Светски проблем

„Самоубиство је озбиљан проблем јавне здравствене службе“ (Дејвид Сачер, начелник санитетске службе САД, 1999).

ОВО је први пут у историји да је неки начелник санитетске службе Сједињених Држава поменуо самоубиство као јавни проблем. Сада у тој земљи више људи изврши самоубиство него што буде убијено. Није ни чудо што је Сенат САД објавио да ће превенција самоубиства бити један од државних приоритета.

Међутим, број самоубистава у Сједињеним Државама, који је 1997. године износио 11,4 на 100 000 становника, мањи је од глобалног броја који је 2000. године објавила Светска здравствена организација где је од 100 000 становника 16 извршило самоубиство. Број самоубистава широм света у последњих 45 година порастао је за 60 посто! Сада у једној јединој години, око милион људи широм света себи одузме живот. То значи да се отприлике сваких 40 секунди деси једно самоубиство!

Међутим, статистички подаци не могу испричати целу причу. Чланови породица у многим случајевима поричу да је у случају нечије смрти у питању било самоубиство. Штавише, процењује се да на свако извршено самоубиство долази од 10 до 25 покушаја. Једно истраживање је открило да је 27 посто средњошколаца у Сједињеним Државама признало да је током претходне године озбиљно размишљало о самоубиству; 8 посто од те испитане групе рекло је да је покушало самоубиство. Друге студије су откриле да је од 5 до 15 посто одраслог становништва каткад размишљало о самоубиству.

Културне разлике

Људи на самоубиство гледају веома различито. Неки га сматрају злочином, други кукавичлуком, а неки пак часним извињењем за неку грешку. Неки га чак сматрају племенитим начином да се подупре нека идеја. Откуд та различита гледишта? Култура игра важну улогу. У ствари, The Harvard Mental Health Letter наводи да култура чак може „повећати вероватноћу самоубиства“.

Погледајте једну земљу у централној Европи — Мађарску. Др Золтан Ример говори о тамошњој високој стопи самоубиства као о мађарској „тужној ’традицији‘“. Бела Буда, директор Мађарског националног института за здравље, забележио је да Мађари изврше самоубиство веома лако, практично из било ког разлога. Према Будиним речима, уобичајена реакција је „он има рак — и зна како да оконча то стање“.

У Индији је некада постојао религиозни обичај да се удовица сама баци на погребну ломачу свог супруга. Иако је овај обичај одавно забрањен, ипак још увек није сасвим ишчезао. Када је једна жена наводно извршила самоубиство на овај начин, многи мештани су величали ову трагедију. Како наводи India Today, у тој области Индије „на ломачи свог мужа спалило се скоро 25 жена за исто толико година“.

Значајно је поменути да је у Јапану број жртава самоубиства три пута већи од броја жртава у саобраћајним несрећама! „Јапанска традиционална култура која никада није осуђивала самоубиство, позната је по једном општеприхваћеном и веома ритуалном облику пробадања своје утробе (сепуку или харакири)“, наводи Japan — An Illustrated Encyclopedia.

 У својој књизи Bushido—The Soul of Japan, Иназо Нитобе, који је касније постао заменик генералног секретара Друштва народа, објаснио је ову културну опчињеност смрћу. Он је написао: „Као проналазак из средњег века, [сепуку] је био поступак којим су ратници могли да окају своја злодела, да се извине за грешке, сперу срамоту, искупе се код својих пријатеља или докажу своју искреност.“ Иако је овај ритуалан вид самоубиства уопште узев ствар прошлости, неколицина му и даље прибегава због друштвеног утицаја.

С друге стране, у хришћанском свету самоубиство се дуго сматрало злочином. Римокатоличка црква је до шестог и седмог века екскомуницирала оне који су починили самоубиство и одбила погребне обреде за њих. У неким местима је религиозна страст рађала чудне обичаје везане за самоубице — као што су вешање мртвих тела и чак пробадање колца кроз срце.

Парадоксално је то што су они који су покушали да изврше самоубиство могли навући на себе смртну казну. Један Енглез из 19. века био је обешен јер је покушао самоубиство пререзивањем гркљана. Тако су власти довршиле оно што он није успео. Иако се казна због покушаја самоубиства мењала с годинама, ипак је тек 1961. године Британски парламент објавио да самоубиство и покушај самоубиства нису више злочини. У Ирској је то био злочин све до 1993.

Данас неки писци промовишу самоубиство као једну од опција. Једна књига из 1991. која говори о помоћи при самоубиству онима који болују од неке смртоносне болести предложила је неке начине како окончати живот. Касније је један повећи број људи који нису били смртно болесни користио неку од ових препоручених метода.

Да ли је излаз из проблема заиста у самоубиству? Или постоје добри разлози да човек настави да живи? Пре него што обрадимо ова питања, истражимо прво шта доводи до самоубиства.

[Истакнути текст на 4. страни]

У једној јединој години, око милион људи широм света себи одузме живот. То значи да се скоро сваких 40 секунди деси једно самоубиство!