Да ли човек уништава сопствене залихе хране?

„Данас наш прави проблем нису дугови и дефицити, нити глобална конкуренција, већ потреба да изнађемо начин да живимо смисаоним, испуњујућим животом а да не уништавамо биосферу планете која подржава целокупан живот. Човечанство се никада није сусрело с таквом претњом: с колапсом самих темеља који нас одржавају на животу“ (генетичар Дејвид Сузуки).

ЛАКО је помислити како је јабука нешто само по себи разумљиво. Уколико живите у поднебљу где је има у изобиљу, могли бисте закључити како је до ње лако доћи и, штавише, да је можете изабрати између многих различитих. Али да ли сте знали да данас има далеко мање њених сорти него што је то био случај пре 100 година?

Између 1804. и 1905. године, у Сједињеним Државама се узгајало 7 098 сорти јабука. Данас њих 6 121 — 86 посто — више не постоји. Слично су прошле и крушке. Сада више не постоји око 88 посто од некада узгајане 2 683 сорте. А када је реч о поврћу, бројеви су још суморнији. Нешто нестаје, а то што нестаје јесте биодиверзитет— не само богата разноликост врста животних облика већ и богата разноликост сорти унутар тих врста. Разноликост унутар различитих врста поврћа које се гаје у Сједињеним Државама смањена је за 97 посто и то за мање од 80 година! Али да ли је разноликост заиста важна?

Многи научници кажу да јесте. Иако се још увек расправља око улоге биодиверзитета, велики број стручњака за животну средину каже да је он неопходан за живот на Земљи. Они кажу да колико је он битан за биљке које узгајамо за исхрану исто толико је битан и за оне које саме расту у шумама, џунглама и пашњацима света. Важна је и разноликост унутар одређене врсте. На пример, бројне сорте пиринча повећавају вероватноћу да ће неке сорте моћи да се изборе са уобичајеним пошастима. Зато је недавно у једном документу који је издао Институт за посматрање света примећено да нарочито једна ствар показује колико може бити озбиљно када се смањи биодиверзитет наше планете — колико то утиче на наше залихе хране.

Нестајање биљака може утицати на културе које се узгајају за исхрану на најмање два начина: као прво, тиме се уништавају културе које расту у дивљини а које су сродне онима које узгаја човек, што је потенцијални извор гена за будуће узгајање, и као друго, тиме се смањује број сорти унутар врста које се узгајају. На пример, почетком 20. века, у Азији је вероватно узгајано преко 100 000 домаћих сорти пиринча, од чега само у Индији најмање 30 000. Сада се 75 посто индијских култура састоји од свега десет сорти. На Шри Ланки је скоро свих 2 000 сорти пиринча замењено са 5 сорти. Мексико, колевка кукуруза, гаји свега 20 посто од сорти које су тамо постојале 1930-их година.

Али није угрожена само храна. Око 25 посто лекова који се производе у комерцијалне сврхе добија се из биљака, а ново лековито биље се и даље проналази. Међутим, биљке се непрестано доводе до  истребљења. Да ли можда сечемо грану на којој седимо?

Према Светској унији за очување природе, од приближно 18 000 биљних и животињских врста које су истражене, преко 11 000 је близу нестајања. У Индонезији, Малезији и Латинској Америци, где се велике површине шуме крче ради плантажа, истраживачи могу само нагађати колико се врста налази пред изумирањем — или су већ изумрле. Међутим, неки кажу да изумирање тече „катастрофално брзо“, извештава The UNESCO Courier.

Наравно, наша планета и даље производи огромну количину хране. Али колико дуго се људско становништво које се стално увећава може прехрањивати уколико нестаје биодиверзитет планете? Многе земље реагују на такву забринутост тако што оснивају банке семења како би засигурали да се неће изгубити важне биљке. Неке ботаничке баште су започеле мисију очувања врсти. Наука нуди нова моћна средства генетског инжењеринга. Али могу ли банке семења и наука заиста решити овај проблем? Следећи чланак ће се позабавити овим питањем.