Мој живот као уметнице

ИСПРИЧАЛА ШИЗУКО КАВАБАТА

„Јеховини сведоци, диван народ који по целом свету проповеда добру вест“ био је назив једне од мојих слика на изложби у Версају (Француска) 1999. године.

МАЊЕ од недељу дана пре изложбе, Јеховини сведоци у Француској су по целој земљи дистрибуисали 12 милиона трактата који су скренули пажњу на владино неправедно поступање с њима. За моју слику која хвали Сведоке додељена ми је специјална награда. Касније је особа која ми ју је доделила рекла: „Ви сте храбри, али и ја сам храбар. Зато вам и додељујем специјалну награду.“

Многи уметници покушавају да пренесу осећања и емоције на своје слике. То и ја покушавам да урадим. Сликам оно што осећам и моје слике су ведре јер одражавају моју радост и срећу. Током детињства сам открила радост која настаје када се комбинују креативност и сликање.

Зашто сам почела да сликам

Родила сам се 1920. у имућној породици у Мориоки (Јапан). Моја старија сестра и  ја смо имале приватне учитеље који су нас поучавали јапанском плесу, аранжирању цвећа, церемонији служења чаја, свирању на котоу (јапанској цитри), клавиру, певању и тако даље. Све сам то мрзела. Кад би учитељи дошли, често бих побегла и сакрила се. Слуге су морале да ме траже и да ме довуку натраг.

Гадила ми се уштогљеност тих часова. Људи које никада раније нисам видела одлучивали су како треба да плешем, аранжирам цвеће и послужујем чај. Осећала сам се спутано, као да није било начина да сама размишљам и постављам циљеве. Међутим, када сам сликала, нико није гледао преко мог рамена. Нико ми није говорио шта да радим. Ту је била слобода за којом сам чезнула.

Пошто за уметност нисам имала учитеља, могла сам да будем креативна и слободна и нико ме није критиковао. Постепено сам постајала храбрија. Са отприлике 12 година сам почела да сликам по свиленим краватама мог оца. Убрзо после тога, у школи смо правили одећу. Учитељица је била шокирана када је видела да сам одсекла половину предњег дела хаљине и заменила га белим материјалом. Међутим, као и мој отац, ни она није ништа рекла.

Снови и реалност

Још у основној школи сам рекла да ћу бити уметница кад порастем. Мој циљ се није променио и желела сам да студирам уметност, али ми родитељи нису дозволили. Рекли су да би се у Јапану диплома из уметности сматрала неприхватљивом за једну будућу невесту. Зато сам почела да се учим кућним вештинама.

Волела сам страну поезију и стране књиге, и много тога сам прочитала. Међутим, та литература је у то време била критикована као непријатељска. Чак је и поседовање такве литературе било опасно. У школи ме је наставник француског пет година поучавао том језику, али околности у Јапану су се промениле тако да је чак и интересовање за стране језике било сумњиво. Слобода говора нам је била ускраћена.

Године 1943, док је Други светски рат беснео, била сам поласкана када сам чула да је један мушкарац, након што је погледао 40 фотографија младих жена за удају, мене изабрао за потенцијалну супругу. Касније сам сазнала да су његова мајка и њена пријатељица биле у нашем комшилуку да би ме кришом посматрале. Након тога је њихова породица послала мојој породици званичну брачну понуду и била сам наговорена да је прихватим. С тим мушкарцем сам се пре нашег венчања срела само једном.

После нашег венчања, због јаких ваздушних напада животи су нам стално висили о концу и наша кућа је на крају изгорела са остатком града. Преживели су потражили заклон у планинама, али чак и тамо смо могли да чујемо сирене и да видимо авионе. Било је страшно. Сви су патили. Следећих десет година после рата било је такође јако тешко.

Поред наше троје деце, с нама су живели моја свекрва и шесторо браће и сестара мог мужа. Иако смо упошљавали слуге, сви смо морали да радимо на пољима да бисмо имали шта да једемо. Током тог времена била сам веома тужна и заборавила сам да се смејем. Али плашила сам се да ћу ако своја осећања изразим речима изазвати неразумевање. Међутим, с временом сам схватила да своја осећања могу да изразим кроз своју уметност.

 Призната као уметница

Чак и особа с даром за уметност мора уложити страшно велики труд да би постигла вредне резултате. Куповала сам књиге о уметности и учила сам од бројних водећих јапанских уметника. Ниједан од њих није препоручио да променим стил који сам развила још као дете.

