Марабу — птица приказана у лошем светлу

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ КЕНИЈЕ

 „Још нисам наишао на птицу коју прати лошији глас од марабуа“ (The World’s Wild Places — Africa’s Rift Valley).

ОД МНОГИХ птица у Африци, само мало њих је тако озбиљно критиковано као марабу. За ту птицу се обично каже да је злоћудна, ружна и подла. Очигледно марабу има озбиљан проблем с јавним мњењем.

Да ли вам се допадају птице које имају елегантан изглед и које милозвучно певају? Е па, марабу нема ништа од тога. С ружичастом главом и огољеним вратом без перја, ова птица изгледа суморно и јадно. Одрасле птице имају црвенкасту кесицу на врату коју могу надувати и која подсећа на дебелу, округласту лептир-машну завезану на њиховом врату. Већина мисли да та кесица баш нешто и не краси ово створење. Међутим, др Леон Бенун, шеф Орнитолошког одељења при Државном музеју Кеније, подсећа нас: „То што је кесица нама ружна не значи да је ружна и марабуу.“ Међутим, још увек се не зна која је биолошка функција те кесице.

Ни својим навикама исхране ова птица се неће додворити својим посматрачима. Између осталог, она је лешинар. За њу се зна да када не може да нађе лешине, онда убија друге птице како би задовољила свој велики апетит. Није ни чудо што неки осећају истинско гнушање према њој.

Па ипак, упркос ружној појави и нарави, марабу има доста дивних особина. Придружите нам се док се боље упознајемо с овом птицом коју увелико прати рђав глас.

Див међу птицама

Марабу је по свему судећи највећа птица у породици рода. Одрасли мужјак може бити висок и до 1,5 метара и тежак преко 8 килограма. Женке су нешто ситније. Тежак, кукаст кљун ове птице може бити дугачак и преко 30 центиметара — што је моћна алатка за кидање меса с неког леша.

Иако је тако велика, ова рода је одличан летач. С распоном крила од преко 2,5 метара, марабу може да једри попут других најбољих летача. Док лети, она је права слика и прилика елеганције при чему главу мало увуче, а дуге ноге пружи иза тела. Научила је како да користи топле ваздушне струје, то јест термале, и може да лети тако високо да се каткад и не види са земље! Заиста, познато је да се може винути чак и 4 000 метара увис!

Одговорни родитељи

Међутим, оно што је посебно вредно дивљења јесте посао који марабу обавља као родитељ. Заиста, старање о потомству је захтевна преокупација која почиње изградњом гнезда. Након што изабере одговарајуће место, мужјак, ком ће се касније придружити и женка, започиње изградњу. Гнездо, каткад саграђено и на висини од 30 метара, није ништа посебно. Широко један метар, гнездо је  мало боље од џомбастог, отвореног постоља од сувог шибља, гранчица и листова. У ствари, птица која ће имати младе каткад ће наследити неко старо гнездо, уносећи мало промена у њега додавањем гранчица и других материјала. За неке колоније марабуа се зна да 50 година задржавају своја гнезда!

Док је нови дом још увек у току изградње, мужјак ће почети да тражи женку. Супротно правилу код многих птица, мужјак марабуа чека да женка приђе њему. Неколико будућих супруга представља се у нади да ће привући пажњу мужјака. Нормално је да буде и одбијања. Али, упорност се исплати и женка ће на крају бити прихваћена. Током овог удварања обе птице у потпуности надувају своје кесице и пуштају звукове да би заплашиле непожељно друштво. Ти звукови су нешто као мукање, цвиљење и звиждање — и то су једини познати звуци које марабу испушта поред повременог клепетања огромним кљуном. Развија се снажна веза ојачана популарним „горе-доле“ поздравом сваки пут кад се партнер након што је неко време био одсутан врати у гнездо. Тај поздрав подразумева забацивање и спуштање главе уназад, а затим подуже клепетање кљуном.

