Волонтери на делу

СВАКОГ петка по подне средовечна учитељица Сирли из Бразила претвара своју гостинску собу у учионицу. Око два сата стиже Амелија, једна од ученика. Она не пропушта ни један час и већ чита боље од многих средњошколаца. Амелија има 82 године.

Она следи пример више од 60 старијих грађана који су завршили бесплатне курсеве описмењавања које Сирли води у свом граду. Недавно је о Сирлином волонтерском раду изашао чланак у бразилским новинама Jornal do Sudoeste. Након запажања да Сирли „даје огроман допринос животу заједнице“, тај новински чланак је рекао да је Сирлин метод поучавања остарелих толико делотворан да „само после 120 часова, они пишу писма, читају новине, владају бројевима и другим свакодневним задацима“. Приручник који она користи, додаје овај чланак, јесте брошурица Научи да читаш и пишеш, коју су припремили Јеховини сведоци. a

Од осећаја срама до достојанственог живота

Једна друга Сирлина ученица, шездесетосмогодишња Дона Лузија прича да се пре него што је научила да чита и пише срамила да прича с другима. Чак јој је и куповина била изазов. „Сада пишем писма рођацима у другим градовима, и сама рукујем својим новцем. Нико ме више не вара за кусур“, каже она кроз осмех. Марија, која такође има 68 година, присећа се како ју је некада било срамота када је пензијски чек потписивала отиском прста. „Осећала сам се као неки  инвалид“, каже она. Али, захваљујући разредима за описмењавање, Марија се сада радосно потписује.

Похвале од ученика и оних који су завршили курс толико су допринеле популарности Сирлиног бесплатног програма да њена гостинска соба постаје претрпана. Ускоро ће разред бити пребачен на неко пространије место.

Програм који је однео награду

Сирли је Јеховин сведок. Несумњиво сте упознати с библијским образовним делом које Јеховини сведоци волонтерски обављају. Међутим, Сирлин успех није усамљен случај. Разреди  за описмењавање одржани у стотинама Дворана Краљевства широм Бразила већ су помогли у описмењавању преко 22 000 људи.

Слични програми Јеховиних сведока успешни су и у другим деловима света. Примера ради, у афричкој земљи Бурунди, Национална управа за описмењавање одраслих (једно одељење у Министарству образовања) била је толико задовољна резултатима програма Сведока за описмењавање да је одликовала четворо учитеља из овог програма за „напоран рад уложен у поучавању других да читају“. Државни службеници су нарочито били импресионирани што су 75 посто оних који су научили да читају и пишу биле жене — што је група која се обично снебива од учествовања у оваквим програмима.

У Мозамбику 4 000 ученика похађа часове описмењавања које држе Сведоци, а у протеклих пет година је више од 5 000 ученика научило да чита и пише. Један бивши ученик је написао: „Волео бих да изразим своје искрено цењење. Захваљујући тој школи умем да читам и пишем.“

Хуманитарна помоћ која је „више практична него формална“

Хуманитарна помоћ је још један вид волонтерске службе Јеховиних  сведока. Не тако давно је у једном складишту у Паризу врвело као у кошници. Око 400 волонтера је за време викенда пунило картонске кутије храном, одећом и лековима. Девет великих контејнера пуних хуманитарне опреме у вредности од милион америчких долара било је до краја викенда спремно за отпрему. Убрзо је та пошиљка стигла у ратом опустошену област централне Африке, где су локални волонтери Сведоци брзо дистрибуисали допремљену робу. Такође су и већину робе приложили Сведоци.

Једне новине у Конгу (Киншаса) похвалиле су хуманитарну акцију Јеховиних сведока да је „више практична него формална“. Званичници Високог комесаријата Уједињених нација за избеглице (УНХЦР) изразили су сличну подршку. Једној службеници УНХЦР-а у Демократској Републици Конго толико се допао ред у спровођењу хуманитарне акције Сведока да је тим волонтерима ставила на располагање своје возило. И локално становништво је такође задивљено. Када су посматрачи видели како су намирнице брзо стигле до свих оних који су у оскудици, неки су у чуду упитали: „Како сте то организовани да успевате да дођете до свих?“

Хуманитарна помоћ коју организују Јеховини сведоци и њихови програми описмењавања само су два примера услуга које широм света Сведоци деценијама пружају. Међутим, Сведоци су укључени у још један вид волонтерског рада — рада који вам трајно може улепшати живот. О томе ће бити речи у наредном чланку.

[Фуснота]

[Оквир⁄Слика на странама 6, 7]

Измењени свет волонтерства

Док Џули службено путује тамо-амо по свету, она успева да некако нађе времена и за неки волонтерски посао — ту и тамо по неколико сати или цео дан. Док је недавно била у Јужној Америци, провела је једно поподне помажући у једном сиротишту у близини Сантјага у Чилеу. Она каже да путовање пружа „сјајне могућности“ за волонтирање.

