Зебра — афрички пустоловни коњ

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ АФРИКЕ

ХИЉАДЕ зебри слободно трче по афричким пашњацима. Њихови пругасти бокови поскакују док им се дебели гривасти вратови њишу у ритму њихових снажних покрета. Звук копита по исушеној земљи тутњи степама. Облак црвене прашине витла иза њих и могу се видети километрима далеко. Оне трче, слободно и необуздано, без ограничења.

Као по неком невидљивом сигналу, почињу да успоравају и затим се заустављају. Тада својим јаким, чврстим зубима тргају суву траву. Стадо је опрезно, повремено погледа около, ослушне и омирише ваздух. Ношена ветром допире лавова рика и оне се унервозе. И те како познају тај звук. Уши подижу високо и прекидају жвакање гледајући у правцу јечеће рике. Осетивши да опасност није близу, сагињу своје главе и настављају да пасу.

Како сунце постаје све јаче, оне се поново дају на пут. Сада ове пустолове привлачи мирис воде с реке. Заустављају се на високом насипу и зуре у спори ток браонкасте реке, фркћући и ударајући копитама по сувој прашини. Оклевају јер су свесне опасности која може вребати испод мирне речне површине. Али жеђ је јака и неке се гурају напред. Последњи пут се тискају с главама напред и онда трче до ивице реке. Једна по једна се напије и окреће главу према отвореним степама.

Свечери се стадо полагано креће кроз велику траву. Оивичене сјајем загасито руменог сунца које залази у позадини прелепе афричке степе, зебре изгледају величанствено.

 Пругаста и друштвена

Зебрина свакодневица је увек иста. Стална потрага за храном и водом држи је у покрету. Док пасу по отвореним степама, зебре изгледају чисто и дебело, са затегнутом испруганом кожом на мишићавом телу. Зебрине пруге су јединствене и како неки тврде, не постоје две зебре с истим шарама. Њихове упадљиве беле и црне пруге изгледају необично међу другим животињама у степама. Међутим, зебре су лепе животиње и важан су део афричке дивљине.

Зебре су по природи веома друштвене. Појединци стварају чврсте везе које могу трајати целог живота. Иако у великом крду може бити и до неколико хиљада животиња, унутар њега постоје многе мање породичне заједнице које се састоје од пастува и његових кобила. У овим малим породичним заједницама влада ред због стриктног придржавања улоге сваког члана. Главна женка одређује правац кретања породице. Она предводи, а друге женке са својим ждребадима иду у колони по један у зависности од положаја у породици. Међутим, ипак је на крају пастув тај који предводи. Уколико он жели да његова породица промени правац кретања, он приђе женки која предводи и гурка је у жељеном правцу.

Зебре воле дотеривање те се често могу видети како се међусобно чешкају и грицкају за бокове, рамена и леђа. Заједничко дотеривање изгледа јача везе међу животињама и започиње кад је младунче старо свега неколико дана. Уколико нема неког члана породице који би их чешкао, зебре налазе олакшање од свраба ваљајући се у прашини или чешкајући своје тело о дрво, термитњаке или неки други чврсти предмет.

Борба за опстанак

Зебрин живот је пун опасности. Лавови, афрички ловачки пси, хијене, леопарди и крокодили сматрају ову 250 килограма тешку животињу идеалном приликом. Зебра може да трчи 55 километара на сат, али је грабљивице понекад кад је непажљива ухвате на препад или из потаје. Лавови чекају у заседи, крокодили вребају из мутних вода, а леопарди леже и чекају скривени под плаштом мрака.

Зебрина одбрана зависи од будности и заједничке акције чланова крда. Док ноћу већина зебри спава, увек има неких које су будне и које ослушкују и стражаре. Уколико зебра запази неку грабљивицу која се примиче, она зафркти у знак узбуне целом крду. Уколико је неки члан крда болестан или стар и не може да прати темпо, често ће друге зебре намерно успорити или сачекати да ова тромија животиња  поново сустигне крдо. Кад припрети опасност, пастув неустрашиво стаје између грабљивца и кобила и угриза га и удара копитама да би крду пружио време за бег.

