Приче о вери из историјског затвора

Широм света, добровољци међу Јеховиним сведоцима посећују казнене установе да би помагали затвореницима који искрено желе да се приближе Богу. Већ више од 20 година, успешно спроводимо један такав библијски образовни програм у савезној казненој установи у Атланти (Џорџија, САД). Проучавати Библију у затвору представља изазов. Као добровољне слуге, долазимо у контакт с пљачкашима банака, уцењивачима, убицама, нарко-дилерима, преварантима и сексуалним напасницима. Како смо помогли некима од њих?

 ПРЕ свега, можда би вас занимало да сазнате како и када су Јеховини сведоци први пут крочили у овај затвор. Било је то 4. јула 1918. Група од осам истакнутих хришћанских слугу спроведена је уз 15 гранитних степеника ове савезне казнене установе. Следила се уобичајена пракса тог времена и били су везани лисицама за „ланце око струка“ и са оковима на ногама. Новопридошлице су били духовно квалификовани људи који су предводили Међународне истраживаче Библије, како су Јеховини сведоци тада били познати. Ти људи нису могли ни да претпоставе да ће се за мање од годину дана утврдити да су били затворени због јако велике грешке суда. У марту 1919, осморица Сведока сишли су низ оне исте затворске степенице, без окова и слободни. Власти су одлучиле да одустану од гоњења и касније су их ослободили оптужбе. a

Током боравка у затвору у Атланти, ови хришћани су водили разреде за проучавање Библије. Један од осморице затвореника, А. Х. Макмилан, касније је рекао да је заменик управника у почетку био непријатељски настројен, али на крају је био подстакнут да каже: „Ти часови које имате тамо [са затвореницима] су предивни!“

Данас, више од 80 године касније, продуктивни разреди за проучавање Библије још увек остављају трајан печат на појединце у том истом затвору. У неколико наврата затворски званичници су изабрали чланове нашег тима за нека посебна признања или почасне награде. Успешности образовних програма Јеховиних сведока дат је публицитет и у једном националном билтену, Volunteer Today, који објављују америчко Министарство правде и Савезни биро за затворе.

Једна од користи програма за проучавање Библије са затвореницима јесте изванредно побољшање њиховог понашања. Као резултат тога, неки су раније отпуштени из затвора. Цинични посматрачи могу мислити да осуђеници проучавају Библију с нама само због тога. Премда је то било тако у неколико случајева, наше искуство је често показало супротно. Увек изнова бивамо ганути када сазнамо да наши студенти задржавају добро хришћанско понашање много година након што су изашли из затвора. Следе само нека од многих искустава која смо доживели иза високих зидова ове историјске установе.

Затвореници имигранти проналазе наду

Почетком 1980-их, ми који смо проповедали у овој казненој установи у Атланти радовали смо се предности да помогнемо многим затвореницима који су имигранти. Неке промене су биле изванредне.

Раул b је започео као стварно опасан затвореник. Он и његов пријатељ су били професионални криминалци и одслуживали су казну због убиства. Према речима скупштинских старешина који су им помагали, они су били изразито насилни. Раул је имао смртне непријатеље. Један човек се заклео да ће га убити, а Раул се заклео да ће и он њему учинити то исто. Раул је био престрављен када је његов заклети непријатељ био пребачен у Атланту. Изгледало је да је било само питање времена када ће се путеви ове двојице дугогодишњих непријатеља укрстити, у дворишту, трпезарији или у делу зграде с ћелијама. Међутим, након што је проучавао Библију с Јеховиним сведоцима, Раул је драстично променио начин размишљања, понашања и изглед. Када су у затворском дворишту два човека коначно прошла један поред другог, Раулов заклети непријатељ га чак није ни препознао! До крвавог сукоба који је изгледао неизбежан, никада није дошло.

Када је Раул одлучио да своје предање Богу симболизује крштењем, требало је пронаћи нешто адекватно у чему ће се  крстити. Затворски капелан је прискочио у помоћ и набавио је један црни мртвачки сандук који ће послужити као базен за крштење. Сандук је до врха био напуњен водом. Али изгледало је да је Раул већи од сандука. Тако су двојица старешина морали да раде заједно како би били сигурни да је Раул потпуно подроњен, како то Библија захтева (Лука 3:21, фуснота у NW). Раул је данас слободан човек који и даље служи као реван хришћански слуга.

