Подржало ме је поуздање у Бога

ИСПРИЧАЛА РАХЕЛ САКСИОНИ-ЛЕВЕ

КАДА МЕ ЈЕ СТРАЖАРКА ПОНОВО УДАРИЛА ПО ЛИЦУ ЗАТО ШТО САМ ОДБИЛА ДА ПРАВИМ ДЕЛОВЕ ЗА НАЦИСТИЧКЕ БОМБАРДЕРЕ, ДРУГА ЈОЈ ЈЕ РЕКЛА: „НЕ ВРЕДИ ТИ. ТИ ’БИБЕЛФОРШЕРИ‘ БИ ПУСТИЛИ ДА ИХ ИСПРЕБИЈАШ НА СМРТ ЗБОГ ЊИХОВОГ БОГА.“

ОВО се догодило децембра 1944. у Бендорфу, женском радном логору близу рудника̂ соли на северу Немачке. Дозволите ми да вам објасним како сам доспела тамо и како сам преживела последњих неколико месеци Другог светског рата.

Рођена сам 1908. у јеврејској породици у Амстердаму, у Холандији, и била сам друга од три девојчице. Мој отац се бавио обрадом дијаманата, као и многи други Јевреји у Амстердаму пре Другог светског рата. Умро је када сам имала 12 година и деда је после тога дошао да живи с нама. Деда је био предани Јеврејин и тежио је да будемо одгајани у складу с јеврејским традицијама.

Следећи очеве стопе, изучила сам занат обраде дијаманата, а 1930. сам се удала за једног колегу. Имали смо двоје деце — живахног и одважног дечака Силваина и слатку, мирну девојчицу Карј. Нажалост, наш брак није дуго трајао. Године 1938, убрзо након развода, удала сам се за Лауиса Саксионија, који се такође бавио обрадом дијаманата. У фебруару 1940. родила нам се ћерка Јохана.

Иако је Лауис био Јеврејин, није практиковао своју религију. Зато више нисмо славили јеврејске празнике који су ми као детету били толико занимљиви. То ми је недостајало, али сам у срцу и даље веровала у Бога.

Промена религије

Почетком 1940. године када су Немци почели са окупацијом Холандије, једна жена је дошла на наша врата и разговарала са мном о Библији. Нисам разумела много од онога што ми је причала, али прихватала сам литературу кад год би она навратила. Међутим, то што ми је остављала нисам читала, јер нисам желела да имам везе с било чим што је повезано са Исусом. Била сам поучена да је он био отпаднички Јеврејин.

Онда је једнога дана на моја врата дошао један човек. Постављала сам му питања као што су: „Зашто Бог није створио друге људе након што су Адам и Ева сагрешили? Зашто има тако пуно патње? Зашто људи мрзе једни друге  и ратују?“ Уверавао ме је да ће ми ако будем стрпљива из Библије одговорити на моја питања. Тако смо се договорили за кућни библијски студиј.

Ипак, опирала сам се идеји да је Исус био Месија. Али убрзо после тога, након што сам се молила у вези с тим, почела сам да читам месијанска пророчанства из Библије и да на њих гледам другим очима (Псалам 22:8, 9, 19; Исаија 53:1-12). Јехова ми је омогућио да видим да су се та пророчанства испунила на Исусу. Мој муж није био заинтересован за оно што сам учила, али му није сметало то што сам постала Јеховин сведок.

Скривам се, али и даље проповедам

Немачка окупација Холандије за мене је била опасно време. Не само што сам била Јеврејка, које су Немци слали у концентрационе логоре, већ сам била и Јеховин сведок, члан религиозне организације коју су Нацисти покушавали да истребе. И поред тога, остала сам активна, месечно проводећи у просеку по 60 сати у разговору с другима о мојој новопронађеној хришћанској нади (Матеј 24:14).

Једне децембарске вечери 1942. мој муж се није вратио кући с посла. Испоставило се да је на послу био ухапшен заједно са својим колегама. Никада га више нисам видела. Сусведоци су ми саветовали да се деца и ја сакријемо. Била сам код једне хришћанске сестре на другом крају Амстердама. Али пошто је за нас четворо било јако опасно да будемо на истом месту, децу сам морала да оставим код других.

Често сам за длаку успевала да избегнем да будем ухваћена. Једне вечери ме је један Сведок бициклом возио у ново скровиште. Међутим, светло на његовом бициклу није радило и зауставила су нас два холандска полицајца. Уперили су ми батеријске лампе у лице и могли су да препознају да сам Јеврејка. На срећу, само су рекли: „Брзо наставите — али пешице.“

Ухапшена и затворена

Једног мајског јутра 1944, док сам се припремала да започнем са службом, ухапсили су ме — и то не зато што сам била Сведок, већ зато што сам била Јеврејка. Одвели су ме у један затвор у Амстердаму где сам остала десет дана. Онда су ме, заједно с другим Јеврејима, возом пребацили у транзитни логор Вестерборк на североистоку Холандије. Одатле су Јевреји били транспортовани за Немачку.

