Картагина — град који је скоро срушио Рим

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ ФРАНЦУСКЕ

НА СЕВЕРНОЈ обали Африке, на периферији Туниса, главног града државе Тунис, леже рушевине древног града Картагине. Туристи се може опростити што их није видео, јер и нема много тога да се види. Па ипак, на овом месту леже остаци једног од највећих античких градова — града коме је мало недостајало да порази моћ Рима. Према речима римског историчара Ливија, „ова битка између два најбогатија града на свету држала је краљеве и народе у неизвесности“, јер питање које је било укључено у то није било ништа мање до сама доминација над светом.

Оснивање града

У другом миленијуму пре н. е., Феничани су настањивали узан појас земље дуж Средоземне обале, који се простирао северно и јужно од данашњег Либана. Пошто су били вешти морепловци, своју пажњу су усмерили ка западу у потрази за златом, сребром, гвожђем, калајем и оловом. За то су у замену давали дрво (као што је чувени либански кедар), пурпурну тканину, парфеме, вино, зачине и друге производе. a

Како су путовали на запад, Феничани су оснивали насеља дуж обала Африке, Сицилије, Сардиније и јужне Шпаније — можда и Тарсис који се спомиње у Библији (1. Краљевима 10:22; Језекиљ 27:2, 12). Картагина је према предању основана 814. пре н. е., неких 60 година пре него што се сукобила с Римом. Један специјалиста за античко доба северне Африке, Серж Лансе, запажа: „Оснивање Картагине, отприлике крајем деветог века н. е., стотинама година је било одлучујући фактор за судбину политике и културе западног средоземног региона.“

 Почеци империје

Било је то на полуострву у облику „џиновског сидра баченог у море“, како је то описао историчар Франсоа Декре, када је Картагина почела да ствара империју. Градећи на темељу који су поставили њени феничански преци, Картагина је своју трговачку мрежу — која је углавном укључивала увоз метала — развила у огроман труст, који је наметао монопол својом моћном флотом и армијом плаћеника.

Никада задовољни са оним што су постигли, Картагињани су стално били у потрази за новим тржиштима. Сматра се да се морепловац Химилко око 480. пре н. е. искрцао у Корнуол (Британија) који је био богат калајем. Каже се да је око 30 година касније, Хано, члан једне од водећих породица у Картагини, повео експедицију од 60 бродова на којима је било 30 000 мушкараца и жена, да би основао нове колоније. Прошавши кроз Гибралтарски мореуз и пловивши дуж афричке обале, Хано је можда стигао до Гвинејског залива, а можда чак и до обала Камеруна.

Као резултат таквог предузимљивог духа и изоштрених способности за трговину, Картагина је вероватно постала најбогатији град древног света. „До почетка трећег века [пре н. е.], техничке вештине, флота и трговина... поставили су град на најистакнутије место“, каже књига Carthage. Грчки историчар Апијан је о Картагињанима изјавио: „По снази су били једнаки Грцима; по богатству Персијанцима.“

У сенци Вала

Иако су били раштркани широм западног Средоземља, Феничани су били уједињени својим религиозним веровањима. Картагињани су наследили хананску религију од својих феничанских праочева. Вековима је Картагина сваке године у Тир слала једну делегацију да принесе жртве у Мелкартовом храму. У Картагини су главна божанства били божански пар Вал-Хамон, што значи „Господ ковача“, и Танит која се може поистоветити са Астартом.

Најозлоглашеније обележје картагинске религије било је жртвовање деце. Диодор Сицилијански извештава да су 310. пре н. е., током напада на град, Картагињани жртвовали више од 200 деце племићког порекла како би умирили Вал-Хамона. The Encyclopedia of Religion наводи: „Приношење недужне деце на жртву у корист других, била је врховни чин умиривања, којим је вероватно требало да се загарантује добробит породице као и друштва.“

Године 1921. археолози су пронашли оно што је по библијском изразу из 2. Краљевима 23:10 и Јеремији 7:31 касније названо Тофет. Ископавањима је откривено више нивоа урни у којима су били угљенисани остаци животиња (које су служиле као алтернативне жртве) и мале деце, које су биле закопане испод једне стеле са заветним натписима. Процењује се да у Тофету има  остатака више од 20 000 деце која су жртвована током само једног периода од 200 година. Неки ревизионисти данас тврде да је Тофет једноставно било гробље на коме су сахрањивана мртворођена деца, или деца која су умрла јако мала да би била сахрањена у некрополи. Међутим, као што запажа раније цитирани Лансе, „чињеница да су Картагињани жртвовали људе не може се категорички порећи“.