Године 1987, светом се пронела вест да је, због одлуке да се многи затвореници имигранти депортују, у затвору дошло до рушилачког и жестоког дивљања. Били су узети таоци. Међутим, мало људи је знало за приче о храбрим затвореницима имигрантима који су своје животе ставили на коцку, јер су одбили да се придруже разорној и насилној побуни. То су били студенти наших разреда за проучавање Библије. Ти људи, којима некада није требало много да се на смрт потуку, остали су неутрални — нису били део насиља и вандализма. Какво убедљиво сведочанство да Библија има моћ да чак и бруталне криминалце промени у мирољубиве хришћане! (Јеврејима 4:12).

Проналажење опроштења

Џејмсово искуство било је још једно незаборавно искуство. Он је био Јеховин сведок али је себи дозволио да духовно ослаби. Подлегао је искушењу и починио је превару у банци. Био је искључен из хришћанске скупштине и затворен у савезној казненој установи у Атланти. Касније нам је рекао: „То је била убедљиво најнижа тачка до које сам дошао у свом животу.“

Живот у затвору је био тежак. „Патио сам од страшних осећања изолованости и очаја“, присећа се Џејмс. Међутим, то што је био затворен у скученој затворској ћелији навело га је да се озбиљно преиспита. То је описао на следећи начин: „Оно што ме је  у затвору највише болело није била непријатна ситуација у којој сам се нашао, већ начин на који сам изневерио свог небеског Оца.“ После неколико месеци, један од затвореника који је проучавао Библију са Сведоцима волонтерима, пришао је Џејмсу и позвао га да присуствује часовима за проучавање Библије. Посрамљен, Џејмс је у првих мах одбио. Али младић је био упоран и Џејмс је на крају присуствовао једном недељном састанку.

Дубоко га је дирнуло то што је видео како Сведоци који воде разред показују брижну љубав према затвореницима. Касније га је још нешто импресионирало. Због претходних искустава, Џејмс је мислио да су сви религиозни добровољци добро плаћени за свој рад са затвореницима. Али на његово изненађење, сазнао је да Сведоци нису испостављали никакве рачуне нити су примали новац за своје услуге (Матеј 10:8).

Џејмс је почео жељно да ишчекује састанке. Увидео је да су браћа која су водила те састанке била љубазна и охрабрујућа. Један старешина је нарочито оставио утисак на њега. „Бројао сам дане до његове следеће посете“, присећа се Џејмс, „зато што је истину из Божје Речи оживео, а његов дух је био заразан. Помогао ми је да схватим колико је важно да анализирам оно што читам из Библије да бих схватио прави смисао поруке — да бих је стварно учинио својом својином и, што је још важније, да бих развио Христов ум.“

Џејмсу је било тешко да поверује да Бог може да му опрости грешке. Шта му је помогло? „Божје опроштење одражавало се у начину на који су се ти верни и самопожртвовани људи опходили с нама. c Једна  ствар је постала веома јасна: упркос мојим страшним гресима, брат никада није остављао ни најмањи утисак да ми Бог не може опростити. Јехова ме никада није напустио. Он је видео моје искрено покајање и моје одбацивање тако будаластог и непоштеног пута, и богато ме је благословио.“ Наравно, Џејмс је био поново примљен у хришћанску скупштину. Из затвора је пуштен пре отприлике десет година и остао је активан и реван. На радост своје супруге и породице, сада је слуга помоћник и недавно је одржао своје прво јавно предавање.

Проналажење пута

Џонија смо упознали почетком 1990-их. Његова породица је имала неких контаката с Јеховиним сведоцима, али нико у породици није био духовно јак током Џонијевог одрастања када му је било потребно духовно и морално вођство. Џони се отиснуо у свет криминала. Осуђен је и послат да одслужи казну у једном затвору близу казнене установе у Атланти. Током боравка у затвору, сазнао је за наше разреде за проучавање Библије и одлучио је да присуствује.

Џони је у почетку једва читао. Међутим, био је толико жељан да усвоји више спознања о Јехови и Исусу Христу, да је решио да научи добро да чита (Јован 17:3). Наши разреди за проучавање често су помагали затвореницима у том погледу, нарочито када су укључивали разумевање прочитаног штива и јавно читање. Џони се на својим студијима толико трудио да су његови другови, који су такође проучавали Библију, на њега почели да гледају као на пример тога како треба да изгледа један студент Библије.

Много месеци касније, Џони је пребачен у савезну установу у Таладеги (Алабама), да би присуствовао једном од њених образовних програма о зависности од дроге. По доласку се брзо прикључио хришћанским састанцима Јеховиних сведока који су се тамо одржавали. Био је активан све док коначно није ослобођен. И када је дошао тај срећни дан, Џони није губио време, већ је одмах ступио у контакт са Сведоцима у његовом малом родном граду. Био је срдачно примљен и наставио је да проучава и да духовно напредује.

