Заборављена слава Византијског царства

РЕЧ „ВИЗАНТИЈСКИ“ У НЕКИМ ЈЕЗИЦИМА УКАЗУЈЕ НА ИНТРИГЕ, ТАЈАНСТВЕНОСТ И ИЗДАЈУ. МЕЂУТИМ, МНОГИ НЕ СХВАТАЈУ ДА ЈЕ ОВАЈ ПРИДЕВ БИО ДЕО ИМЕНА ЈЕДНОГ ОГРОМНОГ ПОДРУЧЈА КОЈЕ ЈЕ ЦВЕТАЛО СКОРО 12 ВЕКОВА.

ОД КАВКАЗА до Атлантског океана, потом од Крима до Синаја и од Дунава до Сахаре — простирало се подручје Византијског царства у време његовог врхунца. Многи историчари кажу да је трајало од 4. па до 15. века н. е. То није било царство које је само очувало грчко-римску културу већ и царство које је много утицало на ширење такозваног хришћанства. Створило је и кодификовало политичка, друштвена и религиозна правила која су на снази све до данас.

Међутим, ово моћно царство је имало невероватно скроман почетак. Гледано из историјског угла, Византијско царство је било продужетак Римског царства на истоку. Време његовог појављивања још увек је предмет дебата. Неки историчари сматрају Диоклецијана (око 245-око 316. н. е.) првим византијским царем; други Константина Великог (око 275-337. н. е.); а неки пак Јустинијана I (483-565. н. е.). Међутим, већина се слаже да је Византијско царство почело да израња као посебан ентитет када је 330. н. е. цар Константин преместио престоницу свог царства из Рима у Визант. Граду је дао име по себи — Константинопољ (данашњи Истанбул).

Занимљиво је да ниједан од владара нити становници овог царства никада себе нису називали Византијцима. Сматрали су се Римљанима то јест Ромејима. Израз „Византијац“ почео је да се користи тек од 14. века.

 Блистава престоница

Један историчар описује древни Константинопољ као град „изузетног реномеа и још већих поседа“. Лоциран на раскршћу Европе и Азије — Босфорском мореузу — Константинопољ се простирао једним краком на изузетно обезбеђено полуострво, а другим краком на заштићену луку, Златни Рог. Године 657. пре н. е., грчки насељеници су му дали име Визант по свом легендарном вођи Визасу. Више од десет векова касније, током својих славних дана између 6. и 11. века н. е., сматран је Новим Римом и постао је дом за пола милиона људи.

Посетиоци са запада били су задивљени овим велеградом и важним центром светских трговачких путева. Његова лука је била пуна бродова. На пијацама се нудила свила, крзно, драго камење, ароматично дрвеће, резбарена слоновача, злато, сребро, емајлирани накит и зачини. Посве разумљиво, Константинопољ је био предмет зависти других сила, тако да су стално покушавале да пробију његове зидове. Пре отоманског освајања 1453, нападачи су успели само једном да освоје град — наиме, „хришћани“ у четвртом крсташком рату. „Од кад је света није виђено нити стечено толико блага“, узвикнуо је крсташ Робер од Кларија.

Трајна баштина

Веровали или не, византијска држава, закони, религиозни концепти и церемонијални сјај и даље утичу на животе милиона људи данашњег доба. На пример, Јустинијанова чувена компилација законских принципа, названа Corpus Iuris Civilis (Зборник грађанског закона) постала је темељ Римског закона у континенталној Европи данас. Византијски законски прописи су посредством Наполеонског кодекса пренесени у Латинску Америку и друге земље, где још увек имају велики утицај.

Поред тога, византијске архитекте су научиле како да поставе огромну куполу над неким четвороугаоним објектом — што је стил који је допро чак до Русије. Неки чак кажу да су Византијци заслужни за популаризовање коришћења виљушке за столом. Када је у Венецији у 11. веку једна византијска принцеза употребила виљушку с два шиљка уместо да је јела прстима, посматрачи су се запрепастили! Међутим, вековима касније виљушке су почели да користе и богаташи. Римске папе су такође попуштале утицају Византије будући да су носиле тијару направљену по угледу на ону коју је носио византијски цар. Енглески монарси су такође правили копије кугле с крстом и скиптара које је носио овај цар.