Борба за превласт

С падом Тира у шестом веку пре н. е., Картагина је преузела позицију предводника западних Феничана. Али напредак Картагине до надмоћности није био без противљења. Убрзо је између пунских и грчких трговаца избио сукоб за превласт над морима и око 550. пре н. е., избио је рат. Године 535. пре н. е., Картагињани су, потпомогнути својим савезницима Етрурцима, протерали Грке с Корзике и преузели контролу над Сардинијом. b Конфликт који је као последица тога избио између Картагине и Грчке због контроле над Сицилијом — острвом од кључне стратешке важности — постајао је све озбиљнији.

У исто време, Рим је почео да оштри своје зубе. Уговори између Картагине и Рима гарантовали су Картагини повластице које се тичу трговине и тако Сицилију ставили ван домашаја Римљана. Али када је Рим покорио италијанско полуострво, све већи утицај Картагине на самом прагу Италије виђен је као претња. Полибије, грчки историчар из другог века пре н. е., коментарисао је: „Римљани су видели... да су Картагињани завладали не само Африком c већ и великим делом Шпаније, и да су били господари свих острва у Сардинијском и Тиренском мору. Да су Картагињани преузели контролу над Сицилијом, они би се показали као најнеугоднији и најопаснији суседи, јер би са свих страна опколили Италију и претили би сваком делу те земље.“ Неке партије у Римском сенату су, мотивисане економским интересима, подстицале да се изврши интервенција на Сицилији.

Пунски ратови

Године 264. пре н. е., криза на Сицилији пружила је Римљанима изговор за интервенцију. Кршећи споразум, Рим је послао одред трупа  и тако је започело оно што се назива Први пунски рат. Овај конфликт који су карактерисале неке од највећих поморских битака древног света, трајао је више од 20 година. На крају, 241. пре н. е., Картагињани су били поражени и приморани да напусте Сицилију. Рим им је отео и Корзику и Сардинију.

Да би надокнадио ове губитке, картагински генерал Хамилкар Барка почео је да обнавља моћ Картагине тиме што је у Шпанији градио царство. На југоисточној обали Шпаније била је основана „Нова Картагина“, и рудна богатства Шпаније за неколико година поново су напунила ризнице Картагине. Ова експанзија неизбежно је водила до конфликта с Римом и 218. пре н. е., рат је поново избио.

На челу картагинске војске био је један од Хамилкарових синова, Ханибал, чије име значи „Мио Валу“. Маја 218. пре н. е., кренуо је из Нове Картагине на историјски марш кроз Шпанију и Галију, и са својом војском сачињеном од Африканаца, Шпанаца и скоро 40 слонова прешао Алпе. Затечени неспремни, Римљани су претрпели неколико тешких пораза. Дана 2. августа 216. пре н. е., у бици код Кане — „једној од најстрашнијих катастрофа коју је римска војска икада доживела“ — Ханибалова војска је збрисала дупло већу римску војску, убивши скоро 70 000 непријатеља, а изгубивши само 6 000 људи.

Рим је био надохват руке! Али, пошто су одбијали да се предају, Римљани су наредних 13 година узнемиравали Ханибалове трупе у исцрпљујућем рату. Када је Рим послао војску у Африку, Картагину су напустили њени савезници и била је поражена у Шпанији и на Сицилији. Зато је била приморана да опозове Ханибала. Следеће године, 202. пре н. е., римски генерал Сципион Африканац победио је Ханибалову војску код Заме, на југозападу од Картагине. Пунском граду, који је био приморан да преда своју флоту, била је одузета војна независност и одређено му је да плати огромну одштету за период од више од 50 година. Што се тиче Ханибала, он је касније побегао у изгнанство, и око 183. пре н. е. извршио је самоубиство.

„Деленда ест Картаго!“

Мир је Картагини донео обновљени просперитет и то до те мере да је за само десет година понудила да плати одштету. Заклети непријатељи Картагине сматрали су такву виталност и политичке реформе крајње опасним. Један старији римски државник Катон скоро две године је, све до своје смрти, сваки свој говор пред Сенатом завршавао слоганом: „Деленда ест Картаго!“, што значи „Картагина мора бити разорена!“

Коначно, 150. пре н. е., једно наводно кршење споразума пружило је Римљанима изговор који су тражили. Објављен је рат, рат који је описан као „рат до истребљења“. Римљани  су три године опседали 30 километара дуга градска утврђења, од којих су нека била висока и преко 12 метара. На крају, 146. пре н. е., направљен је пробој. Римске трупе су се, пробијајући се кроз уске улице под кишом стрела, упустиле у дивљу борбу прса у прса. Као језиву потврду древних записа, археолози су испод разбацаних камених блокова пронашли људске кости.