Све је више волонтера који попут Џули дају своје време — али то чине све краће. „То је нови тренд“, каже Сара Мелендес, председница истраживачке групе која саставља статистику волонтерског рада. „Људи волонтирају, али, често је то кратко или само повремено.“ Последица тога је да су организатори у невољи због недостатка волонтера, те се боре да нађу особље за своје програме.

’Флексибилно волонтирање‘

Неки организатори опажају да је овај нови тренд — издвајање све мање времена за волонтерске услуге — проузрокован променом става код волонтера. „Волонтерски став: ’Ту сам док год сам потребан‘ више не постоји“, каже Сузан Елис, саветник за волонтерске групе. „Људи се не обавезују.“ С тим се слаже и новинарка Ајлин Даспин. Након што је неколико директора волонтерских група интервјуисала о недостатку волонтера, закључила је да „волонтерство преживљава озбиљну фобију од обавезивања“.

Међутим, директорка „Њујоршке бриге“, Кетлин Бејренс, поменута раније у овој серији чланака, сматра да они који у јурњави волонтирају чине то не због тога што не желе да се обавезују већ зато што немају времена. Људи који недељно раде 50 сати, а још брину о деци или остарелим родитељима једноставно не могу волонтирати на редовној основи. „Међутим, сама чињеница да ове презапослене особе још увек у животу проналазе место и за помагање заједници“, каже она, „показује да је у ствари њихова обавезаност и те како јака.“

За ове волонтере који су у шкрипцу с временом, каже Бејренсова, решење је у „флексибилном волонтирању“. Зато многе волонтерске организације сада нуде чак и једнодневне пројекте. „То људима омогућује да волонтирају на смисаоне начине, али и поред флексибилности, они то донекле морају чинити на редовној основи.“

Надаље, све више људи волонтира код куће за компјутером, тако што уносе неке податке и врше неко истраживање. „Компјутерско волонтирање“, запажа The Wall Street Journal, „можда је крајње необичан вид, а неки кажу и најперспективнији вид онога што се назива ’флексибилним волонтирањем‘.“

[Оквир⁄Слике на 8. страни]

Хуманитарна помоћ за Кобе

Када је јануара 1995. један земљотрес погодио богати лучки град Кобе у Јапану, разарања су била стравична. С преко 5 000 жртава ове несреће, био је то најсмртоноснији земљотрес у Јапану после 1923. Јеховини сведоци у Јапану и широм света одмах су се дали на пружање помоћи настрадалима. Када је основан фонд за пружање помоћи, у току три радна дана сакупљено је преко милион долара. У Кобе су почели да пристижу различити артикли хуманитарне помоћи.

Један хришћански старешина који је био укључен у пружање хуманитарне помоћи запазио је да је у његовој Дворани Краљевства ускоро било ускладиштено више робе него што се може употребити. Шта урадити са свим тим залихама? Предложио је да се нешто намирница однесе у једну оближњу болницу. Сведоци су напунили један комби и упутили се кроз рушевине. Путовање је трајало два сата уместо уобичајених неколико минута. Понудили су своје намирнице начелнику болнице — а у понуђеној роби је било ћебади, душека, пелена, свежег воћа и лекова који се издају без лекарског рецепта. Доктор је одушевљено рекао да ће болница радо прихватити све што им Сведоци дају. Воће је нарочито било добродошло, будући да није било довољно свеже хране за све пацијенте.

Док су Сведоци истоваривали робу, доктор је стајао и ћутке посматрао — упркос хитности свог посла. Затим се понизно уз наклон захвалио. Док су Сведоци одлазили, он је и даље стајао да би им показао колико је захвалан. Горе поменути старешина је забележио да је та болница касније била веома спремна да сарађује с пацијентима који су Јеховини сведоци.

[Оквир⁄Слике на 9. страни]

Волонтерски рад — снага за добро

Када је група волонтера у Кабезију, једном месташцу у Бурундију, желела да изгради једну Дворану Краљевства Јеховиних сведока, службеник тог краја је упутио необичну молбу. Питао је да ли Сведоци могу поправити пут који је пролазио поред планираног места изградње. Сведоци су радо пристали да поправе оштећени друм и све радове извели ручно. Волонтери су толико добро обавили посао да су локални службеници изразили цењење за њихов напоран рад и спреман дух. Волонтери су се након тога латили изградње горе приказане Дворане Краљевства. Сада имају прелепу грађевину која ће много година доприносити унапређивању библијског образовања. Заиста, волонтерски рад у многим својим видовима може имати далекосежне користи.

[Слике на странама 6, 7]

Сирли проналази задовољство у поучавању других да читају

[Извор]

Nelson P. Duarte-Jornal do Sudoeste