Разноврсност — неопходна за живот

ТОКОМ 1840-их година, број становника у Ирској премашио је осам милиона, тако да је то била најнасељенија земља у Европи. Кромпир је био главни ослонац у исхрани, а свуда се сејала углавном само једна сорта.

Ратари су 1845. као и обично посејали свој кромпир, али појавила се медљика која је уништила скоро сав род. „Већина Ираца је преживела ту тешку годину“, написао је Пол Рејбурн у књизи The Last Harvest — The Genetic Gamble That Threatens to Destroy American Agriculture. „Пропаст је дошла следеће године. Ратари нису имали избора него да поново посеју исти кромпир. Нису имали ниједну другу сорту. Поново се појавила медљика, али овог пута у страховитом обиму. Патња је била неописива.“ Историчари процењују да је до милион људи умрло од глади, док је још милион и по емигрирало, углавном у Сједињене Државе. Они који су остали трпели су тешко сиромаштво.

У Андима у Јужној Америци, земљорадници су узгајали многе сорте кромпира, и медљика је напала само неке од њих. Зато тамо није била епидемија. Јасно је да разноликост врста као и разноликост унутар самих врста пружа заштиту. Узгајање само једне једнообразне културе супроти  се основној стратегији преживљавања и излаже биљке болестима или штеточинама, што може десетковати приносе у целом региону. Ето зашто многи земљорадници толико зависе од честе употребе пестицида, хербицида и фунгицида, иако су те хемикалије често опасне по животну средину.

Зашто онда земљорадници мењају своје многе домаће сорте једном једнообразном културом? Обично због економског притиска. Сејање једнообразних култура обећава лаку жетву, примамљив производ, отпорност на кварење и високу продуктивност. Ови трендови су озбиљније почели 1960-их с нечим што је названо зелена револуција.

Зелена револуција

Путем великих кампања које су водиле владе и корпорације, земљорадници у земљама у којима може лако избити глад били су убеђени да замене своје разноврсне културе једнообразним, високоприносним културама, поготово у случају пиринча и пшенице. Те „чудотворне“ житарице су хваљене као решење за глад у свету. Али оне нису биле јефтине — семе је било и до три пута скупље од уобичајене цене. Приноси су такође доста зависили од хемикалија, укључујући и ђубриво, а да не спомињемо скупу опрему као што су трактори. Па ипак, уз владине субвенције, зелена револуција је отпочела. „Иако је спасла милионе од умирања услед глади“, каже Рејбурн „[она] сада прети сигурности хране у свету.“

У ствари, зелена револуција је омогућила краткотрајне добитке по цену дуготрајних ризика. Једнообразност култура ускоро је постала нешто уобичајено по читавим континентима — док је интензивна употреба ђубрива поспешивала раст корова, а пестициди су уз штеточине уништавали и корисне инсекте. На пиринчаним пољима, токсичне хемикалије су убијале рибе, рачиће, крабе, жабе и јестиво и дивље биље — од чега је већина била корисна додатна храна. Изложеност хемикалијама је често водила и до тровања земљорадника.

Једна професорка на Одељењу за биологију на Отвореном универзитету у Уједињеном Краљевству, др Меј-Ван Хо, писала је: „Сада је неоспорно да су монокултурни усеви уведени од времена ’зелене револуције‘ погубно утицали на биодиверзитет и сигурност хране у целом свету.“ Према Организацији Уједињених нација за исхрану и пољопривреду, 75 посто генетске разноликости која је постојала у биљкама које су се гајиле пре једног века сада је изгубљено, углавном због индустријског начина узгајања.