Закон и ред

Византијско царство је иза себе оставило и једну фасцинантну збирку државне политике. На пример, сиромашни су запошљавани у државне пекаре и продајне вртове. „Беспосленост води до криминала“, веровао је цар Лав III (око 675-741 н. е.). Будући да је владало мишљење да пијанство води до нереда и побуна, кафане су биле затваране у осам сати увече. Како National Geographic Magazine каже, „инцест, убиство, приватно прављење или продавање пурпурног сукна (резервисаног само за краљевско домаћинство) или поучавање непријатеља бродоградњи могло је значити смакнуће или прибијање на стуб — или дављење у једној врећи са свињом, петлом, отровницом и мајмуном. Бакалин који би закинуо на  мерама изгубио би руку. Паликуће су спаљиване“.

Занимљиво је што је Византијско царство такође пружало велики део доживотне неге коју и данас пружају државе које нуде социјално осигурање за све грађане. Цареви и богати грађани нису жалили труда у финансирању болница, сиротињских домова и сиротишта. Били су ту и домови за покајничке проститутке — неке од њих су постале „светице“ — чак и поправни домови за пале аристократкиње.

Царство саграђено на трговини

Оваква великодушност је одражавала благостање које је владало у овом царству. Држава је контролисала цене, плате и ренте. Прављене су залихе пшенице у случају лоше жетве. Службеници су вршили инспекције продавница да би проверили тежине и мере, главне књиге и квалитет робе. Они који су скривали робу, кријумчарили, варали, фалсификовали и утајивали порез били су строго кажњавани.

Сам цар је био најистакнутији трговац и произвођач у царству, с монополом над ковницом новца, производњом наоружања и реномираним луксузним византијским производима. Лично је Јустинијан утемељио познату индустрију свиле с јајима свилене бубе прокријумчареним из Кине.

Такође је био развијен и систем осигурања и кредитирања. Банкарски послови су били помно праћени. Златни солидус, новчић који је увео Константин, није мењао вредност десет векова! Била је то најстабилнија валута у историји!

Византијски двор

Како је онда реч „византијски“ постала везана за интриге, тајанственост и издају? Према историчару Вилијаму Лекију, иза блиставе фасаде византијског двора, била је испредана „једнолична прича о интригама свештеника, евнуха и жена, о тровањима, заверама, свеопштој незахвалности, непрестаном братоубиству“.

Писац Мерл Севери запажа: „Пошто је био окружен наводним узурпаторима и атентаторима, ниједан неспособан цар није био дуго Божји викар на земљи. Од 88 царева колико их је било од Константина I до XI, 13 их је отишло у манастир. Тридесеторо других умрли су насилно — од глади, или су били отровани, ослепљени, избатинани, задављени, избодени, растргани или им је била одрубљена глава. Лобања Нићифора I завршила је као сребром прошаран пехар из ког је бугарски кан Крум наздрављао својим бојарима [племићима].“

Чак је и „свети“ Константин Велики дао да му се погуби најстарији син и да се његова жена задави у њеној кади. Царица Ирина (око 752-803. н. е.) била је толико опседнута да задржи власт да је дала да јој се син ослепи и узела је његову титулу императора.

Пут у пропаст

Међутим, до пропасти овог царства нису довеле политичке интриге. Земље западне  Европе започеле су своју трансформацију путем ренесансе, реформације, просвећења као и успоном науке. Али у Византу промена било какве врсте не само што је сматрана за јерес већ и на крају криминалним делом против државе.

Поред тога, измењени политички ветрови почели су да узимају свој данак. Ислам је у седмом веку прогутао Антиохију, Јерусалим и Александрију. Инвазије Словена на Балкан и освајања Ломбарда у Италији створили су раскол између Рима и Константинопоља. Рим, одсечен од царске заштите, приклонио се германском западу који је био у успону. Смањено царство Константинопоља постало је углавном грчко. А онда су 1054. грчки православни патријарх и римокатолички папа екскомуницирали један другог због теолошких неслагања и тако довели до расцепа православне и католичке цркве, расцепа који све до данас није изглађен.