У Вестерборку сам срела свог зета и његовог сина који су такође били ухапшени. Била сам једини Сведок међу Јеврејима и непрестано сам се молила Јехови да ме подржи. Два дана касније, мој зет, његов син и ја смештени смо у један воз за стоку који је требало да крене или за Аушвиц или за Собибор, логоре смрти у Пољској. Изненада, моје име је прозвано и била сам одведена у други воз — нормалан путнички воз.

Ту су биле бивше колеге које су се бавиле обрадом дијаманата. Око стотину ових радника били су пребачени у Берген-Белсен на северу Немачке. Касније сам схватила да ми је мој занат спасао живот, јер су Јевреји који су ишли у Аушвиц и Собибор углавном ишли право у гасне коморе. То се десило с мојим  мужем, двоје деце и другим рођацима. Међутим, у то време нисам знала шта се десило с њима.

У Берген-Белсену смо ми који смо се бавили обрадом дијаманата били смештени у посебној бараци. Да бисмо сачували руке за наш деликатан посао, од нас се није тражило да радимо нешто друго. Била сам једини Сведок у нашој групи и неустрашиво сам говорила Јеврејима о својој новопронађеној вери. Међутим, сматрали су ме отпадником, баш као што су сматрали и апостола Павла у првом веку.

Нисам имала Библију и жудела сам за духовном храном. У логору је био један јеврејски лекар који је имао Библију и дао ми ју је у замену за неколико парчета хлеба и мало путера. У Берген-Белсену сам провела седам месеци с том ’групом која је обрађивала дијаманте‘. С нама се поступало релативно добро, због чега су нас презирали други јеврејски затвореници. Међутим, на крају се испоставило да није било више дијаманата које ћемо обрађивати. Тако је 5. децембра 1944, око 70 нас Јеврејки било пребачено у женски радни логор Бендорф.

Одбијање да се прави оружје

У рудницима близу логора, око 400 метара испод земље, затвореницама је било дато да праве делове за бомбардере. Када сам одбила то да радим добила сам неколико јаких удараца (Исаија 2:4). Стражарка је режала да би било боље да се припремим да радим следећег дана.

Следећег јутра се нисам појавила на прозивци и остала сам у бараци. Била сам сигурна да ће ме стрељати и зато сам се молила Јехови да ме награди за моју веру. Увек изнова понављала сам себи библијски псалам: „У Бога се уздам и не бојим се. Шта ми може човек?“ (Псалам 56:12).

Бараке су претражене и била сам извучена напоље. Тада ме је једна од стражарки ударала и питала: „Ко ти не дозвољава да радиш?“ Сваки пут сам рекла да је то Бог. Тада јој је друга стражарка рекла: „Не вреди ти. Ти Бибелфоршери a би пустили да их испребијаш на смрт због њиховог Бога.“ Њене речи су ми дале невероватну снагу.

Пошто је чишћење тоалета било додељивано за казну и пошто је то био најпрљавији посао ког сам се могла сетити, понудила сам се да радим то. Била сам срећна кад су ми дали тај задатак, јер је то био посао који сам могла радити чисте савести. Једног јутра је дошао заповедник логора кога су се сви плашили. Стао је испред мене и рекао: „Дакле, јеси ли ти та Јеврејка која неће да ради?“

„Видите да радим“, одговорила сам.

„Али нећеш да радиш за рат, зар не?“

„Нећу“, одговорила сам. „Бог то не жели.“

„Али ти нећеш да суделујеш у убијању, зар није тако?“

Објаснила сам да бих прекршила своју хришћанску савест ако бих учествовала у прављењу оружја.

 Он је узео моју метлу и рекао: „Могао бих да те убијем са овим, зар не?“

„Ох, наравно да бисте могли“, одговорила сам, „али метла није направљена за то. Пушка јесте.“

Разговарали смо о томе да је Исус био Јеврејин и о чињеници да сам ја, иако сам Јеврејка, постала Јеховин сведок. Када је отишао, друге затворенице су ми пришле, изненађене што сам имала храбрости да тако мирно разговарам са заповедником логора. Рекла сам им да то није било због тога што сам била храбра већ због тога што ми је Бог дао снагу за то.

Преживљавање краја рата

Дана 10. априла 1945, кад су се савезничке снаге приближиле Бендорфу, због прозивке смо скоро читав дан морале да стојимо у дворишту. После тога, око 150 нас жена је без хране и воде потрпано у возове за стоку. Возови су кренули у непознатом правцу и данима смо путовали напред-назад између линија фронта. Неке затворенице су задавиле друге да би у вагонима направиле више места и многе жене су због тога доживеле нервни слом. Оно што ми је помогло да издржим било је поуздање у то да Јехова брине.