Оваква породична повезаност може се видети из једног невероватног догађаја у афричкој равници Серенгети, чега је очевидац био природњак Хуго ван Лавик. Испричао је како је један чопор афричких ловачких паса јурио једно крдо зебри и успео да издвоји једну женку, њено мало младунче и младунче старо годину дана. Док је остатак крда одгалопирао, мајка и једногодишње младунче су се храбро борили с псима. Ускоро су пси постали агресивнији и кобила и једногодишња животиња су почеле да се умарају. Изгледало је да је крај очигледан. Ван Лавик се присећа те безнадежне сцене: „Ускоро сам осетио како се земља тресе и на своје запрепашћење угледао сам десет зебри које се брзо примичу. Тренутак касније ова група зебри је направила густ круг око мајке и њена два младунчета и сви заједно чврсто се држећи одгалопирали у правцу одакле је дошло оних десет. Пси су их јурили око 50 метара, али пошто нису успели да се пробију кроз групу на крају су одустали.“

Одгајање породице

Женка је заштитнички расположена према свом новорођеном ждребету и испрва га  држи подаље од осталих чланова крда. Током тог периода издвојености, новорођенче ствара блиску везу са својом мајком. Ждребе памти јединствени распоред белих и црних пруга своје мајке. Зато ће препознати њен зов, мирис и њене шаре и неће прихватити ниједну другу женку.

Ждребад се не рађају с упадљивим белим и црним пругама као што то имају њихови родитељи. Њихове пруге су црвенкастобраон и тек ће се с годинама претворити у црне. У већим крдима се ждребад из различитих породичних група окупљају ради игре. Они трче и јуре једни друге, шутирајући се и трчећи између одраслих који понекад прихватају игру. Галопирајући својим тананим ногицама, ждребад се занимају јурећи птице и друге мале животиње. Дугих, витких ногу, великих црних очију и сјајне меке коже, младунчад зебре су прекрасне мале животиње које су право уживање за очи.

Дивља и лепа

Данас се још увек могу видети велика крда зебри које трче необуздано и слободно по огромним злаћаним пашњацима Африке. То је незабораван призор.

Ко би могао порећи да је зебра са својим јединственим црно-белим шарама, снажном породичном приврженошћу и пустоловним и слободним духом, једно величанствено и прелепо створење? Сазнање о једној таквој животињи одговара на питање постављено пре хиљаде година: „Ко је зебре пустио на слободу?“ (Јов 39:5, NW). Одговор је јасан. То је Дизајнер свих живих бића, Јехова Бог.

[Оквир на 14. страни]

Зашто зебра има пруге?

Они који верују у еволуцију наилазе на проблем како да објасне зебрине пруге. Неки мисле да оне служе као средство за упозорење. Међутим, очигледно је да лавови и друге велике грабљивице нису нимало заплашени зебриним пругама. Други наводе да пруге служе за привлачење супротног пола. Међутим, будући да све зебре имају сличне пруге и те пруге нису својствене само једном полу, изгледа да то није тако.

Још једна теорија јесте да ове црно-беле пруге помажу у ублажавању врелине афричког сунца. Али зашто онда и друге животиње немају пруге?

Једна преовладавајућа теорија је да су се код зебре развиле пруге као вид камуфлаже. Научници су открили да врелина која се диже са афричких степа стварно искривљује и замагљује зебрине обрисе, чинећи да се тешко види из даљине. Међутим, ова камуфлажа на даљину је од слабе користи, будући да лавови, главни зебрини непријатељи, нападају само из близине.

Такође се тврди да маса пругастих зебри у стампеду збуњује лавове који су у нападу, и тако их спречава да се усредсреде на појединачне животиње. Али у стварности, студије о дивљим животињама показују да су у лову на зебре лавови исто тако вешти и успешни као и у лову на друге животиње.

Ово питање још више збуњује чињеница да пруге каткад стварају зебри проблеме. По ноћном небу обасјаном месечином, црно-беле пруге чине зебру видљивијом од других једнобојних животиња. Будући да лавови лове углавном ноћу, ово је за зебру изгледа очигледан недостатак.

Стога, одакле зебри њене пруге? Кључ за разумевање налази се у следећој једноставној изјави: „Све [је] то рука Јеховина створила“ (Јов 12:9). Да, Створитељ је чудесно опремио за живот створења на земљи која је конструисао с различитим својствима и особинама које човек с разлогом не може у потпуности схватити. Чудесан дизајн живих бића служи још једној сврси. Он у људским срцима изазива срећу, задовољство и уживање. Заиста, лепота стварства је данас многе потакла да осећају оно што је Давид некада давно осећао: „Много ли је дела твојих, Јехова! сва си их ти мудро уредио. Пуна је земља блага твога!“ (Псалам 104:24).