Ликовни критичари су почели да запажају мој рад, али ја сам сликала из личног задовољства, а не да бих слике показивала другима. Међутим, с временом сам почела да се питам шта људи мисле о мојим сликама. Тако сам 1955. у токијској Гинзи одржала своју прву изложбу. Носила је наслов „Нема борба, неми говор, мој дневник“ и у виду слика одражавала је свакодневни живот. Изложба је била успешна.

Сусрет са Сведоцима

Године 1958. наша породица се преселила у Токио зато што смо муж и ја желели да наша деца иду у добре школе и да добију најбоље могуће образовање. Мој живот се окретао око сликарства. Постао ми је обичај да сликам по пет сати дневно. Ноћу бих излазила с мојим пријатељима уметницима, а мој муж је излазио с другима. Нисмо знали како да одгајамо децу.

Мој муж је због посла пуно времена проводио ван куће, тако да је одгајање деце постало моја одговорност, а ја сам изгубила поверење у себе. Као дете сам ишла у једну католичку мисионарску школу и питала сам се да ли би нека врста библијског образовања помогла деци. Преко пута наше куће у Оморију у Токију била је једна лутеранска црква и предложила сам деци да одемо тамо. Али никада нисмо отишли у ту цркву.

Уместо тога, већ следећег дана — почетком 1959. — посетила нас је једна Јеховина сведокиња. Брзо сам окупила децу и сви смо сели да слушамо. Сведокиња нам је из Библије објаснила да живимо у значајном времену када ће Бог ускоро очистити земљу од зла. Наручила сам четири Библије и библијску литературу и спремно сам прихватила њену понуду да сваке седмице навраћа да нас поучава. Упитала сам колико ће коштати један месец поучавања и била сам запањена када сам сазнала да Јеховини сведоци не примају надокнаду за своје поучавање. Колико је то другачије од свих учитеља које сам знала!

Моје ћерке су спремно прихватиле библијске истине и чак смо почеле да у нашој кући сваке седмице редовно одржавамо групни студиј. Али после неколико студија сам почела да се осећам неугодно. За мене је време проучавања било болно и понекад бих покушавала да се сакријем или да одем негде када је било време за мој лични библијски студиј.

Мој проблем је био што сам видела да је све што Библија каже тачно и да треба да се повинујем њеном вођству. Међутим, у исто време сам била решена да постанем врсна уметница и веровала сам да морам задржати слободу мисли да бих била креативна. Због немира који сам осећала моје слике више нису биле тако добре. На изложбама су стављане по неким буџацима.

Пут у Париз

Мислила сам да ће ми посета Паризу помоћи да побољшам своје сликање. Тако сам 1960. отишла тамо, јер се одржавала једна велика изложба која би Француској представила јапанску уметност. Била сам једина жена међу уметницима који су дошли из Јапана. У Паризу су ме одушевиле разлике у условима живота, одећи, ставовима, боји — у свему. Изложба је трајала четири дана, и на моје изненађење, присуствовали су јој водећи људи у земљи. Још једно изненађење је било то што су жене биле очаране кимонима које сам носила. Решила сам да останем дуже.

Нисам знала како ми се из Јапана може послати новац, па сам почела да продајем своја кимона. Тако сам остала следећа три месеца проучавајући уметничка дела изложена по галеријама. Често се присетим речи једног уметника чије су слике на изложби биле окачене до мојих. Он је рекао:  „Ја сликам сјај сунца. Разумљиво је што су ваше слике тамне и црне јер сте под утицајем филозофа са Оријента.“

Посетио ме је један брачни пар из париске подружнице Јеховиних сведока. После неколико посета сам коначно пристала да одем с њима на хришћански састанак. Кад сам стигла, била сам запањена оним што сам видела. Једна госпођа је носила прелепи црвени шешир са широким ободом. Друга је носила брилијантно зелену хаљину. Одећа је одражавала смисао за одевање и добар укус, тако да се моје гледиште о Сведоцима потпуно променило.

И програм ме је импресионирао. Када сам видела да се на обе стране света раде исте ствари, са истим учењима, схватила сам да су ова група и њена активност далеко од уобичајеног. Моје срце је било дубоко дирнуто, јер сам схватила да се дружим с људима које води Бог.

Одлуке

По повратку у Јапан, озбиљно сам почела да проучавам Библију. Открила сам да смернице нашег Створитеља дају више слободе него што сам мислила. Он нам је с пуно љубави подарио засебне личности, као и таленте, а и слободу да их развијамо. Схватила сам да када неко постане Јеховин сведок не значи да више не треба да воли уметност.