Једног дана воз се зауставио близу мушког логора и било нам је дозвољено да изађемо. Неколико нас је добило ведра да из логора донесемо мало воде. Када сам дошла до чесме, прво сам се добро напила, а онда сам напунила ведро. Када сам се вратила, жене су ме напале као дивље животиње. Сва вода се просула. СС-овци (чланови Хитлерове елитне гарде) само су стајали и смејали се. Једанаест дана касније стигли смо у Ајделстет, један логор у предграђу Хамбурга. Отприлике половина наше групе је умрла због суровости пута.

Једног дана у Ајделстету сам читала Библију пред неколико жена. Одједном се на прозору појавио заповедник логора. Биле смо стварно преплашене зато што је Библија била забрањена књига у логору. Заповедник је ушао, узео Библију и рекао: „Значи ово је Библија, је ли?“ На моје велико олакшање, вратио ми ју је и рекао: „Ако нека од жена умре, мораћеш наглас да прочиташ нешто из ње.“

Поново заједно са Сведоцима

После ослобођења, 14 дана касније, Црвени крст нас је пребацио у једну школу близу Малмеа у Шведској. Тамо смо неко време биле у карантину. Једну од наших старатељки сам замолила да обавести Јеховине сведоке да сам у склоништу за избеглице. Неколико дана касније,  моје име је прозвано. Када сам једној жени рекла да сам Сведок, она је почела да јеца. И она је била Сведок! Кад се смирила рекла ми је да су се Сведоци у Шведској стално молили за браћу и сестре у нацистичким концентрационим логорима.

Сестра је отада сваки дан долазила доносећи кафу и нешто слатко. По изласку из склоништа за избеглице, била сам премештена у једно место близу Гетеборга. Тамо су Сведоци једног послеподнева направили скуп за мене. Иако их нисам разумела, било је дирљиво поново бити окружен браћом и сестрама.

Док сам била у Гетеборгу, добила сам писмо од једног Сведока из Амстердама којим ме је обавестио да су моја деца Силваин и Карј и сви моји рођаци били ухапшени и да се никада нису вратили. Преживеле су само моја ћерка Јохана и млађа сестра. Недавно сам на списку Јевреја који су били угушени у Аушвицу и Собибору видела имена мог сина и ћерке.

Послератна активност

По повратку у Амстердам и поновном сусрету с Јоханом, која је тада имала пет година, одмах сам поново започела са службом. Повремено сам наилазила на људе који су били чланови NSB-а, холандског националсоцијалистичког покрета, политичке партије која је сарађивала с Немцима. Они су потпомогли убиство готово целе моје породице. Морала сам да превазиђем негативна осећања како бих им пренела добру вест о Божјем Краљевству. Размишљала сам да је Јехова тај који види срце и да ће на крају судити он, а не ја. Колико сам само била благословљена због тога!

Започела сам библијски студиј с једном женом чији је муж био у затвору због тога што је сарађивао с нацистима. Док сам ишла уз степенице њихове куће, чула бих комшије како говоре: „Види! Та Јеврејка опет посећује људе из NSB-а.“ Али упркос озбиљном противљењу свог затвореног, антисемитски настројеног мужа, та жена и њене три ћерке постале су Јеховини сведоци.

На моју радост, моја ћерка Јохана је касније предала свој живот Јехови. Нас две смо се преселиле да служимо тамо где је била већа потреба за објавитељима Краљевства. Радовале смо се многим духовним благословима. Сада живим у једном малом граду на југу Холандије, где са скупштином учествујем у делу проповедања кад год могу. Кад се осврнем, могу само да кажем да никада нисам имала осећај да ме је Јехова напустио. Увек сам осећала да су Јехова и његов вољени Син, Исус, са мном, чак и кад је било најгоре.

Током рата изгубила сам мужа, двоје деце и велики део породице. Међутим, моја је нада да ћу их ускоро све поново видети у Божјем новом свету. Када сам сама и када размишљам о ономе што сам доживела, с радошћу и захвалношћу се присетим псалмистиних речи: „Анђео Јеховин станује око оних који се њега боје, и избавља их“ (Псалам 34:8).

[Фуснота]

[Слика на 20. страни]

Јевреји који су из логора Вестерборк одведени у Немачку

[Извор]

Herinneringscentrum kamp Westerbork

[Слика на 21. страни]

С мојом децом Карјом и Силваином која су страдала у Холокаусту

[Слика на 22. страни]

У карантину у Шведској

[Слика на 22. страни]

Привремена лична карта због репатријације

[Слика на 23. страни]

С мојом ћерком Јоханом данас