Године 1204, царство је задесила још једна велика несрећа. На свом путу до Јерусалима, трупе у четвртом крсташком рату су 12. априла починиле оно што је историчар сер Стивен Рансиман назвао „највећим криминалним делом у историји“ — разарање Константинопоља. Палећи, пљачкајући и силујући у име Христа, крсташи су уништили град и понели свој плен у Венецију, Париз, Торино и друге центре на западу.

Прошло је више од 50 година док је Константинопољ коначно повраћен. До тада је од славе бившег царства остала само пука сенка. Млечани и Ђеновљани су имали потпуну контролу над његовом трговином. Убрзо после тога, Византијско царство се нашло под притиском исламских отомана.

Такав притисак је довео до неизбежног нестанка овог царства. Дана 11. априла 1453, султан Мехмед II је опсео престоницу, престројавајући 100 000 војника и моћну флоту. Само 8 000 бранитеља Константинопоља пружало је отпор седам недеља. А онда су освајачи 28. маја провалили кроз један слабо чуван улаз на градском шанцу. До сутрадан је престоница прешла у друге руке. Каже се да је Мехмед — тадашњи победник — лио сузе и јадиковао: „Какав смо град препустили пљачкању и уништавању!“ Византијско царство је пало. Али његов утицај осећа се све до данас.

[Оквир⁄Слике на 13. страни]

ВИЗАНТИЈСКО ЦАРСТВО И БИБЛИЈА

Монаштво је било један од најмоћнијих религиозних трендова у царству. Манастири су служили као места за умножавање и чување хиљада библијских манускрипата. Три најважнија и најкомплетнија постојећа библијска манускрипта — Ватикански 1209, Синајски (уметак) и Александријски (у позадини) — можда су направљени односно очувани у манастирима и религиозним заједницама у Византу.

[Извор]

Оба манускрипта: Photograph taken by courtesy of the British Museum

[Оквир⁄Слика на 15. страни]

РЕЛИГИЈА У ВИЗАНТИЈСКОМ ЦАРСТВУ

Коментаришући о блиским везама које су постојале између цркве и државе, Норман Дејвис у својој књизи Europe — A History, пише: „Држава и црква су биле спојене у једну нераскидиву целину. Цар... и патријарх су сматрани световним и духовним стубовима божанског ауторитета. Царство је штитило православну цркву, а црква је хвалила државу. Том ’цезаропапизму‘ није било равна на западу.“

[Слика]

Музеј Аја Софија, Истанбул — једно време највећа византијска црква претворена је 1453. у џамију, а 1935. у музеј

[Табела на 14. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

КЉУЧНИ ДОГАЂАЈИ

286. Диоклецијан почиње да влада из Никомедије у Малој Азији

330. Константин претвара Визант у престоницу царства, мењајући име града у Константинопољ

395. Римско царство је трајно подељено на источно и западно

1054. Религиозни раскол дели Грчку православну цркву од Римокатоличке цркве

1204. Трупе у четвртом крсташком рату разарају Константинопољ

1453. Константинопољ и царство падају пред Турцима

[Мапа на 12. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

ЦРНО МОРЕ

КОНСТАНТИНОПОЉ

Никомедија

Никеја

Ефес

Антиохија

Јерусалим

Александрија

СРЕДОЗЕМНО МОРЕ

Осенчено подручје приказује царство у време његовог врхунца (527-565. н. е.)

[Слике на 12. страни]

Изучаваоци дебатују о томе да ли је први византијски цар био (1) Диоклецијан (2) Константин Велики или (3) Јустинијан I

[Извор]

Musée du Louvre, Paris

[Слика на 15. страни]

Слика у једном манускрипту приказује опсаду Константинопоља 1204.

[Извор]

© Cliché Bibliothèque nationale de France, Paris

[Слика на 15. страни]

Златни солидус, 321. н. е., уграђен на средини једног привеска

[Извор]

Photograph taken by courtesy of the British Museum