Један лист који издаје Институт за посматрање света упозорава да су „еколошки ризици којих се прихватамо када усвајамо генетску једнообразност огромни“. Како се ови ризици могу држати под контролом? Потребни су научници из области пољопривреде, јаке хемикалије, као и новчана средства за земљораднике. Међутим, не постоји никаква гаранција. Генетска једнообразност је изазвала ширење разорне медљике која је напала кукуруз у Сједињеним Државама као и губитак пола милиона јутара пиринча у Индонезији. Међутим, недавних година је почела нова пољопривредна револуција, револуција која укључује манипулисање животом на једном фундаменталнијем нивоу — на нивоу гена.

 Генетска револуција

Изучавања у области генетике довела су до једне нове уносне индустрије зване биотехнологија. Као што и само име каже, она спаја биологију и савремену технологију путем техника као што је генетски инжењеринг. Неке од нових биотехнолошких компанија, како се оне називају, специјализовале су се на пољу агрикултуре и предано раде на патентирању сорти које доносе висок принос, које су отпорне на болести, сушу и мраз, и које смањују потребу за опасним хемикалијама. Ако би се ти циљеви могли постићи то би било изузетно корисно. Али неки су забринути због култура добијених генетским инжењерингом.

„Генетска разноврсност у природи створена је с извесним ограничењима“, каже књига Genetic Engineering, Food, and Our Environment. „Ружа се може укрштати само с неком другом врстом руже, али ружа се никада неће укрстити с кромпиром... С друге стране, генетски инжењеринг обично подразумева узимање гена из једне врсте и убацивање у неку другу у покушају да се пренесе жељена карактеристика или особина. То би, рецимо, значило издвајање неког гена који ствара неке хемикалије које имају особину антифриза из неке арктичке рибе (као што је иверак) и убацивање у кромпир или јагоду како би били отпорни на мраз. Сада је могуће да се у биљке уграде гени који су узети из бактерија, вируса, инсеката, животиња или чак људи.“ a Дакле, биотехнологија у суштини дозвољава људима да пробију генетске зидове који раздвајају врсте.

Попут зелене револуције, оно што неки називају генетска револуција игра значајну улогу у проблему генетске једнообразности — неки кажу да чак погоршава тај проблем, јер генетичари могу употребити технике као што су клонирање и гајење ткива, што су процеси који дају савршено идентичне копије, то јест клонове. Стога остаје забринутост због пропадања биодиверзитета. Међутим, генетски измењене биљке доносе нова питања, као што су последице које оне могу имати на нас и животну средину. „На слепо улећемо у нову еру пољопривредне биотехнологије с великим надама, с мало ограничења и мало представе о томе шта би могло да се деси“, рекао је научни писац Џереми Рифкин. b

С друге стране, моћ да се манипулише животом на нивоу гена представља потенцијално златан рудник, и зато је у току трка да се патентирају нове биљне сорте и други пројектовани организми. У међувремену, биљке изумиру несмањеном брзином. Као што је већ било поменуто, неке владе и приватне институције су, да би спречиле катастрофу, основале банке семења. Да ли ће те банке омогућити да будуће генерације имају велику разноврсност семења које ће сејати и жети?

Банке семења — осигурање против изумирања?

Краљевске ботаничке баште у Кеву (Енглеска) покренуле су пројекат за који се каже да је „један од највећих међународних пројеката за очување који је икада спроведен“ — пројекат Миленијумска банка семења. Главни циљеви овог пројекта су (1) да се до 2010. године сакупи и сачува 10 посто — преко 24 000 врста — семеница у свету и (2) да се доста пре тога сакупи и сачува семење целе природне флоре семеница из Уједињеног Краљевства. И друге земље су основале банке семења, то јест банке гена како их понекад називају.

Биолог Џон Туксил наводи да најмање 90 посто од милиона семења које је  смештено у банкама семења припадају вредним јестивим и другим биљкама, као што су пшеница, пиринач, кукуруз, кинеска шећерна трска, кромпир, црни лук, бели лук, шећерна трска, памук, соја и друго зрневље. Али семе је живи организам који остаје жив само онолико колико трају његове унутрашње резерве енергије. Зато, колико су поуздане банке семења?