После шест страшних дана, предало се око 50 000 изгладнелих људи који су спас потражили у Бирси — утврђеној цитадели на врху брда. Други су се, одбијајући да буду убијени или заробљени, затворили у Ескулапов храм и запалили га. Римљани су спалили оно што је остало од града, а Картагина је сравњена са земљом, церемонијално проклета и свако насељавање људи на том месту било је забрањено.

Тако је Рим у року од 120 година срушио империјалистичке циљеве Картагине. Историчар Арнолд Тојнби наводи: „Право питање Ханибалског рата било је да ли ће највећи део хеленистичке државе преузети облик Картагинског или Римског царства.“ „Да је победио“, коментарише Encyclopædia Universalis, „Ханибал би сигурно основао универзалну империју сличну Александровој.“ Како се на крају испоставило, Пунски ратови су обележили почетак римског империјализма, што је на крају довело до тога да он завлада светом.

„Афрички Рим“

Изгледало је да је Картагини коначно дошао крај. Ипак, само један век касније, Јулије Цезар је одлучио да тамо оснује колонију. Она је у његову част названа Колонија Јулија Картаго. Римски градитељи су преместили око 100 000 кубних метара земље да би је изравнали с врхом Бирсе како би направили огромну платформу — и како би избрисали све трагове прошлости. На њој су подигнути храмови и китњасте јавне зграде. Како је време пролазило, Картагина је постала ’један од најбогатијих градова римског света‘, а по величини је после Рима била други град на Западу. Да би били задовољени захтеви 300 000 становника, изграђени су позориште, амфитеатар, велика термална купатила, аквадукт дуг 132 километра као и циркус који је могао примити 60 000 гледалаца.

Хришћанство је у Картагину дошло отприлике средином другог века н. е. и брзо се проширило. У Картагини је око 155. н. е. рођен Тертулијан, чувени црквени теолог и апологет. Латински је због његовог писања постао званични језик Западне цркве. Сипријан, картагински бискуп из трећег века који је измислио хијерархијски свештенички систем од седам степена, у том граду је 258. н. е. умро мученичком смрћу. Још један северноафриканац, Августин (354-430. н. е.), који је био назван највећим мислиоцем древног хришћанства, помогао је да се црквена доктрина стопи с грчком филозофијом. Утицај северноафричке цркве био је такав да је један свештеник изјавио: „Ти си, о Африко, с највећим жаром ојачала нашу веру. Што ти решиш одобрава Рим и слушају господари света.“

Међутим, дани Картагине били су одбројани. Њена судбина је још једном била нераскидиво повезана с Римом. Како је Римско царство слабило, тако је слабила и Картагина. Године 439. н. е., град су освојили и опљачкали Вандали. Византијско освајање града један век касније, накратко је одложило уништење. Али Картагина није могла да се одупре Арапима који су прохујали кроз северну Африку. Град је освојен 698. н. е., и његово камење је после тога послужило за изградњу града Туниса. У вековима који су уследили, мермер и гранит који су некада украшавали овај римски град били су опљачкани, извезени и искоришћени за изградњу катедрала у Ђенови и Пизи, у Италији, и чак у Кантерберију у Енглеској. Картагина је некада била један од најбогатијих и најмоћнијих градова антике, била је империја која је замало завладала светом, али на крају је постала само безлична гомила камења.

[Фусноте]

[Мапа на 14. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

РИМ

СРЕДОЗЕМНО МОРЕ

КАРТАГИНА (рушевине)

[Слика на 14. страни]

Остаци римских термалних купатила

[Слика на 15. страни]

Транспорт либанског кедра феничанским бродовима

[Извор]

Musée du Louvre, Paris

[Слика на 15. страни]

Стаклени привесци који су ношени као амајлије

[Извор]

Musée du Louvre, Paris

[Слика на 16. страни]

Картагињани су носили погребне маске да би отерали зле духове

[Извор]

Musée du Louvre, Paris

[Слика на 16. страни]

Картагињани су наследили убијање деце које је било део хананског обожавања. Ово је ознака гроба једног жртвованог детета

[Слика на 17. страни]

Рушевине пунског града ког су Римљани уништили 146. пре н. е.

[Слика на 17. страни]

Ханибал се сматра једним од највећих војних стратега који су икада живели

[Извор]

Alinari/Art Resource, NY