Џонијев ентузијазам и љубав према библијској истини подстакли су и његову мајку да се више укључи у скупштинске активности. Он јој је велики извор снаге и практичне помоћи. Недавно се крстио у знак предања Јехови Богу и активан је у хришћанској служби.

Обилна жетва

Током протекле две деценије, више од 40 затвореника у казненој установи у Атланти добило је помоћ да постану Јеховини сведоци, а више од 90 других затвореника такође је извукло корист из седмичних библијских студија. Други затвореници су се крстили када су ослобођени из затвора или када су премештени у друге затворе.

Ми који из недеље у недељу посећујемо овај историјски затвор да бисмо помогли затвореницима који се стварно кају, захвални смо што служимо у овој јединственој хришћанској служби (Дела апостолска 3:19; 2. Коринћанима 7:8-13). У мрачном окружењу кула с наоружаним полицајцима, стражарима, електричним капијама и сјајним намотајима бодљикаве жице, били смо испуњени радошћу и чуђењем док смо посматрали како криминалци мењају свој живот и постају честити грађани и верни обожаваоци Бога (1. Коринћанима 6:9-11). — Приложено.

[Фусноте]

[Оквир⁄Слике на странама 20, 21]

’Угостили сте неке од мојих најбољих пријатеља‘

У АПРИЛУ 1983, Фредерик В. Франц, који је тада служио у Водећем телу Јеховиних сведока, посетио је казнену установу у Атланти у Сједињеним Државама. Једва је чекао да посети баш тај затвор. Кад је ушао у зграду, гласно је рекао стражару који је седео за столом у ходнику: „Желим да знате да сте ви овде угостили неке од мојих најбољих пријатеља!“ Благо речено, стражар је изгледао збуњено. О чему је Франц говорио?

Џозеф Ф. Ратерфорд и седам његових сарадника били су 64 године раније лажно оптужени због завере. Ратерфорд и Франц су касније постали блиски пријатељи и сарадници. Сада, после више од 40 година од Ратерфордове смрти, Франц — који је и сам тада имао око 90 година — био је срећан што може да посети место на којем су његови пријатељи били затворени пре тако много година. Нема сумње да је размишљао о ономе што су Ратерфорд и његови сарадници урадили унутар тих зидина. Шта је то било?

Убрзо након што су Ратерфорд и његови сарадници стигли, заменик управника им је рекао: „Даћемо вам нешто да радите. Онда, шта можете да радите?“

„Замениче“, одговорио је А. Х. Макмилан, један од осморице, „ја у свом животу осим проповедања ништа друго нисам радио. Имате ли овде тако нешто?“

„Не, господине! Због тога сте овде и одмах да вам кажем да овде нема никаквог проповедања.“

Отада је прошло неколико седмица. Од свих затвореника се захтевало да недељом присуствују служби у капели, а они који су желели могли су после тога да остану и на недељној школи. Њих осморица су решили да оснују сопствени разред за проучавање Библије који су наизменично водили. „Неки знатижељници су почели да долазе, а после их је долазило још више“, објаснио је касније Ратерфорд. Ускоро је мала група од 8 нарасла на 90!

Како су затвореници реаговали на овај разред за проучавање Библије? Један од њих је рекао: „Имам седамдесет и две године, и морао сам да одем иза решетака да бих чуо истину. Зато ми је драго што сам био послат у затвор.“ Други је приметио: „Казна ми ускоро истиче и жао ми је што морам да одем... Можете ли ми рећи где могу да пронађем људе као што сте ви када одем одавде?“

Ноћ пре него што су њих осморица били ослобођени, примили су дирљиво писмо од једног младића који је присуствовао њиховом разреду. Он је написао: „Желим да знате да сте у мени подстакли жељу да будем бољи, вреднији човек, ако тако нешто уопште може постати од леша који је толико прљав и труо као што сам ја... Слаб сам, врло слаб, ја то најбоље знам, али трудићу се и борити, ако буде потребно и са самим собом, да би ово семе које сте посејали донело потпуни плод, како бих могао да помогнем не само себи, већ и онима око мене. Све ово може звучати чудно, јер долази од човека као што сам ја, али дубоко, сасвим дубоко у свом срцу ја стојим иза овога, иза сваке речи.“

Данас, после више од 80 година, Јеховини сведоци још увек сеју семе библијске истине у казненој установи у Атланти — као и у многим другим затворима (1. Коринћанима 3:6, 7).