Пар заједно довршава гнездо. Такође је и лежање на јајима заједнички посао. Након једномесечне инкубације, из два или три кречњачко бела јајета излегу се мали розикасти младунци с мало перја, који ће бити предмет интересовања оба родитеља. Ови малишани примају изузетну негу. Започеће интензиван програм прехрањивања који обухвата веома хранљиве оброке као што је рецимо риба. У мочварним областима, где је марабу чест гост, родитељи могу у великим количинама набавити и жабе, још једну уобичајену ставку на јеловнику ове птице. Младунци се хране тако што по гнезду скупљају раскомадане жабе које су њихови родитељи избацили из уста. Птићи споро расту и тек од четвртог месеца — кад могу одлетети из гнезда — почињу сами да се брину за свој опстанак.

Санитарци

Премда се на марабуа често гледа с презиром зато што је врста лешинара, он у ствари обавља једну јако корисну службу. Грабљивице остављају разбацане лешеве који труну по афричким низинама. Уколико би тако и остали, лако би се шириле болести и било би опасно и по животиње и по људе. Међутим, марабу извршава користан посао уклањања ђубрета. Заједно с лешинаром који такође има добар апетит, он разгледа низине у потрази за напуштеним пленом. Кад га пронађе, марабу ће чекати  на агресивније лешинаре који ће својим јаким кукастим кљуновима отворити леш. У једном погодном тренутку, марабу ће се брзо обрушити на леш и својим кљуном налик хируршком ножу узети комад меса и повући се у страну чекајући још једну прилику. Кад се лешинари насите, долази време за марабуа да се бори за преостале отпатке меса. Марабу ће појести скоро све што може да прогута, осим костију. Он може ко од шале да прогута комаде меса тешке и до 600 грама.

Одскора је марабу проширио спровођење санитарних мера и ван дивљине. Ова птица је скоро у потпуности изгубила страх од човека и сада је уобичајени посетилац градских и сеоских сметлишта. Који је резултат тога? Чистија средина. Он чак пребира и по отпадним водама из кланица тражећи какав преостали залогај. То колико је ова птица издржљива може се приказати следећим примером. Док је претурао по отпацима у близини једне кланице у западној Кенији, један марабу је успео да прогута и месарски нож. Неколико дана касније, близу истог места пронађен је нож — чист и сјајан — док је марабу који га је повратио као и обично гледао своја посла без икаквих видљивих лоших последица!

Будућност марабуа

Док његов најближи рођак азијска рода нестаје, афрички марабу напредује. Нема познатог непријатеља у дивљини. У прошлости је најокрутнији непријатељ марабуа био човек. Ова велика рода је убијана, а њено меко перје на задњем делу је било очерупано да би украшавало женске шешире. „Готово је непојмљиво“, наводи књига Storks, Ibises and Spoonbills of the World, „да тако нежна и прелепа пера која красе лепезу или неки други женама драг украс потиче од овог огромног, сувоњавог и антипатичног стрвождера.“ На сву срећу по ове птице, овакво немилосрдно уништавање је током година утихнуло и сада их опет има све више. Несумњиво је наш кратак поглед на марабуа открио да он једноставно не заслужује да буде презрен и омаловажаван. Од његове ефикасности и марљивости у чишћењу околине имамо много користи. Иако није међу најлепшим птицама, он ипак доноси славу свом Створитељу на свој скроман начин (Псалам 148:7, 10).

[Слика на 16. страни]

Тежак клинасти кљун ове птице може бити дугачак и преко 30 центиметара

[Слика на странама 16, 17]

Распон крила марабуа је преко 2,5 метара

[Извор]

© Joe McDonald

[Слика на 17. страни]

Малишани примају изузетну негу

[Извор]

© M.P. Kahl/VIREO

[Слика на 18. страни]

Још увек се не зна која је биолошка функција марабуове кесице

[Слика на 19. страни]

Гнездо је понекад саграђено и на висини од 30 метара