Моје ћерке и ја смо напредовале у нашим библијским студијима. Једна ћерка је симболизовала своје предање Јехови крштењем у води 1961, а друга 1962. године. Обе су све до данашњег дана остале верне Божје слуге. Па ипак, ја сам још увек оклевала. Године 1965. ме је Лојд Бари, који је тада надгледао дело проповедања Јеховиних сведока у Јапану, охрабрио речима: „Размисли само како ће дивне слике сликати савршени људи у Рају!“ Крстила сам се следеће године.

Утицај на моје сликање

Када се осврнем, могу видети како су промене у мом животу и личности утицале на моје сликање. Слике које сам раније сликала биле су мрачне и тамне, одражавале су бол, патњу и безнађе које сам осећала. Али онда сам из Библије научила о нашем Створитељу, његовим величанственим особинама, срећи која произлази из слављења њега и о исправним мерилима по којима треба живети. Како су се мењала моја осећања, тако су се мењале и моје слике.

Сада много времена проводим у преношењу библијске поруке другима, чинећи то редовно. Разговарање с људима о Божјим особинама, као и о његовој величанственој намери да земљу претвори у рај под владавином свог Сина, Исуса Христа, доноси ми велику радост и задовољство. Та активност која се заснива на Библији ме стимулише и онда једноставно морам да узмем четкицу како бих дала одушка својим осећањима. И како је моја срећа током година расла, моје слике су постајале ведрије.

Нагласак на Библији

Из целог света добијам позиве да излажем своје слике — из Сиднеја, Беча, Лондона, Њујорка. Али мојим сликама се највише диве Европљани. Стручњаци  с Краљевске академије уметности из Лувра у Паризу су упитали: „Како то да једна Јапанка може бити толико покренута Библијом и хришћанством да се у њеним сликама изражава радост која никад није виђена у вековима религиозне уметности?“

Библијски псалмиста Давид је своја осећања изразио кроз музику и свој таленат за музику је користио да би друге поучавао Божјим чудима. То је и мој циљ. Желим да хвалим Јехову. Имам јаку жељу да људи у мојим сликама примете радост која произлази из познавања Јехове и његових дивних особина. Један критичар је о мојим насловима рекао: „Речи уметнице су вешто избегнуте и она непристрано дозвољава да Библија говори.“ Радује ме што људи у мојим сликама препознају моћ Библије.

Године 1995. Светски савет за уметност, што је једна међународна уметничка организација са седиштем у Токију, доделила ми је прво место међу најбољим уметницима света. Тај савет је у вези с мојим сликама известио: „Уметница за наслове својих дела цитира речи из Библије... На свим њеним сликама је насликана Библија, али то је управо оно што чини живот једног уметника који ходи с Богом.“

Горње речи су осврт на чињеницу да се на мојим сликама често види приказ отворене Библије. Однедавно комбинујем штампане странице Библије с мојим сликама. Тако су очи посматрача привучене наслову који сам одабрала као и речима из Библије и онда начину на који сам то приказала на сликама.

Године 1999. неке од мојих слика су биле изложене у Бангкоку на Тајланду. Једна је носила наслов „Како је Јехова Бог тако дивно створио земљу, дајући је човеку за стан“, а друга „Молитва краља Давида: ’Јехова, нека срце овог народа буде цело за тебе‘“. Заједно с још неколико уметника била сам позвана на двор тајландског краља. Краљ је желео да разговара са мном о мојим сликама и питао ме је много тога. Дуго сам разговарала с њим и могла сам да се дотакнем својих веровања заснованих на Библији. На крају сам му поклонила једну слику.

Током протеклих 35 година била сам и у комисији која је оцењивала рад других уметника. Волим слике које изражавају емоције. За мене је слика добра када на мене остави пријатан утисак, када проузрокује да осећам унутрашњи мир. Веома се дивим сликама које се појављују у публикацијама Јеховиних сведока, које удовољавају својој сврси да верно представе библијску поруку.

Благослови као Божјег слуге

Због својих слика имам јединствене прилике да сведочим о Јехови Богу и његовим величанственим намерама за земљу. Прилика ми се пружала када сам давала интервјуе за часописе и у телевизијским емисијама. У ствари, без обзира где идем и с ким причам, трудим се да људи схвате да ми вера, радост и срећа које произлазе из служења Јехови Богу омогућују да сликам.

Убеђена сам да ако бих се одрекла своје вере, више не бих могла тако да сликам. Али сликам зато што сам Јеховин сведок и зато што ме истина из Божје Речи испуњава радошћу и срећом.

[Слика на 21. страни]

Када сам била у Паризу

[Слика на 22. страни]

С моје две ћерке данас