Оскара да воли Јехову и да му служи, а Вики и ја ћемо му помагати на сваки могући начин. Наша најискренија жеља је да будемо у Божјем новом свету, да дочекамо Терезу и упознамо је с њеним сином ког није имала прилику да држи у наручју.

[Слика на 19. страни]

Наша ћерка Тереза слуша откуцаје срца своје бебе

[Слике на странама 20, 21]

Осетили смо велику подршку приликом комеморације

[Слика на 23. страни]

С мојој женом Вики на Терезином венчању

[Слика на 23. страни]

Наш унук Оскар