Корени мржње

МРЖЊА се јавља рано у људској историји. Библијски извештај из Постања 4:8 каже: „Кад беху у пољу Кајин скочи на Авеља, брата свога, и уби га.“ „А зашто га је убио?“, поставља питање библијски писац Јован. „Зато што су његова дела била зла, а дела његовог брата праведна“ (1. Јованова 3:12). Авељ је настрадао због најучесталијег узрока мржње — љубоморе. „Љубомора разбесни човека“, кажу Пословице 6:34. И данас љубомора због друштвеног положаја, богатства, средстава и других предности и даље окреће људе једне против других.

Незнање и страх

Љубомора је само један од многих узрока мржње. Често се мржња распирује незнањем и страхом. „Пре него што сам научио да мрзим, научио сам да се плашим“, рекао је млади члан једне насилне расистичке групе. Такав страх је најчешће укорењен у незнању. The World Book Encyclopedia наводи да су људи који имају предрасуде склони да гаје мишљења „којих се држе без обзира на расположиве доказе... Особе с предрасудама теже да изврћу, искривљују или чак одбацују чињенице које се сукобљавају с њиховим унапред формираним мишљењем“.

Одакле потичу таква мишљења? Једна информациона служба са Интернета наводи: „Историја је одговорна  за многе културне стереотипе, али је за пуно тога чему нагињемо одговорно наше порекло.“

У Сједињеним Државама, примера ради, трговина робљем је за собом оставила напетост између многих белаца и људи афричког порекла — напетост која траје још и дан-данас. Често се негативна расна гледишта преносе с родитеља на децу. Један расиста који је белац отворено признаје да је на тај начин развио негативна расна осећања, а да „није имао никаквог контакта с црнцима“.

Затим ту су и они који једноставно верују да другачији људи нису добри људи. Ово мишљење може бити засновано на само једном непријатном сусрету с неким друге расе или културе. Они из тога извлаче преувеличане закључке како сви припадници те расе односно културе имају такве непожељне особине.

Док је нетрпељивост код појединца сама по себи довољно одвратна, у случају да захвати целу нацију може бити погубна. Веровање да су нека националност, боја коже, односно култура или језик бољи од других може да потхрањује нетрпељивост и ксенофобију (презир према свакоме или свачему што је страно). Таква нетрпељивост се током 20. века често испољавала у виду насиља.

Занимљиво је што мржња и нетрпељивост не морају бити везани за боју коже или националност. Истраживач Кларк Маколи са Универзитета у Пенсилванији пише да „произвољна подела особа на две групе, чак и бацањем новчића, јесте довољан повод да се код њих појави већа наклоност према групи којој су припали“. Једна учитељица трећег разреда приказала је то када је као део свог чувеног  експеримента поделила разред на две групе — децу с плавим очима и децу с браон очима. За кратко време се развило непријатељство између те две групе. Чак и тако тривијална ствар као што је навијање за исти тим може довести до насилних сукоба.

Зашто тако пуно насиља?

Али зашто се овакво непријатељство често испољава насилним путем? Истраживачи се озбиљно баве овом проблематиком и још увек нуде само теорије. Кларк Маколи је саставио обимну библиографију на подручју истраживања људског насиља и агресивности. Он цитира једну студију која указује да је „насилни криминал везан за вођење и добијање ратова“. Истраживачи су открили да „државе које су учествовале у Првом и Другом светском рату, нарочито државе које су биле на победничкој страни у тим ратовима, показују пораст случајева убиства након завршетка рата“. Према Библији, ми живимо у ери ратова (Матеј 24:6). Да нису можда ови ратови у неком смислу допринели порасту и других видова насиља?

Други истраживачи траже биолошко објашњење за агресивно понашање. Једна истраживачка студија је покушала да повеже неке видове агресије с „ниским нивоом серотонина у мозгу“. Још једна популарна хипотеза је да је агресивност прикривена у нашим генима. „Велики део [мржње] може чак бити уткан у нашу грађу“, образлагао је један политиколог.

Сама Библија каже да су несавршени људи рођени с лошим особинама и недостацима (Постање 6:5; Поновљени закони 32:5). Ове речи се посве разумљиво односе на све људе. Међутим, неразумна мржња према другима није својствена свим људима. То је нешто што су они научили. Зато је добро познати психолог Гордон В. Олпорт приметио да бебе дају „мало... знакова деструктивних нагона... беба је оптимистична, отворена на готово сваку врсту стимуланса, приступачна скоро свим врстама личности“. Оваква запажања доказују да се агресивност, предрасуде и мржња првенствено уче! Они који друге уче да мрзе, агресивно искоришћавају очигледну човекову могућност да научи мрзети.

Тровање умова

У првом реду ту су вође различитих група пуних мржње према другима као што су неонацистички скинхедси и Кју Клукс Клан. Ове групе често врбују пријемчиве омладинце из несређених породица. Ти млади који се осећају несигурно и мање вредно можда осећају како им те групе пружају осећај припадности.

Интернет је нарочито моћно средство које неки користе да би потхрањивали мржњу. Према једној недавној евиденцији, могуће је да на Интернету има чак и 1 000 Web-сајтова који шире мржњу. Часопис The Economist цитира власника једног Web-сајта о мржњи како се хвали: „Интернет нам пружа могућност да пажњу стотина хиљада људи скренемо на наше гледиште.“ На његовом Web-сајту налази се и „Дечја страна“.

 Када тинејџери сурфују тражећи музику, онда наиђу на сајтове за скидање музике која одише мржњом. Таква музика је обично гласна и насилна с речима пуним снажних расистичких порука. Ови Web-сајтови омогућавају везе са скупинама информација, просторима за ћаскање или другим Web-сајтовима који унапређују мржњу.

Неки Web-сајтови о мржњи нуде посебне делове у којима су игрице и друге активности за младе. Један неонацистички Web-сајт покушава да користи Библију како би оправдао расизам и антисемитизам. Та група је такође направила једну страну с укрштеним речима у којој су расистички коментари. Шта је циљ овога? „Да помогнемо младим белцима да схвате нашу борбу.“

Међутим, нису сви који шире мржњу умоболни екстремисти. Један социолог који је писао о недавним сукобима на Балкану, рекао је о неким угледним писцима и онима који утичу на јавно мњење: „Запрепастио сам се кад сам видео да [они] усвајају стил који задовољава ниске пориве њихових земљака, распирује њихову ватрену мржњу, заслепљује расуђивање наводећи их да ни на једно понашање не гледају као на нешто што је табу... и фалсификујући реалност.“

У погледу овога не треба превидети ни улогу свештенства. У својој књизи Holy Hatred: Religious Conflicts of the ’90’s, Џејмс А. Хот наводи следеће шокантно запажање: „Једна велика иронија 1990-их је да је религија — наводно извор доброте и људске бриге — била први и најважнији чинилац који је довео до мржње, рата и тероризма.“

Стога се види да има много узрока мржње и да су они сложени. Да ли то значи да човечанство нема начина да избегне понављање лудости из своје мржњом испуњене историје? Постоји ли ишта што човек може учинити на личном плану или у глобалу како би се превазишли неспоразуми, незнање и страх који рађају мржњу?

[Истакнути текст на 6. страни]

Предрасуде и мржња се уче.

[Слика на странама 4, 5]

Нисмо се родили са...

...осећањима мржње и нетрпељивости

[Слика на 7. страни]

Групе које шире мржњу користе Интернет за врбовање младих

[Слика на 7. страни]

Религија често распирује сукобе

[Извор]

AP Photo