Невоље у банци

Потребан је новац да би банке семења функционисале — годишње је, према Туксилу, потребно око 300 милиона долара. Међутим, он примећује да би чак и тај износ могао бити недовољан јер се „само 13 посто семења у банкама гена налази у добрим објектима у којима се може складиштити на дуже време“. Због тога што семење које није добро ускладиштено не траје дуго, оно се убрзо мора посејати како би се пожњела следећа генерација семења; у противном, банке семења ће постати мртвачнице семења. Наравно, такав посао је радно интензиван, што само још више компликује ствари око објеката који већ довољно оптерећују фондове.

Књига Seeds of Change — The Living Treasure објашњава да Национална лабораторија за складиштење семења у Колораду (САД) „пролази кроз многе потешкоће, укључујући и нестајање струје, поломљене расхладне уређаје и недостатак радне снаге иза које су остале огромне, несређене гомиле семења које није каталогизирано“. Банке семења такође зависе и од политичких струјања, економских падова и природних катастрофа.

Складиштење на дуже време ствара и друге проблеме. Биљке у својој природној средини имају ограничену али битну способност прилагођавања, а то им омогућује да преживе болест и друге изазове. Али у заштићеној средини у банци семења оне након неколико генерација могу изгубити неке од тих способности. Међутим, добро ускладиштено семење многих биљака може трајати вековима пре него што буде неопходно да се поново засеје. Упркос таквим ограничењима и неизвесностима, већ и само постојање банака семења показује да постоји све већа забринутост за будућност култура за исхрану људи.

Наравно, најбољи начин да се смањи изумирање јесте да се заштите природна станишта и да се обнови разноврсност култура. Али, како каже Туксил, за то је потребно „да створимо нову равнотежу између људских потреба и потреба природе“. Међутим, колико је реално размишљати да ће људи ’створити нову равнотежу‘ с природом док теже за индустријским и економским напретком уз скоро фанатичну ревност? Како смо видели, чак се и пољопривреда прилагодила високотехнолошком, маркетиншком свету великог бизниса. Мора постојати неки други одговор.

[Фусноте]

 [Оквир⁄Слика на 7. страни]

ЗЕМЉОРАДНИК — ’Угрожена врста‘?

„Број људи који раде у пољопривреди страховито је опао у индустријализованим земљама од 1950. године, а у неким областима и више од 80 посто“, каже журнал World Watch. Примера ради, у Сједињеним Државама сада има мање земљорадника него затвореника. Шта доводи до овог масовног одлажења са земље?

Главни фактори су све мањи приходи, све већи дугови везани за пољопривреду, растуће сиромаштво и све већа механизација. Земљорадници у Сједињеним Државама су 1910. добијали око 40 центи од сваког долара који би муштерије потрошиле на храну, али до 1997. зарада земљорадника се стропоштала на око 7 центи. Како каже World Watch, земљорадник који узгаја пшеницу „добија свега 6 центи од долара који се потроши на векну хлеба“. То значи да купци плаћају за амбалажу онолико колико плаћају и за његову пшеницу. Земљорадници у земљама у развоју су у још тежој позицији. Земљорадник из Аустралије или Европе може добити позајмицу из неке банке како би прегурао тешку годину; у западној Африци земљорадник можда неће ни имати прилику да поново нешто засеје. Можда неће ни преживети.

[Слике на 7. страни]

’Монокултурни усеви уведени од времена „Зелене револуције“ погубно су утицали на биодиверзитет и сигурност хране у целом свету‘ (др Меј-Ван Хо)

[Извори]

Позадина: U.S. Department of Agriculture

Centro Internacional de Mejoramiento de Maíz y Trigo (CIMMYT)

[Слике на 8. страни]

У Миленијумској банци семења у Енглеској чува се семење вредних биљака

[Извор]

© Trustees of Royal Botanic Gardens, Kew